Андреј Лисјев: У РЕДУ ЗА ХЛЕБ, ПОРЕД ДЊЕПРА

Село код Берислава. Стојиш у реду код киоска и чекаш хлеб. Хлеб су већ довезли, али га још нису изнели, само се мирис свежег пецива шири над прашњавим багремовима и војном колоном која чека прелаз.
И ти, седокос и ироничан, проучаваш лица људи. Две мајке са симпатичним одраслим ћеркама шетале су и скренуле овамо. Драго ти је што су жене на врућини престале да се натрпавају одећом. Види се да су навикле на војску. Две старице, једна дебељушкаста, друга сува, обе са марамама, оптужујућим погледом посматрају девојчицу од око 14 година која стоји у реду са лизалицом у устима. Траљаво одевен старац наслања се на штап и црвеним сузним очима проучава стартни део „панцира“ који рђа у трави. Сви ћуте. И помислиш – како се људи брзо навикну на тенк у својој улици.
У очима жена – опрез. Донедавно су биле нимфе и грације, жене и маме, принцезе-ћерке. И ево, те жене месецима живе схватајући да их нико неће заштитити, ни муж, ни отац, ни брат. Не постоји држава. Нема еманципације, нема феминизма. Све је испарило. Има само мушкараца у знојавим маскирним униформама, с погледом „управо с прве линије фронта“. У очима жена, и младих и старих, постоји уобичајено прећутно разумевање: овде су оне плен. Као и хиљадама година. Уморни „учтиви људи“ нису имали времена да поживотиње у рату; не дирају девојке – само желе да купе хлеб. Али женама је непријатно.
Изнад хидроелектране, преко Дњепра, чује се танак звук сирене – ваздушни напад. Ред не реагује. Техника почиње да се креће, звецкају гусенице. Колона се разилази.
На плавом небу једна за другом пуцају беле кугле, то „панцири“ обарају „хајмарсе“. Бљесак изнад глава праћен је двема експлозијама: прво пресретнуте гранате, а затим звуком лансирања противваздушне ракете. Људи у реду се тргну, неки се сагињу, сви ћутке броје блицеве. Знају да „панцири“ не могу да оборе све гранате, и стићи ће удар! Биће удар!
У очима жена – страх. Нико их неће заштитити. Звецкају гусеницама руске мушке играчке, са неба јуре америчке мушке играчке. Инстинктивно, мајке и ћерке иду према теби, окренуте леђима, као да се заклањају испод дрвета по невремену.
Осми! И? Девети хајмарс пада на четири стотине метара, у предграђе. Из реда тежак уздах. Женски јаук. Прозорска стакла прште, негде је нешто улетело. Над селом расте облак бетонске прашине, коју одмах смењује црни дим пожара.
У очима жена – ужас. Неко покушава да се отме мајци из руку, неко инсистира да треба купити хлеб. Девојка трчи, испуштајући лизалицу, према пожару.
Из дубине душе израста нешто древно, животињско, исконско. Гледаш у дим и одједном схваташ да је са овим димом управо нестао твој мирни живот. Да је сав новац света – смеће. И да се ниси тек тако нашао међу овим људима у зеленом. Сад си ти – у строју. И ти идеш да заштитиш ове жене и децу…
Своје жене и децу…
Наше жене и децу…
Туђе жене и децу…

Још јуче си био бесан због неприличне руске државе са корупцијом и бирократијом. Сад си та руска држава – ти. Овде и сад. Напред!

(Телеграм канал Д. Туленкова; превео Ж. Никчевић)