Андреј Фурсов: Остварују се највећи страхови Клауса Шваба

1. О текућим процесима у свету и о будућности

У току је глобална прерасподела имовине у свету, без које је немогуће створити ново уређење; и капитализам је настао „ограђивањем“, када су људе гонили са земље, то јест, отимали њихову својину. Исто се дешава и сада, при изласку из капитализма: да би настало посткапиталистичко уређење потребна је маса упропашћених, унесрећених људи, односно, потребно је одузети средства малом и средњем бизнису. Локдаун је коришћен на тај начин и са тим циљем.

Друга ствар, није потребно толико образованих, потребно је довршити процес рушења образовања, процес који је до сада текао еволуционо учиниће револуционарним: уводи се дистанционо образовање. Даље, социјална дистанца представља дресирање социјалне атомизације људи и њихово непрестано застрашивање. Сећам се како су се Меркел и Борис Џонсон, на самом почетку, слично обраћали Немцима и Британцима: говорили су да ће умрети милиони; државник мора да јача самопоуздање својих грађана, а они су одмах почели да застрашују људе. Процес се компликује, и више од тога, нама непрестано говоре да ће доћи још страшније епидемије, то јест – не опуштајте се.

Најважније у свему овоме су социјалне мере, које се спроводе на глобалном нивоу да би створили оно што се зове – нова нормалност. Веома занимљиво, Шваб је написао у својој књизи да све треба радити брзо, у режиму блицкрига, иначе процес неће успети, људи ће се освестити..

А друго, ако бар једна велика земља изађе из овог процеса он ће пропасти. Велике земље су САД, Кина и Русија, пошто код нас још увек постоји совјетско наслеђе Стаљина и Берије, иначе нико са нашим руководством не би разговарао. Управо ће се у Русији, на парадоксалан начин, решавати судбина света – или ће успети у потпуности да реализују своју нову нормалност или ће се спотакнути и завршити у блату. У бици за двадесет први век победиће онај ко падне последњи.

Свако ново уређење, док је у настајању – по правилу је сурово уређење; због тога, што је више отпора том уређењу на свим нивоима, што више том младом насилнику буде избијено зуба – он ће бити мекши. Мислим да спасавање треба разматрати управо на овај начин.

Године дошло је до револуције, оформљен је СССР. Совјетски Савез није просто уништио Хитлера, СССР је успорио управо овај процес ултраглобализације који сада имамо, и због тога мрзе Стаљина на Западу. Он је срушио планове глобалиста и одложио долазак 1991. године за отприлике 70 година. Да тога није било, глобализација би стартовала већ двадесетих година.

2. Оно што сада посматрамо је рат више класе против ниже и средње
   

Највећа опасност у савременом свету није демографска, ни климатска, ни енергетска као што произилази из низа радова и публикација. То је све веома важно, али најопаснија ствар за савремени свет је – социјални рат, социјална катастрофа коју су врхови светског капиталистичког систем организовали да би превели капитализам у ново стање – посткапитализам.

Овај социјални рат се води на различитим нивоима. То је рат врхушке против нижег слоја, рат врхушке против средњег слоја, рат унутар врхова, различитих регионалних група, кланова, различитих облика организација, на пример, финансијалисти против индустријалаца, ексисти против корпорокатије. Другим речима, социјални рат који се шири – то је рат, како је то сада модерно рећи, транзициони, за прелазак у нови друштвени систем.

Ово јако личи на оно што се дешавало у Европи од средине петнаестог до средине седамнаестог века, када се на костуру претходног уређења стварало ново. Такав рат је најопаснији. Опасност овог рата произилази отуда што главни објекат присвајања у посткапиталистичком друштву неће бити опредмећени фактори производње, већ духовни и информациони, то јест потребе, вредности, човекови циљеви, односно, објекат присвајања постаје – духовна сфера. Реч није о простом присвајању духовне сфере, већ присвајање постаје главна форма производних односа, како би рекли марксисти.

