Андреј Фурсов: ШВАБОВ УЛТИМАТУМ

У овом чланку желео бих да елаборирам један сусрет на врху. Реч је о самиту на Балију, у Индонезији, лидера и представника 20 највећих светских сила, Г-20, и глобалистичких структура попут Светског економског форума.

Стварни домаћин самита на Балију није био Бајден или председник Индонезије, већ Клаус Шваб. Посматрао сам га како наступа и схватио да ме он веома подсећа на Јегора Гајдара. Не спољашњошћу, већ као фигура.

С тим у вези, желим да кажем неколико речи о том човеку. И код нас и на Западу та фигура је надувана, па чак и демонизована, причом да је он малтене један од лидера светске владе. Шваб јесте написао неколико књига  – манифеста које изражавају интересе ултраглобалиста. Али то не значи да је он сам глобални играч.

А да се не бих враћао на питање ко је играч, а ко није играч, хтео бих да кажем неколико речи о типологији коју је својевремено предложио Бернд фон Витенбург. Он је сајентолог, односно члан једне окултне квази-религиозно-политичке организације која ради у блиском контакту са тајним службама. Витенбург добро зна о чему говори. Он зна како функционише моћ иза сцене. У књизи „Шах планете Земља” он развија читаву типологију људи који су повезани са Великом игром. Олег Маркејев у роману „Оружје одмазде“ је веома активно користио ову шему и чак је допунио.

Дакле, Бернд фон Витенбург је, говорећи о Игри, приметио да постоје три врсте људи. Први су они који утичу на оно што се дешава, други они који помно посматрају шта се дешава, а трећи – они који су изненађени оним што се дешава. Наравно, они који су изненађени не само да не разумеју шта је Игра, они уопште не знају да Игра траје. Они мисле да постоји неки живот. Они који утичу – у различитом степену, од једноставног учешћа до постављања правила – знају да је Игра покренута. Али и они који посматрају и такође знају да Игра траје, не учествују из разних разлога, већ је прате и анализирају. И живе, такорећи, по принципу „esse, non videri“, „бити, али не бити видљив“.

Међу учесницима Игре, фон Витенбург идентификује следеће категорије. Господар или господари Игре, играчи, помоћници играча, фигуре за игру и одбачене фигуре.

Ко су господари Игре? То су људи који не поштују никаква правила. Развијају их за друге, мењају их произвољно и диктирају их играчима. Играчи су они који заиста играју Игру, имају независност и слободу деловања, али само у оквиру правила која не могу да мењају. Како играчи вуку потезе? Уз помоћ фигура. Задатак фигуре је да изврши одређене радње. Притом, фигура не треба да следи било какве сопствене циљеве. Она треба да реагује само на наређења одозго.

Коначне циљеве не знају чак ни играчи, знају их само господари. Играчи знају правила. Фигура не може чак ни да погледом обухвати цело поље игре, то је прерогатив играча. Истовремено, фигура не би требало да зна да је фигура. Она и они око ње треба да мисле да је она играч и да се фокусирају на њу како би скренули пажњу са правих играча.

Ево како фон Витенбург у својој књизи „Шах планете Земља“ описује процес стварања фигура: „Побијте сваку идеју да се игра Игра. Не дозволите да оне, фигуре, извуку било какву корист за себе. Сакријте циљ Игре, сачувајте такве услове да оне, фигуре, не могу да одбију учешће у Игри. Спречите их да се осећају задовољне обављеним послом. Учините да оне заиста тако раде. Споља гледано, оне могу изгледати свемоћне, али у стварности не би требало да имају никакву моћ. Понекад фигуре Игре дођу у ситуације чије значење не могу да разумеју. Али због различитих објективних околности, оне ипак морају да одустану од покушаја да докуче своју улогу у Игри“. То јест, фигуре су оне које се користе у мраку. Ако фигуре покушавају да схвате, онда их морају озбиљно потиснути. У супротном, фигуре би прешле у категорију играча и прекршиле би правила.

Понекад неке фигуре прерасту у играче, или барем у помоћне играче. У вези са оним што је речено, Витенбург поставља питање: „Да ли се владе могу категорисати као играчи или помоћни играчи?“ И одговара: „Хоће ли у савременом свету постојати влада која може слободно да одлучује о својој држави“. Кредити се дају само онима који прихватају правила Игре. Постоје земље попут САД, Кине, Русије. То је један ниво. Други ниво су, на пример, Костарика, Чад, Малави, Грчка.

Дакле, Шваб је, наравно, фигура, није играч. Притом, није прворазредна фигура. Изворно, он је био штићеник Кисинџера, који је и сам дуго био фигура, а затим су га пребацили у категорију помоћних играча. Штавише, у неким акутним међународним ситуацијама које су захтевале хитну реакцију, Кисинџер је неколико пута деловао као играч. Иначе, Кисинџеров ниво је за Шваба потпуно недостижан. Ако узмемо раније фазе почетка ХХ века, онда је, безусловно, таква фигура био пуковник Хауз, саветник председника Вилсона. Он није био играч. Играч је био човек за кога мало људи зна. То је Том Рајан. Хауз је извршавао његове одлуке и захтеве истом брзином којом су лидери тадашњих европских држава извршавали жеље пуковника Хауза.

Радећи као „глава која говори“ за играче и њихове господаре, Шваб је постао веома активан последњих година. Притом, у овој активности он постаје све сличнији кловну. И поред свега тога, Шваба примају председници и премијери. Дакле, радови потписана именом Шваб, без обзира да ли их је он сам написао или не, морају се читати веома пажљиво. Јер то су планови непријатеља. Треба их врло добро проучити. И није битно да ли је Шваб кловн или не, да ли је фигура или одбачена фигура. Он је „глава која говори“. Његова функција је да изнесе одређени став који одговара интересима његових господара.

