Андреј Полонски: КАТОЛИЧКА ЦРКВА ЗНА БОЖАНСКУ ТАЈНУ РУСИЈЕ

На позадини антируске хистерије, која је наизглед ујединила огромну већину представника политичке елите Запада, Католичка црква, једна од најважнијих духовних и моћних институција западног света, с времена у време наглашава своју посебну позицију и категорички одбија да се придружи клеветању руске историје и културе.

Овакво стање ствари може бити изненађујуће, посебно ако се узме у обзир да Римска столица има велику паству у западној Украјини, а међу украјинским католицима и унијатима има најозлоглашенијих националиста. Део унијатског свештенства и епископије подржао је УНА-УНСО и поздравио долазак Немаца. У СССР-у су унијати, заузврат, били забрањени и отерани дубоко у подземље.

Али Ватикан, с друге стране, не само да се оштро дистанцира од русофобичних слогана, већ не жури ни да понавља мантре о „руској агресији“ и „злочинима режима“. Папа Фрања је рекао да је „НАТО лавеж на вратима Русије“ један од главних узрока сукоба. Он, као и многи католички свештеници после њега, неуморно говоре о својој љубави према великој руској књижевности и историји – и то уз растућу иритацију европских званичника и медија под њиховом контролом. Па, наравно, оваквим ставовима католици изазивају гнев марионета из Кијева, који су од њих очекивали пасаже у духу домаћих расколника из ПЦУ, али су се сурово преварили у својим очекивањима.

Наравно, од великог значаја су Фрањина лична уверења, његово аргентинско порекло и образовање, симпатије и интересовање за руску културу и нарочито књижевност – типични за Латинску Америку друге половине 20. века, пажња и љубав према светоотачком наслеђу и византијском богословљу. Постоје бројни докази да је актуелни папа, као архиепископ Буенос Ајреса, више пута присуствовао свеноћном бдењу у Благовештенској катедрали Руске православне цркве у аргентинској престоници на православно Бадње вече и Васкршњу ноћ. А то није мало.

Али најзанимљивије је то што Католичка црква у 20. веку не може да заузме оштру антируску позицију не само због воље свог поглавара. Може се чак рећи да у „руском питању“ свештенство и политичари из Ватикана нису сасвим слободни, јер су ограничени сопственим теолошким идејама, заснованим на Предању које је њихова црква званично прихватила. А ова околност, која је веома важна за разумевање стварног стања ствари и односа снага, готово увек измиче светском, спољашњем и секуларном погледу.

Ствар је у томе да у католичкој есхатологији (хришћанској науци о судбини човека и човечанства изван граница историје и времена додељеног човеку) кључну улогу игра слика Русије. Крајем 18. века, а посебно у 19. и 20. веку, појавило се много пророчанстава, предвиђања и легенди везаних за Русију. Све то као да се објединило и посебно јасно манифестовало у Фатимским визијама, у ономе што је Девица Марија наводно открила пред троје португалске деце, а потом и гомили људи која се окупила у селу Фатима, око 150 километара од Лисабона, у преломној 1917. години.

Дана 13. маја 1917. деца која су чувала овце – Лусија дос Сантос (1907–2005), њен рођак Франциско Мар (1908–1919) и рођака Хасинта Мар (1910–1920) – имала су визију. По сопственим речима, јавила им се Богородица, испричала им је њихову будућност и заповедила да за месец дана – 13. јуна – окупе народ.

У почетку су децу која су одраслима причала о визији родитељи дуго грдили и нису им веровали. Али деца су чврсто остала при своме. Те године, са све већим мноштвом народа, Богородица се јављала деци сваког 13. у месецу, све до октобра. Испричала им је како функционишу пакао и рај, рекла да ће ускоро одвести Франциска и Хасинту (деца су заиста умрла од шпанског грипа 19. и 20. године), предвиђала је крај Првог и Другог светског рата, као и пут спасавања света, који је директно повезан са Русијом.

Јасно је да деца која живе у Португалу, на другом крају Европе, тешко да би могла фантазирати нешто озбиљно о ​​Русији, па је елемент дечје маште овде потпуно искључен.

Године 1930, након тринаест година истраживања, Фатимско чудо је званично признала Католичка црква. И што је необично, ово је политички веома важан моменат. Без обзира на то како би Фатимском указању могао да приступи православац (а православни хришћани у вези с тим имају много питања и недоумица) или секуларни атеиста (има и доста атеистичких објашњења, иако прилично апсурдних), за католике (од папе и кардинала до обичног парохијана) Фатимска пророчанства су неопозив део њихове вере.

После Фатиме, била су још три указања Госпе у шпанским градовима Понтеведра (1925–1926), Туи (1929) и Рианхо (1931) непосредно пре Шпанског грађанског рата. И поново се детаљно говорило о Русији.

Фатимска откривења, „три фатимске тајне“, записала је Луциа дос Сантос, која је већ била часна сестра, и послала их у Ватикан. Прве две тајне, међу којима и потреба да се „преобрази Русија“, објављене су 1929. године. Трећа тајна је требало да буде откривена 1960. године, али је Света столица ћутала. На прелазу миленијума – 2000. године – објављен је само први и безначајан део овог текста. Сматра се да је то повезано са покушајем атентата на Јована Павла II.

Последња „тајна“ и даље остаје скривена. Не знамо у потпуности како је питање објављивања „фатимских тајни“ технички решено у Ватикану, не знамо зашто је одложено 1960. и само делимично отворено 2000. године, ко је донео ову одлуку – сам папа, његов исповедник или папа са блиским кругом епископата. У сваком случају, можемо претпоставити да папа тачно зна шта се налази у овим ковертама (и да ли су то коверте у нашем дигиталном добу).

Али занимљиво је да је пре десет година, кад се председник Путин састао са папом Фрањом у Ватикану и поклонио му копију Владимирске иконе Мајке Божије, католичка штампа сложно писала о почетку испуњења „треће тајне Фатиме“.

Историја је, гледајући споља, испала другачије, али – како католички прелати воле да кажу – нико не зна којим путем ће кренути испуњење пророчанства…

Чак и уз најскептичнији однос према оваквим легендама и предсказањима, треба имати на уму да у овом случају није реч о неким тумачима типа Нострадамуса или Ванге, већ о Католичкој цркви која уједињује најмање 1,2 милијарде људи широм света. А за већину њих фатимско чудо је несумњива реалност.

И наравно, епископату Католичке цркве, који на овај или онај начин живи „у Фатимској пројекцији“, веома је тешко да се супротстави Русији, да жели њен колапс, да препозна њену историју и културу као „грешку“, и тако даље, и тако даље.

Свет, као и обично, испада и занимљивији и сложенији него што понекад желе да нас увере.

(Взгляд; превео Ж. Никчевић)