АНДРЕЈ ФАЈГЕЉ: Остајте да градимо Србију!

Прослављени глумац Небојша Дугалић са своје петоро деце одлази у Канаду. Да ли је напуштање Србије заиста једино решење?

Друго је кад средњошколци твитују како мрзе Србију и једва чекају да оду. Они на тај (погрешан) начин покушавају да испадну кул. Видели су билборде „Шта ћеш овде, заврши Мегатренд и пали“, па су помислили да тако треба.

Друго је кад старлета изјави „Србија ме не заслужује“, или кад се млада докторка са чудним поносом у гласу укључи у телевизијски програм са специјализације у Немачкој: „Назад у Србију – никад више“.

Издизање себе уз омаловажавање отаџбине је мешавина од које вам може припасти мука.

Ништа слично не налазимо код Дугалића, православца, патриоте и домаћина. Па опет, његова одлука је најјаснија порука да Србија не ваља и да је одлазак решење. Интимно, многи тако мисле. По мом искуству, дословно сви.

Када сам одлучио да се вратим из Француске сви су ми говорили „не враћај се“. Људи толико различити по свему другом сложили су се око тога без изузетка. Испаде да је једини српски консензус да Србија не ваља, да никада неће бити боља, и да је одлазак једино решење.

Истина, постоји и превише примера да Србија не ваља, али како је одлазак решење? Како ћемо је напуштањем поправити? Како ћемо је учинити бољим местом за живот наше деце? Тако што ће „последњи који оде да угаси светло“?

Одлазак није део решења, већ део проблема. Људи напуштају Србију зато што пропада, а Србија пропада зато што је људи напуштају.

Читав консензус је лажан као што је лажно решење које нуди. Он наш однос према отаџбини изврће наопачке. Учи нас да гледамо Србију и да се осећамо напуштено, као што нам кроз прозор аутомобила делује да планина јури мимо нас. У ствари, ми напуштамо њу. Ми одлучујемо о њеној судбини, не обратно.

Србија је осуђена на нас и ништа не може да промени. „Све се може кад се оде“ је фалсификат мудрости. Права мудрост и даље гласи „Све се може кад се хоће“.

Историја се састоји из чудесних преокрета. Грци су 480. године п. н. е. гледали како Персијанци спаљују Атину. Исте године, са истим ужасом, Ксеркс је гледао како тоне његова флота код оближње Саламине. Руси су 1812. гледали како Москва гори под Наполеоном. Две године касније умарширали су у Париз. У фебруару 1804. свемоћне дахије су посекле српске кнезове. Њихове главе су се котрљале већ у августу.

Само у једном једином случају ова чуда би постала немогућа: да су одбили да се боре. Да су отишли.

„Боље је под туђином“ – ето најбоље дефиниције ропског менталитета. Уједно и најбоље припрема јавног мњења за даље комадање Србије и укидање Српске. А можда и за неки нови егзодус.

Ваљда нам зато масовни медији толико натрљавају на нос приче о одласку. Као да им је глодур султан Мурат, па до бесвести промовише модел Бранковића, који је тако згодно у одлучујућем тренутку напустио бојно поље, а цензурише модел Обилића, који му је тако негостољубиво распорио шкембе.

Зашто сам истрајао, сам против свих, у одлуци да се вратимо у Србију?

Зато што сам веровао да је српско чудо могуће и желео да учествујем у њему. Србија ће за 15 година бити Швајцарска – говорио сам. Од онда је прошло десет година и неке ствари сам проверио у пракси: могуће је преокренути одлив мозгова у прилив мозгова, белу кугу у пораст наталитета. Могуће је чак и ући у систем, ако сте спремни да ударите право у осињак.

Најважије, више нисам сам. Ево – могу своја уверења да поделим са вама. Окупљајмо се, ма колико да нас има. У ово наопако време, док наш град гори, не треба слушати плашљивце и слабиће. Треба радити баш оно што нам забрањују. Треба срушити наметнути консензус, рећи не лажима, одбити да будемо изгубљена генерација, иза које ће остати разбијена држава.

Није тачно да најбољи одлазе. Одлазе добри, али најбољи или остају или се враћају. Јер овде је борба, овде су изазови, овде су победе.

Канада и Швајцарска су већ развијене. Остајте овде да градимо Србију!

Тагови: Андреј Фајгељ, Небојша Дугалић