Андреј Полонски: ДА УКРОТИТЕ РУСИЈУ?

Бивши министар спољних послова Чешке Лубомир Заоралек ових дана је објавио текст под дречавим насловом „Како да укротимо гиганта са Истока. Русија је била изазов за Европу стотинама година“. Текст је очаравајући у свом незнању и искрености.
Заоралек пише буквално овако:

„Ситуација у којој се налазимо није нова. Русија је била изазов за Европу стотинама година. Аустријски министар спољних послова Метерних стекао је ауторитет почетком 19. века управо зато што је успео да `укроти` непредвидивог цара Александра I. Ото фон Бизмарк је био и велики дипломата и зато што је успео да опасну Русију учини делом равнотеже коју је изградио. Русија је више пута у европској историји деловала као она која је свима задавала главобоље“.

Овај бивши дипломата нема појма – очигледно је заборавио – да су пре него што је Метерних почео да плете своје интриге у Светом савезу, Русија и њен цар Александар I ослободили целу такозвану Европу, укључујући и Аустрију, у коју је као мали регион спадала и Заораликова домовина – Чешка, од Наполеонове инвазије. А Бизмарк тешко да би могао да уједини Немачку да иза себе није имао подршку Санкт Петербурга. Поред тога, Савез три цара који су створиле Русија, Немачка и Аустроугарска био је један од најважнијих инструмената европске политике. А да се, опет, нису десиле ситне аустријске интриге после погибије великог немачког канцелара, највероватније би били избегнути и Први светски рат и слом старе класичне Европе.

Понекад постаје застрашујуће колико су људи који су данас део европске политичке елите слабо образовани и далеки од реалног познавања историје. Разговор са таквим Заоралецима је готово немогућ. Они једноставно нису упознати са чињеницама и живе у заточеништву тренутних митова. Што се тиче „кроћења Русије“, ствари су прилично тужне за чешког бившег министра. Једном су Пољаци то покушали да ураде. Стајали су у Кремљу у Смутном времену, ратовали баш за ту Малорусију скоро половину 17. века. И како се завршило?

Није прошло ни једно столеће откако смо поделили ову Жечпосполиту са Аустријанцима и Немцима, а Варшава је постала трећа царска престоница. Заједно са Пољацима, своју срећу у руским шумама и на руским пољима испитивали су и Швеђани. У 17. веку су спаљивали и истребљивали руско и православно становништво по градовима и селима широм Ладошке области, покушавали да спрече оснивање Санкт Петербурга, волели издајника Мазепу, стигли до Полтаве. И шта?

Велико војводство Финска постало је природни резултат ових ратова. А Шведска, која је заувек изгубила статус велике силе, притајила се у ужасу и избегавала да учествује у било каквим европским сукобима. Тек сада је памћење Стокхолма мало изгубљено. Одлучили су да ступе у НАТО. И последице овог корака још нису познате.

Наполеон, иначе, далековидији човек, не да је хтео да нас сасвим укроти, него је мислио да нас мало обузда – да нас натера да се прикључимо континенталној блокади. Дванаест језика је донето на руско тло, укључујући и Чехе. Од тада се у Паризу појављују бистрои. Руски козаци не воле да чекају дуго на ручак кад су гладни.

Тада, у 19. веку, Запад је имао разлога да нас се плаши, и то не само на бојном пољу. Није се чак ни радило о огромности, које је волео да се сећа цар Александар Трећи. Радило се о невероватној ентелехији, унутрашњој снази, потенцијалним могућностима земље.

Алекс Токвил, француски државник и политички филозоф из прве половине 19. века, предвидео је да ће у року од једног века Русија – ако јој буде дозвољено да се слободно развија – престићи целу Европу у свом националном богатству. А његове прорачуне су потврдили многи водећи економисти претпрошлог века.
Наравно, постојале су снаге које су хтеле да обуздају овај импулс. Један британски премијер, лорд Палмерстон, чак је аутор изреке: „Како је лоше живети у свету кад нико не ратује са Русијом“.
Јадник, морао је много да страда.