Данашња борба за традиционалне вредности, која се развија у читавом свету само се формално односи на прошлост – борба за традицију против нечег савременог, међутим, то је погрешан приступ. Заправо, под видом борбе за традиционалне вредности, почиње да се формира принципијелно нова социјална, ако вам је драже, класна борба у посткапиталистичком друштву.

Неки кажу „Али зашто се супротстављати, свеједно су буржуји јачи и они ће победити“. Као прво, није чињеница да ће победити. Друго, срамотно је не супротставити се. Али, постоји још једна ствар, сасвим прагматична и историја показује да се управо тако све у животу и дешава. Наиме ни једно ново друштвено уређење не побеђује нокаутом, увек долази до компромиса и што се више зуба младом насилнику избије супротстављањем на различитим нивоима, то ће мирније и хуманије, ако могу тако да се изразим, бити ново уређење.

3. О опасностима дигитализације и о класној борби

Сама по себи дигитализација је неутралан технички процес, исто као и појава машинске производње. Питање је, међутим, ко је и са којим циљем користи. На основу онога што знамо из књига Клауса Шваба, наступима свакаквих „грефова“ и других, савршено је јасно – дигитализацију не планирају да користе за човеково добро, већ да човека замене и изграде дигитални концлогор. Овом процесу потребно је безусловно се супротстављати, на сваки могући начин.

Постоји још један моменат повезан са дигитализацијом – реч је о појави капиталистичког уређења у којем ће одлучујућу улогу играти неопредмећени, информациони фактори. Наравно, данашња светска врхушка ће се постарати да дигитализацију претвори у процес уз чију ће помоћ моћи да отуђи ове факторе.

Но, свако техничко средство има двосеклу оштрицу. Оно може бити оружје господара, а може бити и оружје онога ко не жели да буде кмет, роб и тако даље… Зато је потребно свим тим методама овладати и користити их за своје добро, и не дозволити да се користе као социјално оружје врхушке.

Схватам да је значајно сложеније учинити него рећи, али других варијанти нема. Нико није укинуо класну борбу, социјалну борбу. Стање у коме је свет живео последњих сто година, резултат је борбе нижих и средњих класа за своја права. Зато чуди како су се људи, буквално током једне године, тих права одрекли. Притисли су их страхом од корона вируса… цела ова историја веома је добро социјално искуство. Човек не треба да дозволи да га претворе у објекат информационо-психолошког терора.

Но, информационо-психолошки терор је много страшнија ствар од дигитализације, јер дигитализације је инструмент, а терор је нешто озбиљније. Њему се треба супротставити.

4. Они хоће да заврше „епоху људи“

Шта Клаус Шваб подразумева под четвртом индустријском револуцијом: ако су прве три индустријске револуције ово што смо урадили са светом, онда је четврта оно што раде са вама. Четврта индустријска револуција је промена човековог генома, то је промена самог човека; реализују се маштања трансхуманиста да човека претворе у некакво другачије биће. То јест, завршава се епоха људи и почиње епоха трансхуманистичких бића. Мене то веома подсећа на, сећате се Господара прстенова, Сарумана, а затим и вођу Орка, Азмога, кад вичу: Завршила се ера људи, наступа време Орака.

Дакле, четврта индустријска револуције је револуција која треба да створи Орке, и она се одвија у различитим правцима: у правцу борбе са климом, која је, наводно, резултат људске делатности, иако је та ствар недоказана. Али, ако је резултат човекове делатности, значи, нужно је смањити становништво. Недавно је у Италији изашао рад једног италијанског активисте у коме пише да је планета планирана за три милијарде људи, остали су – паразити, становништво је неопходно смањити. То јест, заокрет према клими, тобоже борба са климом, потпуно је јасна.

