Андреј Фурсов: ДА ЛИ ЕВРОПА ИДЕ НА СМЕТЛИШТЕ ИСТОРИЈЕ?
Први председник Европске уније Херман ван Ромпеј позвао је на преиспитивање географских и демографских параметара Европске уније и одустајање од било каквих покушаја обнављања националног идентитета. Концепти „народ“ и „домовина“, према Ван Ромпеју, требало би да заврше на сметлишту историје. Руководство Уједињене Европе наглашава да уместо старомодне домовине са оригиналним начином живота, Европа постаје универзални дом за све.
У данашњој Европи боре се две тенденције. Једна од њих су глобалистичке, европске интеграције – Европа у којој су све границе избрисане, сан финансијера. То је Европа која има многобројну нижу класу – њу представљају мигранти који се могу експлоатисати за ситниш. То је Европа која одбацује свој идентитет – верски, расни, културни. Апсолутно је јасно да су за то заинтересоване европске бирократе, које на разне начине, од финансијских до подржавања мањинских покрета, бришу националне границе.
Али постоји и друга Европа, а то видимо у постепеном успону десничарских националистичких партија. Европа која није спремна да се одрекне свог идентитета. Европа која се опире. Европа која не жели да буде музеј који привлачи људе из Африке, Азије и арапског света. Односно, Европа која жели да остане сама са собом. Мислим да ће се конфронтација између ових трендова развијати…
Према речима аутора књиге „Немачки геније“ Питера Вотсона, данашњи Европљани и Американци имају много лошију представу о немачкој култури од оних који су живели на прелазу из 19. у 20. век и за које је германосфера била привлачна или застрашујућа стварност. А то је неправедно јер је, како показује Вотсон, немачки геније, укорењен у немачком типу мишљења, дао највећи допринос стварању модерног Запада.
Да ли је та моћ толико уплашила Черчила да је 1940. признао: Британци се не боре против националсоцијализма и чак не против Хитлера, већ против немачког духа, против „духа Шилера“, тако да се никада не препороди. Можда су Англосаксонци успели да остваре свој циљ: Немци 1950–2010-их нису имали исте успехе и помаке као њихови претходници. У великој мери зато што су им Англосаксонци наметнули (као народу, као историјској целини), комплекс историјске кривице и инфериорности (они и њихова пета колона су покушали да учине исто у односу на Русе после 1991. године, али без резултата).
Наравно, није ствар у Ван Ромпеју. Он је чиновнику којег је ангажовао известан део врха светске капиталистичке класе, заинтересован да Европу претвори у некакву расно-етничко-културну септичку јаму.
„Да би се ефикасно управљало било којим сложеним објектом, потребно га је поједноставити. Стога глобалисти бришу фундаментална разграничујућа људска својства: нације, језике, религије, националне културе, замагљују појам домовине. Унификација се обавља кроз разлагање: од цртаних филмова и играчки, до виших школа и изложби савремене дегенерисане, исцрпљене уметности.То повећава управљивост, јер хомогене овце подједнако реагују на спољашње утицаје.Тако весело откриваш законе који усмеравају људе. И не треба тражити лукаве планове: што је ствар једноставнија, то је поузданија, што значи и популарнија“. (civil-engineer.livejournal.com)
Шири се конфликт унутар светске владајуће елите. Он захвата и Европу и Америку. Значајно је да је високо информисани бивши главни и одговорни уредник Radio France Internationale Р. Лабевјер радије говорио не о „спољној политици САД“, већ о „спољним политикама САД“, наглашавајући присуство неколико субјеката америчке спољне политика. У интензивној борби која се последњих година појачава у америчкој елити и која је, како је показао случај Сноудена и неки други „инциденти“, поделила и америчке обавештајне агенције, ми можемо имати тактичке (али само тактичке) савезнике.
