Андреј Фурсов: Куда нас воде светске елите?

Светска влада

Често чујемо термин „светска влада“. У облику у коме се користи, наравно, није реч о неком органу који регуларно заседа и објављује одлуке. Када се каже „светска влада“ мисли се на оно што је Иљин, такође несрећно, назвао „светска закулиса“. Овај термин је у значајној мери дискредитован, иако га користе озбиљни научници, на пример, Имануил Валерштајн који је седамдесетих година (прошлог века) говорио о неопходности светске владе. Данас о њему говори Жак Атали.

Када говоримо о светској влади, треба се сетити да је то метафора. А шта се скрива иза ове метафоре? Очигледно да је капиталистичка класа – класа светских размера, а политичка организација капиталистичких система, до данас, носи формално – међудржавни карактер. Но, буржоазија има наддржавне, наднационалне економске, политичке и социјалне интересе, и очигледно да су потребне структуре које ће доносити одлуке водећи рачуна о њима. Јасно је да ове структуре не могу бити јавне. Постоји структура која се зове ОУН – али она је организација држава.

Свакој владајућој класи потребне су класне организације и као такве функционишу различити англосаксонски клубови, на пример Билдербершки клуб за који и врапци знају. Мислим да су главне, најважније структуре такозване светске владе скривене. Светска влада, у облику у којем постоји данас у свету, не као метафора већ као реалност је, безусловно – мрежна структура корпорократије.

***

Светску врхушку чини скуп породица монарха (не свих, разуме се), стара европска аристократија, банкари и индустријалци. Они су међу собом повезани пословним, породичним и окултним везама, организовани у затворене ложе, клубове, комисије и томе слично. Таква породично-пословна „паукова мрежа“ постоји у данашњем облику 150-200 година.

Краљевске породице Велике Британије и Холандије, низ војводских и грофовских породица Италије, Немачке, Аустрије нису декоративне фигуре, реликти средњовековља, како их често представљају, већ један од сегмената онога што је британски премијер Дизраели назвао „господарима историје“, а наш познати писац О. Маркејев – „господарима светске игре“.

Шта су председници и премијери на Западу? Високи службеници посађени у високе фотеље, које је светска врхушка унајмила да би опслуживали њихове интересе. При томе, по правилу, чиновнике пажљиво посматрају специјалци светске врхушке. Као, на пример, пуковник Хаус, који је био уз председника САД Вилсона и „помоћник“ британског премијера Лојд-Џорџа, лорд Лотијан. У стварности, председник и премијер су се налазили испод својих „помоћника“. Редак изузетак представља Буш-старији и његов син као председници САД. Бушови су део светске врхушке, они су даљи рођаци британске краљице, руководе друштвом „Лобања и кости“ (огранак Илумината) у Јејлу. Али, понављам, то је изузетак. По правилу, председници и премијери су дошљаци из средњег слоја на које врхушка гледа са висине.

Масони

Масонство је заиста одиграло велику улогу, посебно у XVIII – XIX веку. „Слободни зидари“ су васпитавали онај људски материјал који је играо руководећу улогу у епохи револуција 1789-1848 године на Западу и дошао на власт. Ипак, укључивање масона у државу донело је низ проблема, а крајем XIX века захтевало је и нове облике организације затворених наднационалних структура, који више одговарају новој епохи светске борбе за власт, информацију и ресурсе.

Говорим о „Групи“ (или друштву „Ми“) коју је основао С. Родс, а развио А. Милнер, и другим структурама. Масонство нико није укинуо, оно је наставило да игра одређену улогу, понекад значајну, али је престало да буде једина и доминантна форма конспиро-структура. Тако, у руској револуцији, масонске ложе „Велики Исток Француске“ деловале су веома активно (преко Керенског), али су постојале и друге снаге повезане са британском обавештајном службом, Рокфелерима, Американцима, немачким генералштабом и, наравно, контраобавештајном службом Русије која је помагала империјално оријентисане бољшевике. Резултанта ових снага је Октобарска револуција.

После Другог светског рата појавила се потреба за новим „поколењем“ затворених организационих структура; и оне су се појавиле: Борманов Четврти рајх, Билдербершки клуб, Римски клуб, Трилатерална комисија… Многи њихови чланови су остали масони, илуминати, бнеи-бритовци и др… но, то су биле принципијелно нове структуре, „наоштрене“ за нове задатке.

Елите и окултизам

САД су, испоставило се, подложне појави заједничкој свим друштвима која старе – таласу мистицизма и окултизма. Ова тенденција је захватила чак и индустријалце. У јулу 1987. године представници неколико највећих америчких корпорација разматрали су питање: како метафизика, окултизам и индијски мистицизам могу помоћи у борби за светско тржиште.

