Андреј Рајевски: Хоће ли Америка покушати „операцију Гренада“ у Србији?

Одлуче ли се САД/НАТО да ударе на Србију, не би им био потребан никакав опипљив војни успјех – то би имало искључиво пропагандну сврху и послужило одвраћању пажње јавности с катастрофе у Украјини

(The Saker, 29. 11. 2022)

Сјећате ли се инвазије САД на Гренаду 1983. године?

Све је почело 23. октобра 1983, кад су два камиона с експлозивом дигла у ваздух зграде „вишенационалних јединица“ у Либану. У нападу је погинуло 307 људи, од тога 241 америчко и 58 француских војних лица. Америчке дипломате су се по бомбардовању разгаламиле да неће поклекнути пред тероризмом. Највећи проблем за САД био је што нису имале начина за освету какву су прижељкивале крвожедне „патриоте“. Насумично дизање у ваздух зграда по Либану не би имало неког утицаја, а приче да ће остати колико год је потребно биле су очигледан маркетинг – сваком је било јасно да је дошло вријеме за паковање.

То је, разумије се, било крајње понижавајуће за тобожњу „нацију без које се не може“…

Стога је Реган, с неспорним генијем за маркетинг, наредио инвазију на Гренаду свега два дана по нападима у Бејруту.

Зашто Гренада?

Па, прво, јер је била скоро без одбране (састављене углавном од кубанских инжењера и мјештана са оружјем мањег калибра) и сићушна (толико мала да већина Американаца није ни знала гдје се налази и одакле наједном хитна потреба за инвазијом).

Друго, географски је била у непосредној близини САД. Американци су кренули са 7.300 војника, 4 тенка, и више комада другог наоружања.

Све то наспрам неколико стотина грађевинских радника с оружјем мањег калибра.

Не бих улазио у појединости, али рецимо да је то била једна од најгорих и најлошије изведених операција у историји ратовања: заиста огромна америчка сила доведена је ради напада на сићушну острвску државу с једином сврхом да ублажи слику послије катастрофе у Либану. Пентагон је, пак, подијелио више одликовања него што је било учесника, док је неким специјалцима „савјетовано“ да одустану од подношења тужби против пилота хеликоптера због кукавичлука (јер су побјегли с бојишта уплашени пуцњавом из малокалибарског оружја).

Суштина је да су САД послије катастрофе у Бејруту хтјеле брз и лаган рат ради поправљања „престижа“ америчке војске, а све се претворило у још једну катастрофу, али је бар у случају Гренаде било немогуће не успјети у војном погледу без обзира на показану неспособност приликом инвазије.

Бацимо сада, четрдесет година потом, поглед на тренутну ситуацију.

Прво, САД су доживјеле поражавајуће неуспјехе у Авганистану, али и Ираку, Сирији, Либану, Либији и Саудијској Арабији. Ту је и понижавајући напад Ирана на главни штаб америчке војске у Сирији, при чему „боје које не бјеже“ нису могле учинити ништа да спасу образ. А морале су и бјежати.

А тренутно се крчка катастрофа у Украјини, спрам које ће чак и пад Кабула дјеловати као велики успјех, упореди ли се са руским сатирањем свих покушаја НАТО. (Подсјећања ради: Русији је требало мање од мјесец дана да у уништи прву поставу „украјинске“ војске и још шест мјесеци да парализује НАТО снаге.)

Сад покушајте замислити да сте неоконзервативац заслијепљен мржњом и да очајнички настојите побољшати утисак који оставља Бајденова администрација.

Зар не би било фино уприличити негдје нову „Гренаду“?

И, зар не би био добар осјећај скинути осмјех с Путиновог лица?

Или још боље – учинити Путина неомиљеним у Русији доводећи га у ситуацију да дјелује као слабић, неодлучан или чак и као агент Запада?

Мислим да су САД одиграле своје на Средњем Истоку. Венецуела јесте могућност, али би без излазне стратегије то било оно „дала баба динар да уђе у коло, два да изађе“, попут Ирака и Авганистана, а могло би се прелити и на Колумбију.

Сјећам се како је током подмуклог бомбардовања Србије Строуб Талбот отворено изјавио да „стрељање Србије“ представља „поруку“ Русији:

Видите шта можемо учинити вашем савезнику? Ако не будете добри, ви сте сљедећи.

Послије Кабула, пријетње Русији дјелују смијешно. А пријетње Србији?

Ево неколико разлога због којих би Србија (поново) могла бити на удару:

– Попут Гренаде, и Србија је у потпуном окружењу Хегемона.

– Срби (а ту мислим на народ, не њихове вође) су вјероватно Русима, па чак и Путину, најнаклоњенији народ на свијету.