Локдауни се могу уводити не само због борбе са вирусом, већи и са климом. А ако се сетите да су сви велики градови трећег света: Лагос, Лима, Њу Делхи, Карачи, под смогом, то јест, као да је сам Бог рекао да се тамо то спроводе, да се уништи мали и средњи бизнис управо у трећем свету. Овог момента, све везано за вирус, захватило је Постзапад, то јест глобални Север, и страдао је мали и средњи бизнис глобалног Севера. Али и много бизниса у најразвијенијим земљама Југа, а то су: Индија, Нигерија, као и најразвијенији део Латинске Америке, ево сада узимају њих.

То јест, ништа се није изменило, заиста се дешава перестројка планете, но на различитим њеним деловима користиће различите варијанте, и, може бити, мало ће попустити дизгине на Северу. Но, у сваком случају, не иде им… Шваб је у својој књизи исказао три страха: први страх – да ће доћи до социјалних немира, социјалног отпора – социјални отпор постоји; други страх је – темпо, веома слаб темпо због саботажа – темпо је низак; трећи страх – ако би једна велика земља изашла из овог процеса све ће се срушити, а са Кином нису успели, у Кини је Си Ђинпинг преузео дигиталне платформе за кинеске ексисте. У САД Трампа су свргли, али тамо није тако једноставно, то јест процес се не одвија како је планер желео, и у овоме видим веома, веома велики залог за макар и уздржани оптимизам. То јест, настаје младо бандитско уређење и што му се више будемо супротстављали, што му више зуба избијемо у почетку, оно ће бити мекше. Желимо да тако и буде.

5. Најсуровији сценарио развоја кризе

Најсуровији сценарио, најгори сценарио је – био-техно-еко фашизам. То је медицина, то је све повезано са климом и технологијом – то је дигитализација. Фашизам овде не користим у строгом смислу речи, већ као метафору, као уређење апсолутног гушења, тлачења. Но, чак и у Трећем рајху нацизам није све своје циљеве постигао, зато што, како је говорио Хемингвеј, човека је могуће уништити, али не и победити. Довољно је 6-7 процената оних које психологија сврстава у – модални тип личности. Мислим да ће веома тешко успети.

Осим тога постоји велики број становништва изван граница глобалног Севера, то је глобални Југ. Наравно, њих могу их натерати да ратују међусобно, могу их истребљивати, али ако ти своје становништво претвараш у стадо бесловесних оваца, пре или после, доћи ће они са друге стране зидина и поклати стадо. Није случајно арапски мислилац из 14. века Ибн Халдун имао теорију о четири стадијума. Први стадијум – бедуини долазе из пустиње и кољу утовљену врхушку. Други стадијум – друго поколење – то су људи који стварају империју и консолидују је. Трећи стадијум – империја је консолидована и они сада улажу у уметност и науку. Четврти стадијум – сада већ ни у шта не улажу, све су дебљи, ништа их не занима, долази ново поколење бедуина и коље их. Исти процес је у роману Буденброкови описао Томас Ман, социолози га називају “закон Буденброкових“, закон четири поколења. Четири поколења породице, исто је и у бизнису… видимо да овде постоје неке чисто социо-биолошке закономерности.

Дакле, ствара се затворени систем, био-техно-еко фашизма који може проживети, уз масу непријатности, четрдесет-педесет година, максимално. Зато што нико није поништио други закон термодинамике: затворени системи пропадају јер у њима нараста ентропија, то јест снага рушења. Зашто је потребан затворен систем? Гледам у тог истог Шваба, гледам људе који размишљају са истих позиција, и можда грешим, но имам утисак да они имају ужасан страх од живота, и од смрти као дела живота, јер је смрт – део живота. Могућ је и чисто психолошки мотив, поред социјалног, да они желе да се сакрију од живота, да им је страшно. Узгред, ако пажљиво читамо Шваба – та књига је написана под утицајем огромног социјалног страха – да уколико ово што раде не успе, наступа крај, и сви ћемо нестати.