Позната Висока школа бизниса при Стенфорду, увела је у програм свог семинара „Стваралаштво у бизнису“ – медитацију, вежбање за развијање видовитости, гледање у карте…

Ирационалне снаге контра-културе излазе на површину онда, пише Гимпел, када се завршава епоха великих научних достигнућа, техничког успона и економског раста. Тако се десило и са исламом у XIII веку, Европом у XIV, а зaтим и на прелазу XIX у XX век, са Америком шездесетих година прошлог века. У таквим ситуацијама алхемија почиње да потискује хемију, астрологија – астрономију, зоолошки речници се замењују бестијарима.

Све активније наступају присталице еколошког начина мишљења, који, борећи се за повратак природи, не схватају да својим упорношћу подривају вољу развијених друштава да решавају сложене проблеме.

Не обраћају сви и увек пажњу на то да друштва која старе – као да се враћају у детињство и одушевљавају различитим лукавим уређајима и аутоматским играчкама. То је танталова чаша у епохи хеленизма, задивљујући механички уређаји из књиге Ал-Џазарија, писаној у време опадања ислама, сложени механизми за забаву гостију на двору војводе Бургундског.

Стратегија анти-раста

У мају 2020. у Великој Британији је објављен манифест, потписан од чак 1.100 стручњака, који позива на „стратегију не-раста“ (или анти-раста – degrowth strategy). У документу се говори о неопходности прихватања „демократски испланираног и у исто време оријентисаног на одрживи развој и равноправност, снижавања квалитета економије“. Аутори позивају да се створи „економија нижег квалитета“ (downscaling economy).

У јулу 2020. године К. Шваб и Т. Малер у књизи „Велики ресет“ придружују се одушевљено британском манифесту, позивајући на стварање будућности у којој ћемо живети боље задовољавајући се малим. Као пример који треба следити они наводе живот Аргентинаца у Патагонији – суровом и сиромашном крају. Но, то је предвиђено за неразвијене земље, развијеним земљама се не предлаже „патагонизација“, већ „јапанификација“ (ниво на који је Јапан доспео после америчког економског удара средином осамдесетих година), тј. један ниво више.

При томе, такав пад и смањење потрошње и квалитета живота препоручује један од редовних посетилаца Давоса, места где се, како је тачно приметио британски часопис, сваке године сусрећу представници глобалне елите који истичу важност борбе са климатским променама настављајући да лете приватним авионима; глагољају о неопходности борбе против глади и сиромаштва једући бутерброт са црном икром који заливају скупим шампањцем; емотивно говоре о неопходности борбе против неравноправности окружени послугом…

Куда нас воде светске елите

Капиталисти од средине седамдесетих година прошлог века свесно демонтирају капитализам. Сада је процес у последњој фази, али Шваб никада неће рећи да демонтира капитализам. Он каже: „стејхолдерски“ капитализам, то јест, капитализам у коме човек нема ништа. Или „инклузивни“ капитализам. Ово је, такође, капитализам у коме немаш ништа, али си – капиталиста. То ме подсећа на једну персијску анегдоту. Човек куца на врата града. Питају га: „Ко си ти?“ А он одговара: „Ја сам властелин! Само властелин. Раније сам имао дом, изгорео је, породица побегла. Остала ми је само титула. Ја сам – властелин!“

Исти је случај са „инклузивним“ капитализмом. Инклузивни капиталиста је капиталиста без својине. У том смислу Шваб је као пацоловац из Хамелина, који својом фрулом мами и води људе у „инклузивни“ капитализам.

После избијања кризе 2008. године, западне фабрике мисли – Think Tanks – побринуле су се за програм, сада већ реалног, преласка у посткапитализам. Разрадили су неколико сценарија развоја кризне ситуације. Као највероватнији прихваћен је глобални крах. А са тачке гледишта жељене будућности највећи број експерата је изабрао антрополошки прелаз.

Антрополошки прелаз подразумева стварање друштва у коме нема средњег слоја, где се виши и нижи слој разликују међусобно као биолошки облици. Виши слој живи 120-140 година, храни се правим месом; не живи у Мета-универзуму, већ у реалном свету. Нижи слој живи 50-60 година. Али, најважније је – они живе у Мета-универзуму, хране се месом црва, у лошем еколошком окружењу итд. Нема туризма! Седи ту, стави наочаре за виртуелну реалност и путуј по Африци, или где год…

Свако уређење има своје особености. Замислите да имамо црну кутију. Ми не знамо какво је то друштво, морамо да схватимо каквог је оно типа. Ако се послужимо марксистичком скалом: робовласничко, феудално… На које питање морамо да одговоримо да би схватили тајне тог друштва? При томе, напомињем, по принципу Едгара Поа или Честертоновог оца Брауна… „Тајне свих друштвених система леже на површини.“

Својевремено, када сам био млад, седамдесетих година, мислио сам да ће једног дана отворити архиве и да ће документа моћи да се прочитају. Рецимо, сада издају сајентолошку литературу, може се прочитати. Документи су постали доступни, али у њима нема ничега! Ми смо преценили западне сајентологе. А постоје и отворена документа, рецимо, ако се Устав КПСС пажљиво прочита, све тајне совјетског система се могу у њему наћи. Постоји једна страница, остало не морате читати, на којој су све тајне совјетског система записане. Замислите да морамо да сакријемо тајне неког система. Шта треба да урадимо? На које питање треба себи да одговоримо да би све било јасно? Шта је предмет присвајања у том систему.