Дакле, Шваб је одиграо веома велику улогу на самиту на Балију. Он је одржао уводни говор и рекао: „Морамо се одупрети дубоком системском и структурном реструктурирању нашег света, тренутним трендовима. Свет ће изгледати другачије након што прођемо кроз ову транзицију“. То јест, Шваб је признао да се свет систематски мења у правцу неприхватљивом за његове господаре. И треба учинити тако да се развија у правом смеру. Даље цитирам: „Како да се носимо са овом транзицијом која ће трајати неколико година? Ако реструктурирате компанију, ви отписујете трошкове и трпе акционари. Али ако реструктурирате привреду, резултат ће бити пад расположивог дохотка, што ће довести до великих друштвених немира. Четврта индустријска револуција, а ми смо на прекретници, технологија ће у потпуности променити оно што радимо и променити оно што јесмо“. Односно, по Швабу, економска и социјална криза се мора избећи уз помоћ Четврте индустријске револуције.

Желим да вас подсетим да се Четврта индустријска револуција суштински разликује од прве три по томе што мења биолошку природу човека. То јест, према Швабу, прецизније према његовим господарима, Четврта индустријска револуција нема никакве везе са индустријом. Она мора да биолошки учврсти друштвену неједнакост како би спречила више економских криза и друштвених тензија које су опасне по господаре. И тај медицинско-биолошки утицај на човека треба да га промени тако да постане послушна особа.

А онда Шваб каже: „У Четвртој индустријској револуцији победници узимају све, па ако постанете први учесници ВЕФ-а (The World Economic Forum), ви сте победници“. Односно, Шваб у ствари говори да ће у Четвртој индустријског револуцији бити победника, и они ће узети све, а биће и апсолутних губитника, који потом неће имати никакве шансе. То ће бити нижа каста, и њихова деца и унуци ће бити нижа каста, и тако даље. Шваб је свој говор на састанку на Балију закључио овако: „Влада и бизнис морају да сарађују да би постали брза риба. Није ствар у томе да велике рибе једу малу рибу, већ да брзе рибе једу спору рибу“.

Ово је драгоцено. Чињеница је да под „брзим рибама“ Шваб подразумева корпорације, а под „спорим“ државе. И да би постале брзе рибе, државе морају блиско сарађивати са корпорацијама. Из свега што је Шваб рекао произилази једно. Корпорације морају да у себи растворе државе, а узгред, Шваб и његов Светски економски форум, и Карнеги фондација, стално се залажу за спајање обавештајних и агенција за спровођење закона са банкама и корпорацијама у јединствен комплекс, као што је британска Источно-Индијска компанија, али прилагођена нашем времену. То је веома дубока власт која се формира и која ће морати да замени, с једне стране, државу. А с друге стране, ако државе оду, онда нису потребне затворене наднационалне структуре, дубока моћ отклања ову контрадикцију.

Суштински, Шваб се обратио шефовима 20 највећих држава света нечим сличним ултиматуму. И шта – неко му је приговорио, неко га отерао са говорнице, неко рекао, као Алиса „у земљи чуда”, кад је краљица почела да јој прети: „Ти си само шпил старих карата”? Не! Слушали су га врло пажљиво, јер су разумели да је он само службеник, али да иза њега стоје господари.

На крају састанка на Балију усвојен је завршни документ, декларација. Аналитичари и посматрачи описали су декларацију као „грубо кршење суверенитета националних држава“, што је у тој декларацији описано као „пожељни циљеви будућег развоја“:

1. Увођење глобалних дигиталних пасоша и личних карата повезаних са глобалним дигиталним системима који регулишу кретање између држава. Здравље пре свега. Ово је такозвани пасош обавезне вакцинације. Упркос томе што у многим земљама изгледа да нико никога не тера да се вакцинише.
2. Увођење дигиталних валута централних банака. Мислим да сви разумеју да дигитална валута није новац, већ средство за контролу понашања кроз праћење куповина.
3. Интернет надзор и цензура под маском борбе против дезинформација. И на састанку Билдерберг клуба и на Балију било је речи о потреби борбе против дезинформација. У ствари, то је управо промоција дезинформација.
4. Проширивање глобалног апарата за биосигурност пред новим претњама пандемије. У ствари, говоримо о стварању још једног тела наднационалног управљања, које аутоматски потискује суверенитет. Друго, претпоставља се да ће пандемије бити неизбежне.
5. Неопходност реформи у производњи и дистрибуцији хране. Иза ове рационализоване тезе крије се удар на мала и средња домаћинства и контрола шта се може, а шта не може јести. Сви учесници састанка су ставили своје потписе. Русију је представљао Лавров. А министар здравља Мурашко, који је био присутан на састанку (колега Урсуле фон дер Лајен – и он је гинеколог), рекао је да ће Руска Федерација развити сарадњу са СЗО… Помислио сам, да ли сам погрешно чуо? Са истом оном СЗО, са којом Гејтс и Рокфелери активно комуницирају, која промовише нове западне вредности као универзалне? Упркос чињеници да се ми залажемо за традиционалне вредности и суверенитет.

Схватам ја да функционер, па чак и високи функционер, није власт, поготово не у Русији. Наша власт службеника било ког ранга може демантовати, отерати у ћошак. Али глупост и сервилност пред Постзападом морају имати неку границу. И мора постојати разумевање – пред вама је непријатељ, у његовој кући хлеб је горак. Тако треба да буде увек, а у садашњим условима ово је било немогуће не разумети. Ово је таква ситуација – корак напред, два корака назад.

(zavtra.ru; превео Ж. Никчевић)