У сјајном роману, мислим да је то најбољи роман у последњих двадесет година, Јурија Козлова „Нови лопов“, веома добро је показан страх западне врхушке од промена и њихове тежње да створе овај апсолутно контролисани свет. Замислите, ја и ви контролишемо социјалне мреже, информације, образовање, све смо ставили под контролу – то је главни фактор производње, неопредмећени. Локдаун је један од начина да се брже пређе у посткапитализам, то је начин уништења малог и средњег бизниса. Ми имамо масу малог и средњег бизниса, људи од којих свако има помало својине над опредмећеним средствима за производњу, и ако их узмемо све заједно – они уравнотежују корпорације. Да би ти људи постали објект експлоатације на основу духовних фактора производње, потребно је од њих отети опредмећена средства за производњу. Узгред, кад посматрамо овај однос – излаз из капитализма веома личи на улаз у капитализам; у 16. веку, у Енглеској је спроведен процес ограђивања, људе су отерали са земље, а овде просто отимају од људи њихово власништво. Обратите пажњу како говоре: Шта ће вам ауто, каршеринг је добар? Шта ће вам сопствена кућа, можете узети кућу у аренду? То јест, ти ништа не треба да имаш.

Године 2016. или 2012., могу да погрешим датум, Фонд Рокфелер је објавио овакав постер: човек стоји на фону прелепог језера, типа швајцарских језера и каже: Ја немам ништа, немам својину, ја сам срећан. Ето, то и јесте стварање новог, они морају створити слој људи који ће бити потпуни објекат за експлоатацију у оквирима система који настаје. За њега још не постоји назив, на Западу говоре ексизам, од енглеске речи access, приступ, под њим имају у виду ексистичке структуре као што су Мајкрософт, Епл, Амазон, то јест оне структуре које контролишу и управљају понашањем људи, њиховим потребама, јер ако диктирате човекове потребе, значи ставили сте под контролу сферу његових циљева.

6. Реална власт је тајна власт

Свет је сувише велики и сложен да би њиме управљали из једног центра. Иако су покушаји да се створи такав систем управљања чињени више пута и чине се и данас. Што се тиче Билдерберг клуба, Трилатералне комисије и сличних структура, реч је пре свега о структурама за разраду и усклађивање одлука које доносе „господари светске игре“ (О. Маркејев) или „господари историје“ (Б. Дизарели) и њиховим тајнама, а не само о затвореним организацијама. Имам у виду неколико десетина краљевско-аристократских и финансијски породица, од којих многе, у овом или оном степену се ородивши међусобно, контролишу основне глобалне финансијске токове, средства информисања и затворену науку, то јест науку природну, друштвену и техничку која опслужује само „господаре историје“.

Обично се под конспирологијом подразумевају примитивне схеме које не објашњавају историјске догађаје историјским закономерностима и главним тенденцијама развоја, већ тајном, и, по правилу, злонамерном делатношћу неких снага (бирајте – масони, редови, специјалне службе итд). Често се такве схеме сматрају неозбиљним. И заиста, немали број радова, који се називају конспиролошким, написали су несавесни аутори у потрази за сензацијама и зарадом. Но, у исто време, може ли неко оспорити чињеницу да нису сви узроци и мотиви онога што се дешава у свету видљиви – обрнуто, они се скривају; далеко од тога да су сви циљеви јавно декларисани – то није природно. Ми одлично знамо да се висока политика води тајно, да је реална власт – тајна власт, зона функционисања „високих финансија“ – такође је тајна. Зато, неретко покушавају да поставе под сумњу реалне анализе скривених механизама историје – ограничени људи, или, профани, или, обрнуто, они који веома добро знају за постојању тајних снага, структура и сл. па труде се да са њих скрену пажњу, да заметну трагове исмевајући озбиљно истраживање као конспирологију.

