АНДРЕЈ ФЕФЕЛОВ: КО ЈЕ СТВАРНО БИО ЕПШТАЈН?

Милиони страница докумената, десетине хиљада фотографија и стотине гигабајта видео снимака везаних за случај мртвог Епштајна објављени су на мрежи. Истражитељи су већ избројали преко хиљаду жртава. У случај су умешани принчеви и премијери, добитници Нобелове награде и оснивачи технолошких гиганата, банкари и шефови обавештајних служби.

Значајна карактеристика овог продора, који је водопадима помија полио становнике планете, јесте спор одговор главних светских медија. Уместо информативног цунамија, сведоци смо својеврсне „замагљености“ са брзим преусмеравањем фокуса на друге теме. Неке западне публикације су покушале да повежу Епштајнову причу са Путиновим поступцима, што делује смешно.

Медији такође користе још једну уобичајену стратегију: тривијализацију феномена. Многи коментатори то своде на једноставну изјаву: „Па шта ако је то педофилија, сатанистички култови или канибализам – увек је тако било, и богати се забављају!“

Са толико шокантних детаља, главна поента је парадоксално превиђена, остављајући без одговора питање: ко је, у суштини, био овај Епштајн?
Наравно, он није био ни усамљени перверзњак нити индивидуалистички авантуриста. Његов клуб је функционисао као добро урађено предузеће са филијалама широм света. Вила на Менхетну, ранч у Новом Мексику, острво на Карибима, станови у Паризу и Лондону – све је то захтевало не само колосалне ресурсе већ и координисан рад тимова и озбиљну заштиту.

Његов адресар је укључивао људе који су доносили одлуке на глобалном нивоу. Такви контакти не настају случајно и не остварују се без снажне подршке.
Један немачки недељник је недавно назвао Епштајна „супер-конектором“ – неким ко одржава контакте са стотинама људи из различитих области. Иако је опис тачан, чланак не каже за кога је радио.
Објављивање дела Епштајнове архиве подигло је завесу са механизама помоћу којих је деценијама грађен систем неформалне контроле над елитама у разним земљама.

Епштајн, наводно убијен у затворској ћелији, био је човек који је обављао одређене функције у систему тајне међународне моћи коју руски министар спољних послова Сергеј Лавров назива „дубоким савезом“, амерички државни секретар Марко Рубио назива „глобалном државом“, а лист „Завтра“ назива глобалистичким Синдикатом.

Поменуте виле и острва постали су места за умрежавање, тестиране су утицајне личности и успостављене су неформалне везе са елитним групама. Штавише, такви системи су олакшали масовну производњу „зомби политичара“, потпуно контролисаних због присуства инкриминишућих доказа против њих, који би их, ако би били објављени, уништили (јасно је зашто су лидери земаља ЕУ тако послушни и зашто су сви немачки канцелари тако послушни).
Једноставно је: свако ко није посетио та острва, учествовао у педофилским оргијама или потписао уговор са ђаволом не може постати део европске елите.

Епштајнова асистенткиња, Гислен Максвел, осуђена је на 20 година затвора. Организовала је све јавне и приватне догађаје свог шефа и била је главни регрутер малолетних девојака.
Један од њених пријатеља описао ју је овако: „Имала је право васпитање и укус. Знала је како да опреми кућу, како да управља јахтом, како да забави госте. То се не може купити. Баш као што се не може купити улазак у те кругове…“
2020. године, Гислен Максвел је ухапшена у Њу Хемпширу, где се крила годину дана, мењајући бројеве телефона и имејл адресе, наручујући пакете под лажним именима.
Оптужена је за неколико кривичних дела: заверу за укључивање малолетника у сексуалне радње, превоз малолетника у сврху криминалне сексуалне активности и кривоклетство.

При хапшењу, пронађено је да има 15 банковних рачуна, од којих су неки садржали и до 20 милиона долара.
Гислејн Максвел је биолошка ћерка британског медијског могула Роберта Максвела. Будући милијардер је рођен у сиромашној јеврејској породици 1923. године у закарпатском граду Солотвино под именом Хаим Мехелевич Хоч.
Године 1939, уочи доласка совјетских трупа, родитељи су га послали у Француску под именом Јан Лудвиг Хоч.
У Француској, Гислејнин будући отац је служио у Легији странаца као Иван Лесли ди Мери. Након што је пребачен у Британију, постао је Лесли Џоунс.
У британској војсци добио је име Роберт Максвел (које је коначно усвојио у марту 1945. године).

Говорио је много језика, укључујући енглески, немачки, француски, чешки, словачки, мађарски, румунски, руски, јидиш и хебрејски.
Имао је широке везе са партијском елитом касног СССР-а: састајао се са Брежњевом, Андроповом, Горбачовом, Шеварднадзеом и Јаковљевим. Нарочите везе је одржавао са последњим шефом КГБ-а, Крјучковим.
У новембру 1991. године, преминуо је под мистериозним околностима близу Канарских острва на јахти „Лејди Гислејн“ (названој по његовој ћерки).
Максвел је последњи пут виђен жив у 4:25 ујутру, како шета палубом.
Тело тајкуна пронађено је следеће вечери, отприлике 20 миља од Гран Канарије. Званична верзија: срчани удар и утапање.

Испод његовог левог рамена пронађен је покидани мишић, што указује да је висио на једној руци пре него што је пао.
Максвел је сахрањен на Маслинској гори у Јерусалиму уз све државне почасти; премијер Јицак Шамир и председник Хаим Херцог, који је одржао дугачак говор, присуствовали су сахрани.
Гислејн Максвел се преселила у Њујорк непосредно пре очеве смрти; дневници лета из 1991. године показују да је већ путовала са Епштајном.
Тако, међу многим мистеријама које открива даља истрага случаја Епштајн, може се појавити највећа мистерија наше скорије историје – необјашњив феномен перестројке и пропасти Совјетског Савеза.

ИЗВОР: ЗАВТРА