Андреј Коробов-Латинцев: АПОФАТИЗАМ РУСКЕ ИДЕЈЕ. ПОДАЉЕ ОД ГРЕХА

(Ноћне мисли на стражи. Доњецк, 17.09.22.)

Само лењи још нису писали о нашем погубном недостатку идеологије.

А да ли је ово одсуство заиста тако погубно?

Хајде да симулирамо експеримент. Ево, рецимо, Император објављује: Хеј, ко је тамо одговоран за идеје? За пола сата сви да су у мојој палати, седите и сачините идеологију, и док је не саставите, нико одавде неће отићи!

Император је изашао из сале, затворио за собом врата. И сви су сели. Писци, филозофи, научници, разни мудри људи, ма сви, укратко. Седе, мисле, бригу бриже, погледују се испод ока… Мало-помало почињу да се чују неке речи, све брже и брже, сад већ и свађе, па туче, сад први пребијени леже по угловима…

Уђе Император пар дана касније – а сви пребијени седе у сали, већ немоћни да се боре, ни гласка да подвикне, да са пеном на уснама доказује истину.

Император наређује да се господи која заседе доставе квас и мед. Или просто вотка са закуском.

Пар дана касније улази у салу, а тамо већ певају песме, грле се, братиме, за Русију, наравно, дижу  здравице.

О, мисли Император, помирили су се, коначно су нам смислили идеологију!

А они одговарају: Не! То јест, испрва, да, чак веома да, чак су подигли супер здравицу и рекли нешто што је свима било драго, е, а онда, како су ујутро сели да то запишу – опет не иде: опет несугласице, свађе, туче…

То ја о чињеници да нам је, можда, баш одсуство идеологије, на које се сви жале, заправо плус!?

Филозоф Владимир Соловјов једном је написао да идеја народа уопште није оно што тај народ мисли о себи у времену, већ оно што Бог о том народу мисли у вечности.

Запад је изабрао први пут – да о себи мисли у времену. Имао је много времена, и измислио је идеју о себи, коју сад активно износи у свет као последњу и једину истину.

А Руси су, изгледа, изабрали други пут: нека Бог мисли уместо нас.

Неће то бити моја, него Твоја воља. Неће бити моје мисли, већ Твоје…

Отуда наше незнање, отуда наша неизрецивост и наша неподношљивост.

Неисказана и неподношљива рускост бића.

Дакле – можда је овај апофатизам руске идеје (кад није ни оваква, ни онаква, ни трећа) наш адут, а никако мана?

Постоји негде у Вечности руска идеја, сигурно постоји. Руски филозофи, писци, песници и други тумаче ову нашу заветну идеју, покушавају да је мало по мало извуку из вечности од Бога и изразе је нашим људским језиком – и филозофским спекулацијама, и верским откровењима, и песничким увидима…

А Господ ову нашу идеју брижно чува код себе, у потребним тренуцима открива нам неке њене аспекте, па опет у своја недра; далеко од греха, да тако кажем. Можда Господ ову нашу руску идеју чува за нешто у будућности?

(t.me/korobov_latyncev; превео Ж. Никчевић)