Погледајте, на пример, Коминтерну, то јест Трећу интернационалу, која је две деценије у тајности планирала и спроводила преврате, устанке, револуције, која је има огромна, тајна финансијска средства и сл. – то је конспиролошка структура, а њен утицај на ток историје – такође је облик консипролошког утицаја? Зашто аналогне буржоаске структуре, које делују у затвореном, скривеном режиму, и поседују много већи политички и финансијски потенцијала нису конспиролошке? Подсећам на речи Троцког да данашњи револуционари седе на Вол стриту.

Разуме се да у основи криза и револуција леже објективни, тачније – системски и субјективни узроци. Нико није зауставио масовне процесе. Но, прво, свет није квантитативни, већ квалитативни појам, како је волео да каже Ајншајн. У свету мала, али добро организована група, у чијим су рукама – огромна средства (својина, финансије), власт и контрола над знањем и његовим структурама, а такође и средства информисања, има много већу тежину него маса људи, или чак читава земља – довољно је прочитати „Исповест економског убице“ Џ. Перкинса. Како је приметио, све а најмање конспиролог, добитник Нобелове награде за економију, Пол Кругмен, „савремена политичка економија нас учи да интереси мале, добро организоване групе често лако превагну над интересима широке јавности“.

У делатности затворених наднационалнних структура нема ничег неприродног, њих рађа логика развоја капитализма. На економском плану капитализам је систем без граница, светско тржиште. А на политичком плану капиталистички систем је – мозаик држава. Но, економски интереси буржоазије далеко превазилазе границе једне државе. Зато су светској капиталистичкој класи објективно потребне наддржавне, наднационалне структуре, и оне морају бити, ако не тајне, онда у крајњој мери, затворене за ширу јавност. На тај начин, смањује се противречност између економске целовитости и политичке фрагментарности капиталистичког система. Отуда упорно стремљење врхушке светске капиталистичке класе ка стварању нечег попут светске владе. Узгред, увек је на путу остварења овог задатка стајала Русија; у томе један од разлога пламене „љубави“ према њој и према нама, Русима, господара капиталистичког система – Англосаксонаца, особито Британаца.

Да би се смањила основна политичко-економска противречност капиталистичког система, биле су потребне наднационалне структуре. Но, спремних организација таквог типа буржоазија није имала. Почетком XVIII века, када је сву моћ држала држава и аристократија, морало се користити оно што је било на располагању. На пример, масонске организације. Током XVIII века почиње њихов бурни раст. Наравно, оне су настале раније у XVI и почетком XVII века и представљале еволуциону форму темпларских структура, које су напустиле у XIV Француску, но реални живот им је удахнула управо буржоаска епоха – њени захтеви и интереси. На крају свог живота Маркс је рекао: ако бих данас поново писао Капитал, када капитал уз дубоки наклон погнут одлази у прошлост, рад о капитализму бих започео од затворених наднационалних структура управљања: управо они дају капиталистичком систему целовит и завршен карактер, а његовој историји – пројектно-конструкторску природу.

„Масони потичу од зидарских цехова 12-16 века, који су градили готске цркве много столећа и остатака витешких редова 14-16 века, и који су настали у 17. веку на почетку Новог доба и Просвећености са култом Бога-механичара, који се у 18. веку преобратио у култ Разума и клањају се Великом Архитекти који има лик феничанског цара Хирама, који је изградио први јерусалимски храм у време Давида. Бог-часовничар, који се саздао Васељену као савршени механизам, и Бог-Архитекта који је изградио савршени Храм-Васељену – идеали су ране Модерне 17-18 века, који су још породили епоху Ренесансе и прошли кроз искушења Реформације када је ренесансни субјект зажелео власт.“

Средином XVIII века у Европи се догодио велики еволуциони прелом: историја је од претежно стихијске постала претежно планско-конструисана. Ово не значи да до средине XVIII века није било група и снага које су покушавале, при томе често успешно, да усмеравају њен ток. Ипак, средином XVIII века појавила су се три фактора која су унела квалитативне промене у историјски процес. То је почетак формирања масовног друштва, невиђено јачање финансијског капитала и нагли раст улоге информационих токова. Покушајте да управљате општином, кастом или полисом – структурама укорењеним у традицији које се понашају као колективна социјална индивидуа. Друга ствар – групни индивидуум којим је лако манипулисати; излазак маса на сцену историје дао је манипулаторима огромне могућности. То је прво.