Са цинично-прагматичне тачке гледишта, ово је добро за Русију. Можемо играти на противречностима, као што је Стаљин својевремено играо на противречности Рокфелера и Ротшилда, Британаца и Американаца крајем двадесетих и почетком тридесетих година двадесетог века. Па можемо рећи – нека бура дува јаче. Али је важно: суочени са овом олујом, морамо имати вољу и памет да одиграмо своју партију.
По ономе што видим међу младима, из разговора са људима, имам осећај да је код нас патриота сад знатно више. То се види по реакцији становништва на многе појаве. На пример, знам како реагују студенти, људи средњих година и пензионери на позиве разних публициста везане за извесно смањење наше територије. Реакција је веома оштра и државно-патриотска. Међутим, истовремено, видимо како тужилаштво опрашта Сколково; испада да се ту ништа лоше није догодило, све оптужбе против разних значајних личности су повучене. Али људи нису будале – они све савршено разумеју. И власт и држава у овим ситуацијама не изгледају најбоље. Наравно, све то не иде у корист васпитања у људима патриотизма и љубави према Отаџбини. Како можете поставити руководиоца који је толико неупућен у стварност да га банда неких сплеткароша врти око малог прста? Испоставља се да је човек, у грчком смислу, идиот (особа која живи као да свет око њега не постоји). Ипак, он по закону мора да одговара за толике грешке.
Додуше, Набоков је једном рекао да су „држава, власт и Отаџбина различите ствари“, иако их, наравно, не треба супротстављати. И ето, она власт, коју Набоков баш и није волео, срушила се, и његова Отаџбина је престала, и он је потом живео у швајцарском хотелу, а не у Русији.
Што се тиче патриотизма: дубоко сам убеђен да сада одраста генерација која се много разликује од оне претходне, која је одрастала 90-их. Совјетски Савез и Стаљина они доживљавају са знаком плус, као нашу величину у прошлости. Нарочито кад млађа генерација види нашу садашњу власт, то као да узрокује раст патриотизма управо совјетског типа. Иако је совјетска прошлост клеветана и оцрњивана у последњих 30 година, она постаје све привлачнија младима, у контрасту са садашњим начином живота.
Само у буржоаском друштву, а посебно у његовој протестантској верзији, декларише се примат појединца над друштвеним. Истовремено, морамо имати на уму да сама ова декларација делује као друштвено орг-оружје за одређене групе, односно колективе, за сузбијање воље других група и појединаца. То јест, овде не треба имати илузија: проглашавање индивидуализма за вредност није ништа друго до припрема човека да га појединим групама учини што згоднијим за експлоатацију. Укратко, потребан нам је примат друштвеног над индивидуалним (али морамо запамтити: под маском друштвеног може се скривати колективни егоизам у разним формама – од социјалне до етномафије).
„Сви извештаји из треће, четврте и пете деценије 19. века, од којих доста потиче из најпоузданијих извора (Токвил! Шевалије! Фр. Леже!), солидарно нам нуде слику Американца тог времена у таквим бојама да тешко можемо да повучемо суштинску разлику између економског начина размишљања некад и сад: примат стечених интереса – бесмислени рад – безусловна, неограничена, немилосрдна зарада – највећи могући економски рационализам: карактеристичне особине високо-капиталистичког духа, који нам је сад прилично познат, већ се налазе у слици Американца из средине века“. (Вернер Зомбарт.)
Трострука криза – унутрашња, глобална и у односима Русије са Западом – безусловно ће формирати нову елиту. Одозго или одоздо – али то ће се догодити. Одозго је, наравно, мирније. Истовремено, све „револуције одозго” показују се као недоследне и у будућности се допуњују „револуцијама одоздо” (1861–1917). Осим тога, у историји испада не тако како је мирније и боље, већ како испадне. Кад је у питању судбина земље, народа, цивилизације, нема времена за сентименталност; како се певало у једној совјетској песми, „да живи моја домовина, ја других брига немам“.
(dzen.ru; превео Ж. Никчевић)