Прошло је још пола столећа, и на почетку 20. века кротитељи Русије као да су славили победу. Империја је уништена, земља уроњена у амбис грађанског рата, Французи су били у Одеси, Британци у Мурманску, Немци су владали Кијевом неко време – иако врло кратко. Али из хаоса руске смуте устао је Совјетски Савез. И за западне елите то је било много страшније од Руске империје, јер је свету донело наду у бољу будућност. И иако су многе наде биле распршене, то ништа није променило. Русија је остала на месту, суверена и неукроћена.

А онда је дошао Велики отаџбински рат. Пре њега, неколико година заредом, англо-француски савезници су хушкали опседнутог фирера против СССР-а, али су, као и обично, и сами постали жртве сопствених интрига. Париз је пао у року од неколико месеци 1940. и цела западна Европа је дошла под Рајх. И само простор од Бреста до Стаљинграда био је гроб за нацистичка копилад.

Тада је изгледало да се боримо раме уз раме са Британцима и Американцима, али мање од годину дана након победе, Черчил је у свом фултонском говору назвао Совјетски Савез главним непријатељем. Нису одустајали од наде да ће нас укротити.
Хладни рат је донео многа разочарења непријатељу. Бацали су се кроз прозор вичући: „Руси долазе“, изгубили су колоније, неславно окончали корејски еп и срамотно побегли из Вијетнама. Али научили су да користе економију и пропаганду као оружје против нас.

Распад СССР-а постао је за њих невероватан и неочекиван поклон. Тада смо се нашли у заточеништву лепих снова, а Запад, који је прогласио победу у идеолошкој конфронтацији, као да је причао о сарадњи. Али размишљао је само у логици брзог профита и потенцијалне конфронтације. Најбољи пример је било кршење свих споразума и постојано приближавање НАТО-а нашим границама. Кренули су од источне Европе и балтичких држава и стигли до Украјине.

СССР се распао, али је Русија остала жива. Деведесетих година прошлог века „кротитељи“ су помислили да је посао завршен, а златни сан руског народа и елите био је да као десета улога уђу у њихов спектакл. Почели су да нас доживљавају као „периферију“, „регионалну силу“, „земљу у развоју“ која је својом вољом прихватила обуку у „цивилизованом свету“. И погрешно су се израчунали.

Од заокрета авиона Јевгенија Примакова изнад Атлантика, постало је јасно да се Русија – по бесмртном изразу царског канцелара Александра Горчакова – концентрише. Минхенски говор Владимира Путина требало је да им буде озбиљно упозорење.

Али, авај, Американци и њихови савезници били су толико уверени да им је победа у глобалној конфронтацији у џепу да су збрисали праве дипломате и просто проницљиве људе – неке су послали у пензију, неки су због старости отишли ​​сами. Остале су им само колеге господина Заоралека. И нико није могао да им каже да је организовање или подстицање антируског пуча у Кијеву отприлике исто као да је Наполеон у своје време прешао Њемен. Хтели су да од Украјине направе анти-Русију и делимично су успели. Али у томе и јесте ствар – за Русе, без обзира који пасош добили при рођењу, Украјина је Русија.

Непријатељи, бесни што им измиче замишљена „победа” из 1991. године, дошли су у нашу кућу, заводили и обмањивали њене становнике. И ми одлично разумемо ко се с ким и за шта бори. Па чак и Заоралек – уз сву своју нечувену историјску неписменост – такође разуме. Признаје да Запад нема ни стратегију, ни ресурсе, ни вољу да укроти Русију.

Не, тога није било и неће га бити. Немогуће је укротити Русију. Можете је само оставити на миру. На њеном месту, на земљи коју она сматра својом.

(Взгляд; превео Ж. Никчевић)

(Фото: Руска војска у Паризу)