Друго: нагло се појачала борба за хегемонију у светском капиталистичком систему између Велике Британије и Француске, нарасле су војне потребе других држава, а такође, започета индустријализација, на колосални начин је у XVIII веку стимулисала развој финансијског капитала, развој припремљен у XVII веку (од почетка његове појаве – Standard Chartered Bank, Баруха, до стварања, на крају, енглеске Централне банке). Треће. Информациони бум у XVIII веку који је омогућио да се „пакује“ информација и користи њено деловање, пре свега, на елитне групе. Класичан пример – „Енциклопедија“, помоћу које је, током неколико деценија, француска елита морално припремана за прихватање револуције. Другим речима, средином XVIII века дошло је до сједињења Материје (масе), Енергије (новца) и Информације (идеје). Сплетене у чврст чвор, ове супстанце су се нашле под контролом одређених група, које су током неколико деценија припремиле ситуацију и људски материјал за епоху револуција (1789-1848).

Ипак, не треба мислити да је пројектно-конструкторска епоха историје увек – тријумф конструктора-пројектаната. Постоји и оно што је Хегел звао „лукавство историје“. На пример, питање је да ли су снаге које су планирале свргавање самодржавља, уништење Русије и коришћење револуције у Русији за рушење свих преграда на путу капиталу, могле претпоставити да ће Стаљинов тим и „група за подршку“ из императорског генералштаба и њена обавештајна служба сломити пројекат „светске револуције“ и помрсити конце левим (Коминтерна) и десним (Финитерна) глобалистима, реализујући пројекат „социјализам у једној, одвојеној земљи“, и обновити империју у облику светског система социјализма и одложити глобализацију света скоро сто година. Закључак: конструисање историје – представља сукоб пројеката, система и елита, који је совјетска елита стаљинског типа добила, а послератна – изгубила. Изгубила, јер је у мери интеграције, од средине педесетих година, у светско тржиште, губила глобално вођство. Са Запада, обрнуто, долази пројектно-конструкторски прилаз. Последњи Велики Лов капитализма умногоме је пројекат. И треба учинити све да би га, не само сломили, већ окренули против пројектаната, да тај лов постане последњи управо за њих. Како је говорио Хамлет: „иди отровни челику, где ти је речено“.

Данашњи сукоб елита, кинеске (источно-азијске) и западне, организоване у клубове, ложе, мрежне структуре (пре свега њено англо-америчко језгро) – интересантан је и досад невиђен процес. Западна врхушка се први пут срела са противником, који се иако представља незападну цивилизацију, појављује као глобални играч; до сада је глобалан био само капиталистички Запад који се ослањао у својој експанзији на геокултуру Просветитељства.

Западна елита почиње да демонстрира знаке инфериорности и чак дегенерације a la Буденброкови, само уместо четири поколења овде имамо четири столећа. Другим речима, у кризним условима игра као да поново почиње. Може ли западна елита опет себе да изгради у складу са новим условима, да обнови и сазда нове форме (само)организације? Ново знање о свету и човеку као психоисторијско оружје? То је једно питање.

Још једно питање је да ли могу да искористе сукобе Запада и Кине други субјекти стратешког деловања, решавајући своје проблеме и користећи – по принципу џудоа – снагу противника.

Развијање сукоба западне елите, пре свега њеног англосасконско-јеврејског језгра и кинеске елите – који је невиђена појава у историји светске борбе, занимљива је слика и чека нас много изненађења. Умногоме, управо ће ова борба определити будућност – посткапиталистичку и уопште.

Приредио и превео: Александар Мирковић

Опрема: Стање ствари

(Сродство по избору, 30. 11. 2021)