АНДРЕЈ ПОЛОНСКИ: КАКО СЕ ЛЕЧЕ РАНЕ „БРАТСКИХ РАТОВА”
фото: AP Photo / Junji Kurokawa
„Браћа”, „небраћа”, „братоубилачки рат” – ове реторичке фигуре користе се у пропаганди последњих осам година. Ви нисте наша браћа, а ми нисмо ваше сестре, – певала је нека не баш талентована девојка у украјинској народној ношњи. „Посегнули сте на слободу“, јаукали су либерали.
Међутим, са „братским ратовима“, братским сукобима и братским ривалством није све тако једноставно. Свако од нас зна: најжешће свађе су између својих, када је сличан језик, сличне навике, сви разумеју предности и слабости, врлине и мане. Али, ако је већ наишли коса на камен, ствар мора бити решена коначно и неповратно, до потпуне јасноће. Иначе се никада неће завршити у миру.
О компликованом односу међу браћом говори нам и светска култура. Каин убија Авеља већ на првим страницама Постања. Ништа мање симболична није прича о Исаву и Јакову, о борби за првородство. Превара, фалсификат и љубомора – све је то међу браћом у употреби од почетка времена. Баш као и љубав, самопрегор и солидарност.
Сличан историјски мит присутан је у свакој већој националној традицији. У нашој заједничкој историји са Украјинцима, то је летописна прича о кијевском кнезу Свјатополку Проклетом, верном савезнику Пољака, и браћи коју је он без кривице и разлога убио – кнезовима мученицима Борису и Глебу, који су постали први национални свеци и заштитници руске војске. Али постојао је и четврти брат, новгородски кнез Јарослав Мудри, који је осветио своје погинуле рођаке, протерао Свјатополка из Кијева и подарио Древној Русији еру мира и просперитета.
Историја савременог и новијег времена познаје многе епизоде „братских ратова“, када људи који говоре истим или сродним језицима, исповедају једну или блиску религију, који су повезани многим личним историјама, друштвеним, културним и економским интересима, изненада, услед одређених околности, овакве или онакве саблазни, погрешног избора или непријатељске пропаганде, постају љути непријатељи. Такви „братски ратови“ су увек имали обележја грађанских ратова, али су се могли водити и са потпуним презиром према државним границама, често измишљеним и произвољним.
Штавише, управо су „братски ратови“ били жестоки и очајнички. Водили су се за принципе и идеале, хранили се давним увредама и легендарним свађама, упадали у националну митологију и историјско памћење. Увек постоји нешто да поделите са својима – на нивоу крви. Кад се удаљено судари са удаљеним, обично је више политике, имовинских интереса, стратешких калкулација. Мање страсти. А романтични импулс за борбу увек је јачи међу својима.
Наравно, дешавало се да су „братски сукоби” били различити једни од других, са различитим степеном горчине и непопустљивости. Довољно је подсетити се верских ратова у Француској са њиховом Вартоломејском ноћи и редовних пруско-аустријских сукоба у периоду уједињења Немачке, па Балканских ратова, где су се сукобљавали православни народи, који су се донедавно борили раме уз раме против отоманске власти, и српско-хрватске међусобне мржње која је трајала кроз цео 20. век и завршила се великим ратом на рушевинама Југославије.
И, на крају, нашег Грађанског рата, највеће националне трагедије, такође чисто „братског“, кад је брат устао против брата, син против оца, кад су породице пропадале, а јучерашњи пријатељи постали љути непријатељи. Симболично је да се у извештајима Северног војног округа не обележава само простор битака Великог отаџбинског рата, већ и територија одлучујућих битака Грађанског рата по моделу 1919. године. Ту су Харковска област, и Доњецка степа, и Запорожје са Гуљајпољом, и Херсон са Каховком. Као да су пред нашим очима оживели јунаци песама и легенди од пре сто година. Сама ова околност по хиљадити пут показује колико се ми боримо за своју земљу, непажњом даровану на тридесет година лакомисленом, немарном и издаји склоном „брату“.
Иначе, и тада су у Грађанском рату, под другим околностима и условима, већ постојали украјински националисти – петљуровци, и западни интервенционисти који су их снабдевали оружјем, а била је присутна и жеља да се Украјина искористи као анти-Русија. Овај покушај је с треском пропао, изазивајући мржњу и немоћну злобу „цивилизованог света“. Пропашће и сад.
„Братски ратови“ имају још једну погубну и трагичну особину. Они се често рађају из идеолошких спорова, реинтерпретација књига, различитих идеја о заједничкој прошлости и заједничкој или „заувек подељеној“ будућности. Архитектонски споменици, уџбеници историје и трактати о уметности овде могу постати тешка увреда и повод за рат. И онда такав раскол живи у свести савременика. Очајнички спорови воде се на страницама штампаних публикација, у салама и у дневним собама, на железничким станицама и трговима. Али деси се кобни тренутак, и спор – обично не без помоћи „трећих сила“ – прерасте у конфронтацију. Између јучерашњих противника, често пријатеља, па чак и рођака, налази се линија фронта. Тада се мора одложити сваки разговор о детаљима. Или сте за „своје“ или за „непријатеље“. Готово нестаје простор за идеолошке маневре и нијансе личних односа. Тада се сваки избор схвата озбиљно, на нивоу живота или смрти. Свака одлука, па и одлука да останете код куће или да одете, може бити фатална. Испоставља се да су приватне судбине подређене великом историјском покрету. Реч је о основним принципима постојања, о присутности у историји. Идеолошки конфликт се претвара у егзистенцијални рат.
Савременицима, учесницима и таоцима ситуације често се чини да нема излаза, да је раскид за читаве генерације, можда и за векове. Заиста, то се дешава ако се случај заврши привременим компромисом, поделом „територија“ и сфера утицаја. Али у већини случајева „братски ратови“, иако вођени са изузетном жестином, брзо зацељују своје ране. Треба да постоји само један услов – победа. Ако нема апсолутне победе, ране заиста могу да крваре вековима. Кад буде јасан победник, за десет година се неће сетити како то: ми смо ратовали, ми смо једни друге убијали? Ма немогуће.
… Да би наступио мир, мора се победити. Нема другог начина.
(Взгляд; превео Желидраг Никчевић)
