Андреј Фурсов: СТАЉИН ЈЕ ТРИ ПУТА ЛОМИО ГЛОБАЛИСТИЧКЕ ПЛАНОВЕ

На домаћем плану, током Стаљиновог живота, њега су мрзеле две групације совјетског естаблишмента. Једну можемо условно назвати левим глобалистима: то су они који су тежили светској револуцији, то су гардисти кардинала светске револуције Лењина и Троцког. Они су веровали да је Стаљин издао ствар револуције кад је почео да разбија структуре глобалистичке левице, Коминтерне.

Друга група, која, наравно, није могла да воли Стаљина, део је номенклатуре оријентисане на потрошњу. Као што знате, номенклатура је слој који карактерише веома ригидно рангирана хијерархијска потрошња.

Разуме се, значајан део номенклатуре је желео да конзумира много више. И тај конзумеристички курс, који је довео до трансформације номенклатуре у квази класу, и људи који су тај курс персонификовали, наравно, били су неспојиви са Стаљином. Нису га волели, мрзели су га, и Стаљин им је исто тако узвраћао.

Кад је Стаљин сазнао да номенклатурни радници евакуисани у Самару желе да оснују специјалне школе за своју децу, назвао их је „проклета каста“. А кад је Стаљин рекао да ће по мери изградње социјализма класна борба и отпор том процесу расти, он није мислио на традиционалне слојеве попут кулака и сличних, како неки од нас верују, него је мислио управо на номенклатуру. А перестројка је то показала, како би рекао Набоков, стакленом јасноћом.

Парадоксална веза између ове две групе: левичарских глобалиста, који су сањали о светској револуцији, и оних који су тежили потрошњи, формирала је, релативно говорећи, троцкистичко-бухарински десно-леви блок који је ушао у историју. Ти људи у совјетском естаблишменту мрзели су Стаљина.

А трансформација „задовољавања растућих материјалних потреба совјетских грађана“ у главни задатак КПСС, уведена у њен програм 1961. године, била је победа конзумеризма, конзумеристичке номенклатурне линијЕ.

Паралелно с тим одвијала се интеграција совјетске номенклатуре у светско тржиште, у светски систем. За мене је најмоћнији визуелни пример овога фотографија: Косигин у Канади, као председавајући Савета министара СССР-а, седи са капом америчких Индијанаца испод портрета енглеске краљице. То је веома симболично – подсећање на будућност номенклатуре.

А ко је ван земље мрзео и мрзи Стаљина, ко и шта није могао и не може да му опрости?

Мора се рећи да је Стаљин три пута рушио планове глобалиста, да је поцепао „мапе пута” глобализације. Стаљин је осујетио њихов план 1927–29, кад је скренуо земљу од светске револуције ка изградњи социјализма у једној јединој земљи, 1943–44, кад је победио Вермахт, и 1952, кад је, у ствари, земља обновљена. Не за 20, како су мислили западни економисти, већ за само 7–8 година. Осим тога, Стаљин је показао праву алтернативу глобализму: то треба да буде неоимперијална целина која је по својој суштини антикапиталистичка.

Осим тога, Стаљин је, наравно, кључна фигура у читавој руској историји, и кад је Јаковљев рекао – не цитирам баш дословце – да ми не разбијамо Совјетски Савез, већ целу хиљадугодишњу парадигму руске историје, главна фигура преко које се та парадигма разбија био је Стаљин.

Зашто? Јер Стаљин није просто човек, он је феномен.

Иначе, сам Стаљин је то одлично разумео. Једном је рекао свом сину Василију, који се жалио да га лоше третирају у школи и да му снижавају оцене: „Мислиш да си ти Стаљин? Не, ти ниси Стаљин. Мислиш да сам ја Стаљин? Не, ни ја нисам Стаљин“. Онда је показао на свој зидни портрет: „Ево, он је Стаљин“.

Дакле, Стаљин је повезао линију светског револуционарног покрета и Русију – и, поред тога, повезао је револуционарну линију унутар Русије и линију империјалне, аутократске Русије, и то је чинио веома доследно.

Кључни датуми овог процеса, као што сам рекао, јесу 1927–29, 1936, 1943 – распуштање Коминтерне, иако је то de facto учињено раније, плус химна, официрске еполете и тако даље, и коначно, 1952 – преименовање КПСС (б), у КПСС.

Веома је занимљиво да и на Западу има људи који то одлично разумеју.

Узмимо, на пример, непријатеља комунизма, Мељника-Боткина. Он је унук доктора Боткина, који је, ако се погубљење краљевске породице догодило тамо где се верује, стрељан 1918. године.

Дакле, тај Мељник-Боткин био је шеф француских специјалних служби под де Голом. Недавно је дао веома занимљив интервју у којем је рекао да је до 1917. године у Русији било много кошмара, а да је најпозитивнија ствар у Русији био Јосиф Висарионович Стаљин, који је изградио земљу.

Мала допуна поводом линије Коминтерне да покрене светску револуцију и Стаљиновог односа према њој.

Стаљин је, наравно, на нивоу реторике, пошто је себе називао Лењиновим учеником, морао да поштује одређена правила. Али цела његова политика од средине 1930-их – а можда и раније – била је усмерена на стварање неоимперијалне структуре на антикапиталистичкој основи.

Његова политика према Коминтерни била је веома оштра. Рецимо, обавештајна служба Коминтерне била је одлична, али је морала бити смрвљена јер је играла за другу страну. Истина, Стаљин је имао и своју личну обавештајну службу, али је, ипак, овај ресурс морао бити жртвован.

Погледајмо шта се десило после Другог светског рата: да је Стаљин тежио Светској револуцији, онда би комунистички режими били посађени свуда. А десило се управо супротно. Стаљин је преферирао левичарске националистичке режиме, због чега, на пример, неколико година није била призната Демократска Република Вијетнам, што је Вијетнамце веома увредило. Призната је тек de facto, то јест Стаљинов курс није био ка Светској револуцији, већ ка другачијој шеми управљања светом.

О суштини Стаљинових договора са Рузвелтом можемо само да нагађамо, али чињеница је да, како је Стаљин једном рекао, „постоје намере, постоје околности, а логика околности јача је од логике намера“. Рузвелт је представљао капитализам државног монопола који је могао да толерише системски антикапитализам какав је постојао у Совјетском Савезу. Али после Другог светског рата настала је нова млада грабежљива фракција светске капиталистичке класе, корпоратократија, чији је портпарол био Труман. Они нису могли да коегзистирају са системским антикапитализмом. Отуда, изгледа, насилна смрт Рузвелта и многе друге ствари.

Желим да завршим чланак цитатом Шарла де Гола, који је дословно рекао следеће: „Стаљин није отишао у прошлост, он се растворио у будућност“.

***

„Он је тукао, да га не би тукли“, написао је В.О. Кључевски о Ивану Грозном. Исто се може рећи и за Стаљина, коме стање у свету, земљи и партији крајем двадесетих година прошлог века није остављало другу опцију осим оне коју је спровео. Стаљин и држава сатерани су у ћошак. Још десет година – и западни предатори би уништили и државу и народ. Путин је данас, као и Руска Федерација, такође у извесном смислу сатеран у ћошак. То јест, биће потребно или се препустити на милост и немилост буржоазији, или, ослањајући се на државотворне људе, користећи светске противречности, покушати да се ток преокрене. Индикативно је и то да је Стаљин тридесетих година прошлог века, реагујући на све веће унутрашње и спољашње претње, нагло променио, пре свега, националну политику, окренувши се руској традицији.

(dzen.ru/govoritfursov; превео Ж. Никчевић)