Андреј Перла: О ЈУНАЦИМА НАШЕГ ДОБА

 

Пре него што сам још једном отишао на фронт својим минибусом, натовареним свиме што су добровољци прикупили за наше спонзорисане бригаде, пре свега беспилотним летелицама и средствима електронског ратовања, мој пријатељ Андреј Болдирјев ми је поставио тежак интелектуални задатак.

Написао је: „Ако сте били на бар једној школској свечаности, знате да на свакој од њих деци кажу: `Ти си најбољи`. Али ако си ти најбољи, шта је онда са осталима? Најгори? Заостали? Недостојни вас, најбољих?“

Он је приметио: „Ова поређења су потпуно лажна. Али чак и ако нису потпуно лажна, она подстичу децу да не комуницирају са другима, већ да доминирају. А шта ако дете схвати да није лидер? Школа му не даје представу о томе ко је он. Ако нисам лидер, да ли то значи да сам губитник? И готово? Нисам успео у животу? Рекли су ми да сам први, али ја знам да је Петја јачи, Маша виткија, да на гитари свира Витја, а Катја плеше и пева, а ја плешем и певам горе“.

И даље: руска култура, посебно сеоска, јесте заједничка. Чак и таква забава попут борбе песницама, није била индивидуална… Руси су у најбољим временима веома ретко говорили „ја“, много чешће „ми“. Коначно, напоменуо је да би за почетак било неопходно напустити „лидерство“, бар у образовању и васпитању. Не треба нам друштво које чине лидери. Потребни су нам специјалисти.

Неоспорна је чињеница да руску културу карактерише заједништво, или, да употребимо терминологију каснијег времена, колективизам, карактеристичнији од западног индивидуализма. Несумњива је и чињеница да су сви ови „ти си најбољи“, „ти си мој херој“ дошли до нас заједно са другим знацима западне културе, која је уништила нашу сопствену.

Још осамдесетих година прошлог века публицисти су скренули пажњу: ако упоредимо дечије књиге и филмове, онда се на Западу позитивни протагониста суочава са групом школараца и брани своју личност. А код нас, напротив, колектив преваспитава, и на крају укључује у себе индивидуалисту који је у почетку негативан, који се превише бави собом и који диже нос.

Немогуће је вратити се чак ни у осамдесете, без обзира колико носталгичних телевизијских серија данас снимају.

Индивидуални херој је победио совјетски колектив. Данас смо принуђени да се запитамо: може ли друштво у коме је свака особа фокусирана на индивидуални успех и индивидуално лидерство водити рат против најмоћнијег непријатеља у нашој историји и очекивати победу?

Ово питање може звучати још озбиљније: може ли друштво у којем су сви одгајани да желе да буду јединствени и најбољи произвести довољно хероја за победу?

Херој – да, он је најбољи. Али то долази касније, после подвига, у оквиру признања заслуга. А у тренутку извршења подвига, херој је онај ко је неустрашиво спреман да дâ живот „за своје ближње“. То јест, да жртвује јединственог и непоновљивог себе. Нема подвига без самоодрицања.

Свако ко се бори против непријатеља своје Отаџбине јесте херој. Али победничка држава се не може састојати од појединачних хероја. Што више размишљам о томе, тачније долазим до закључка.

Победа Русије над Западом могућа је само у једном случају: ако сваког од нас одушевљава нешто више од жеље да индивидуално достигнемо некакве висине.

Човек уопште је човек само у оној мери у којој признаје постојање вредности већих од себе. Победа, када до ње дођемо, неће бити индивидуална, већ победа Руске Државе. И сама могућност победе лежи у чињеници да грађани земље живе, раде и боре се не као „лидери“, већ као делови огромне целине, веће од сваког од нас појединачно. Да, победа је могућа само за државу и само за људе који служе држави, а не себи лично.

Западно друштво, које нам се вековима супротстављало, засновано је на индивидуализму и идеји о држави као „ноћном чувару“, услужној функцији, инструменту који треба да контролишу лидери. За нас је ова идеја болест која квари друштво и државу, а већ у нашем сећању нас је скоро све довела до потпуног уништења. Ако је тако, идеолошка основа на којој сада идемо у борбу против непријатеља не би требало да буде чак ни само колективизам, већ истински етатизам.

… Пре много времена, у претпрошлом веку, цар Николај I је први пут прочитао прву свеску „Јунака нашег доба“, дело поручника Љермонтова. Најпре је био одушевљен, а онда закључио да је погрешио и да аутора треба казнити. Све зато што је цар у почетку мислио да је херој нашег времена Максим Максимович, скроман, неупадљив, поштен официр. Али је онда схватио да Љермонтов херојем назива Печорина – егоисту и истовремено сувишну особу која не може да служи ни себи, а камоли суверену и држави. Модерни човек може лако замислити Печорина у улози „лидера“.

Али херој нашег времена вероватно треба да следи другачији модел. Тако је, на пример, писало у предреволуционарној споменици витезовима Светог Георгија: „Не зовите се херојима… Руски ратник једноставно и поштено испуњава заклетву, и, заслуживши највећу награду, носи је не хвалећи се… Част вам и слава, браћо…“

(Взгляд; превео Ж. Никчевић)