– Хегемон стално може организовати провокације (рецимо у Босни и на Косову) ради непрестаног понижавања српског народа, провоцирајући га на реаговање, што би послужило као изговор за напад. (Примјера ради, Урсула фон дер Лажен већ је упутила директну пријетњу Србији.)

– Иако је српска војска знатно моћнија од мајушних безбједносних снага Гренаде, не може се поредити с НАТО, нарочито ако, као прошли пут, Хегемон одлучи да само бомбардује, без ангажовања копнених снага.

– Срби се у Русији често сматрају јединим истинским пријатељем Русије.

– Русија још увијек нема начина да заштити Србију, мада би се то могло промијенити у будућности, тако да је сад тренутак за дјеловање.

– Србија је православна земља састављена од оних које ни Латини ни Отомани нису могли присилити да се преобрате на латинско хришћанство или ислам. Само то је довољан разлог што их владајуће елите Запада мрзе (да не говоримо о Хрватима и босанским муслиманима).

– Иако се то на Западу ријетко признаје, Срби су, упркос страшној несразмјери снага, у борби са САД/НАТО постигли реми у Босни и и даље не дижу руке од Косова (говорим о народу, не о политичарима у Србији).

Могла би се навести још гомила разлога, али мислим да је слика јасна.

Додао бих и да не очекујем америчку, односно НАТО инвазију на Србију – то би било незгодно, и изискивало додатне снаге, поред већ распоређених у Европи.

Осим тога, Пета колона у Србији и Црној Гори толико је моћна да апсолутно нема потребе за инвазијом на ова наводно два народа (а заправо један, разумије се).

Највећи ризик, према мом мишљењу, је да САД одлуче да против Србије ураде оно што ционистички ентитет (познат и као „Израел“) ради против Сирије: назвао бих то психотерапијским ударима.

Психотерапијски удари немају за сврху постизање иоле опипљивијих војних успјеха. Израелци Сирију бомбардују годинама, и сви ти удари нису имали дословно никакво дејство у војном погледу: а ако јесу, то је да сиријске власти, уз подршку Русије, Ирана и Хезболаха, чврсто држе све конце у рукама. Ти напади причињавају задовољство оним Јеврејима који сматрају да су виша раса и потхрањују њихове илузије да им је војска јача него икад. (Човјече, имају чак и авионе Ф-35! Ко им шта може?)

И оно кључно: као што Израелцима не говоре да су им удари на Сирију у најбољем случају јалови, тако и америчка пропагандна машинерија крије од америчког народа размјере пораза у Гренади. Холивуд се чак постарао да прода јуначку верзију те срамне инвазије.

Другим ријечима, одлуче ли се САД/НАТО да ударе на Србију, не би им био потребан никакав опипљив војни успјех – то би имало искључиво пропагандну сврху и послужило одвраћању пажње јавности с катастрофе у Украјини.

Осим тога, Англоционистичкој империји цури вријеме: чим НАТО буде поражен у Украјини, може се очекивати велика политичка криза како за НАТО, тако и за ЕУ, и чувени логор Бондстил на Косову биће у опасности (ако вас занима, прочитајте мој текст „Косово ће бити ослобођено“, написан 2017). Кад НАТО-у нестане опреме а Европа потоне у крупну политичку и економску кризу, Русија ће бити у прилици да Србији пружи конкретну помоћ (под условом да у њој на власти тада буду суверенисти).

Очито је да ће планови НАТО да идуће године изврши инвазију на Крим морати бити остављени по страни и брзо заборављени. Исто важи за Операцију Олуја, овај пут против Донбаса. Ти возови су прошли.

(Успут буди речено: чињеница да су украјински нацисти толико надахнути хрватским нацистима није, наравно, случајна. Обе нације су творевина Ватикана и сљедбеници идеологије Павелића и Бандере, односно Пилсудског, Франка и Мусолинија.)

Хоћемо ли, дакле, присуствовати још једној Гренади, овај пут против српског народа? У смислу опште инвазије нећемо. Али „психотерапијски удари“ у израелском стилу су реална опасност у Босни и Србији (укључујући, наравно, Косово).

Мислим да ће док год постоје НАТО и ЕУ српски народ живјети с пиштољем на сљепоочници. Заправо, ниједан истински суверен народ на свијету неће бити безбједан док год се не избију зуби НАТО-у и Англоционистичкој империји. Тек кад се Западна Европа денацификује и разоружа, уз оно што остане од Бандерастана, мир и безбједност (који су увијек заједнички!) вратиће се у Европу и Србију. А тад ће бити ослобођени и Босна и Косово.

С енглеског посрбило: Стање ствари