Андреј Новиков-Ланској: РУСКА ИДЕЈА ИМАНУЕЛА КАНТА

Последњих дана медијски и мрежни простор испуњен је филозофијом. Воде се бурне дебате о Ивану Иљину, Имануелу Канту, Николају Берђајеву – на срећу, јубилеји су стигли, а председник је недвосмислено говорио о томе шта одликује управо ове филозофе.

Тристогодишњи Кант постао је предмет оштре реторике у међународној политици. Немачка је кроз уста свог канцелара оптужила Русију за неприхватљиво присвајања Канта. Привиђа јој се рејдерски захват. Русија је одговорила појашњавањем свог става, и тај став је прилично темељан. Нема сумње да је Имануел Кант немачки филозоф, један од стубова класичне немачке филозофије, макар само зато што му је, уз вероватно балтичко порекло, матерњи језик био немачки, и дела су му писана на немачком.
Притом, он је био поданик Руске империје, члан Петроградске академије наука, држао је курсеве руским официрима, био саговорник Николаја Карамзина и других истакнутих руских савременика. Хајде да ово преведемо на језик савремених реалија: да ли грађанин Руске Федерације, академик Руске академије наука, професор Калињинградског универзитета, има везе са Руском Федерацијом, без обзира ко је по националности? Питање је реторичко.

Објављене су његове покорне поруке руској царици са најскромнијом молбом да буде постављен за професора на катедри за филозофију. „Спреман сам да умрем у својој најдубљој оданости вашем царском величанству, одани роб“, овако је завршио писмо љубазни кандидат за ту дужност. Филозоф је цео свој живот живео у једном граду, у њему је сахрањен, а тај град се налази на територији Русије. Нигде у свету се Кантова годишњица не слави са таквим обимом и разноврсношћу као код нас. Форуми, фестивали и конференције одржавају се током целе године. У Немачкој – ништа слично, ни у назнаци.
Кант има и дубљу, суштинскију везу са Русијом. Од читаве европске филозофије, руска култура је њега посебно осећала и волела. И није га Пушкин тек тако поменуо у „Евгенију Оњегину“ – сећате ли се Ленског: „Кантов обожавалац и песник“? Или разговор о Канту, о доказима постојања Бога у „Мајстору и Маргарити“? „Узмите овог Канта, и за такве доказе три године на Соловке!“ – узвикује песник Иван Бездомни. „А говорио сам му тада за доручком: `Ви сте, професоре, смислили нешто незгодно! Можда је то и паметно, али је болно несхватљиво. Они ће вас исмевати`“ – каже Воланд.

Уосталом, вероватно најтрајнији Кантов цитат је његова максима о звезданом небу изнад нас и моралном закону у нама. Сувишно је рећи да су у овој једноставној метафори концентрисане главне руске интуиције: осећање бесконачног простора, до краја изражено у руском космизму, и морално осећање, потрага за вишом правдом и исправним поретком живота, што је тако болно проживљавао наш народ. У извесном смислу, то је формула „руске идеје“.
Овим озбиљним питањем треба се посебно позабавити. Имануел Кант и руска идеја – парадокс? И да и не. Наравно, Канта су занимале сасвим друге ствари. Као филозофска категорија, руска идеја се појавила знатно касније; њоме су се бавили многи руски мислиоци, пре свега религиозне оријентације. И вероватно је најдубље развио Николај Берђајев, пре свега у својим књигама „Судбина Русије“ и „Руска идеја“.

Берђајев је кантијанац. Његов однос са пустињаком из Кенигсберга био је неуједначен. У почетку се дивио Канту – његовом култу разума, логици, самој радости размишљања. Према његовим сећањима, схватио је да ће бити филозоф када је, као 14-годишњи момчић, ушао у очеву канцеларију, узео са полице прелепу књигу, насумице је отворио и почео да чита. Била је то „Критика чистог разума“.
Затим је уследио период раздруживања. Берђајеву се чинило да Кант не говори о оном најважнијем због чега је потребна филозофија – о смислу живота. Он наводи метафору: Кант и њему слични филозофи гомилају се у ходнику и не улазе у просторију где је заправо постављена празнична трпеза. То јест, претходна филозофија била је, такорећи, предговор правој филозофији – његовој, берђајевској. За Берђајева је Кант превише рационалан, не допушта ништа божанско. Кант у својој етици истиче осећај дужности – за Берђајева је то превише спољашње, неслободно осећање. Берђајев не говори о етици дужности, већ о етици духа – односно о унутрашњем религиозном императиву. Исто важи и за схватање слободе. За Канта, слобода је воља за моралом; за Берђајева, слобода је тотална духовна категорија, виша и примарнија од Бога.

Ипак, напоменимо да су и поред свих несугласица, саме категорије о којима се говори – слобода као највиша вредност, човек као највиши циљ, морал као основа друштва – потекле од Канта. Берђајев говори његовим језиком и користи његов метод. У зрелом добу мири се са Кантом и пише да све тврдње против њега нису толико значајне у односу на важност питања која он поставља. „Од мислилаца прошлости, највише сам дужан Канту“, „Заиста ценим и волим Канта, сматрам га највећим филозофом“, признаје он у својој последњој књизи „Самоспознаја“.

Дакле, шта Берђајевљева руска идеја дугује Канту? Да би је формулисао, наш филозоф користи кантовски принцип антиномија – нерешивих противречности. Управо уз помоћ антиномија Берђајев описује руски национални карактер као очито двојствен. Руски народ подједнако карактеришу анархизам и етатизам, отвореност према спољашњем свету и затвореност од њега, послушност и бунтовност, ратоборност и дружељубивост, сумњичавост и гостољубивост, Запад и Исток – овај низ лако је наставити. Неко се можда не слаже са Берђајевљевим ставом о руском дуалитету, али је он прилично чврсто поткрепљен историјским примерима. На крају крајева, довољно је погледати нашег двоглавог орла.
Пријатно је констатовати да је веза између Канта и Берђајева препозната у нашој културној заједници. Тако, на пример, велики годишњи музички фестивал „Кантата“, који ће се одржати у Калињинграду прве недеље јуна, овог пута биће посвећен управо овој филозофској теми. Поред концерата класичне музике и представа, очекује се и занимљив програм предавања у којем ће фигурирати и Кант, и Берђајев, и Пушкин, и Булгаков.

(Взгляд; превео Ж. Никчевић)