Објект присвајања конституише субјекта који присваја и све остале, који су изашли да прошетају. Ако се присваја човекова воља која управља телом – то је робовласништво. У капитализму се присваја капитал. То јест, опредмећени рад који себе реализује као вредност која се сама увећава. Али ствар је у томе што су већ крајем ХХ века одлучујући фактори материјалне производње – нематеријални: информација и социјално понашање, социјалне мреже.

И ако се контролишу социјалне мреже и информације, онда већ није нужно контролисати капитал. То је секундарно. На исти начин као што није било потребно контролисати земљу током преласка у капитализам. Зато што је капитал земљу, укључујући је у свој обрт, претварао, функционално, такође у капитал. Иако по садржају она остаје земљишна својина.

Ново уређење је уређење које ће се вртети око присвајања нематеријалних фактора производње, тј. информација и социјалног понашања. Свако социјално понашање се контролише помоћу мреже. То је пооштравање друштвене контроле. Уопштено, треба рећи да се сваки нови систем појављује као пооштравање социјалне контроле. Иначе не успева. А овде је, поред свега осталог, социјално понашање и фактор материјалне производње. То је принципијелна ствар. Но, пре него што се систем покрене, треба припремити објекат експлоатације.

Шта је претходило капитализму у Енглеској, који процес? Ограђивање. Људи су отерани са земље. Било је потребно да немају ништа. Погледајте, данашње светско богатство се процењује на, отприлике, 90 трилиона долара. Један одсто светског становништва контролише 35 трилиона долара. Али постоји још 12-15% становништва, то је средњи слој…

Намерно не говорим „средња класа“ зато што „средња класа“ није тачан термин. Средњи слој чине представници три различите класе, чисто статистички. Они имају различит извор прихода, али је он (приближно) једнак, квантитативно. Зато је правилније рећи средњи слој.

Дакле, средњи слој контролише 40 трилиона долара. Према томе, потребно је лишити људе ових 40 трилиона долара. Јасно је да сваки појединачни представник малог и средњег бизниса има мало. Али сви заједно… то је тих 40 трилиона долара. Значи, та средства им морају отети да би их претворили у нижи слој новог система.

А како то могу учинити? Неке могу обманути. Рећи: „Инклузивни капитализам“. Крекс, фекс, пекс, Лиза Алиса, Мачак Базилио… Ево, за мене су, на пример, Шваб и Евелин де Ротшилд – мачак Базилио и Лиза Алиса. Аутомобили су непотребни – каршеринг је добар. Није потребна сопствена кућа – боља је аренда. Крекс, фекс, пекс и већ си срећан! То је једна варијанта.

Али, далеко од тога да су сви људи будале и да ће се одрећи својине. Шта се још могу учинити? Како људе могу лишити својине, а да они не кажу реч против? Наравно, можемо их уплашити! Шта још? Хајде да размислимо. Потребно је да доведемо средњи слој на ниво Орвелових прола. Како се то може учинити? Економском кризом… Сјајно! Конкретније. На пример, уводимо порез на „зелену агенду“. Узгред, Фарид Закарија је отворено у својој књизи рекао да мале и средње фирме, повећање пореза везаног за „зелену агенду“ неће моћи да плате. Значи, оне ће бити или уништене или продате.

Даље, смањење потрошње. Овде сам се насмејао… Но, како да кажем и смешно је и тужно. Немачки лекари су већ говорили да је енергија скупа, вода је скупа. Правилно је купати се једном у три недеље. Ово није шала! Једном у три недеље се окупати. А непријатан мирис ће после три дана сам нестати. То јест, ограничење потрошње енергије, воде, хране. Уводи се рационализација исхране. То је оно о чему је Жак Атали, идеолог мондијализма, писао пре 15 година, говорећи да „економија будућности – није тржиште, већ глобална дистрибутивна економија“.

И још, деиндустријализација, смањење становништва Европе. Замена становништва мигрантима који ће бити срећни и задовољни базним приходом. На тај начин се ствара нови нижи слој. Тако се стварао и у XVI веку. То јест, сваки друштвени систем настаје тако што се, пре свега, ствара нижи слој, који ће виши слој експлоатисати. Ето шта се данас дешава…

Приредио и посрбио с руског: Александар Мирковић