АНДРЕЈ АНИСИН: ГРЕХ КАО ОНТОЛОШКА ДЕВИЈАЦИЈА

ОДСТУАЊЕ ОД ЧОВЕШТВА

Девијантност у контексту философских размишљања о човеку не значи само неодговарајуће понашање на спољашњем нивоу друштва – него, пре свега одступање човека од пуноте своје човечности. У најдубљем смислу човекова девијантност је одступање од лика Божијег.

Норма је у том најдубљем смислу, светост, то јест сабраност и просветљеност човекових природних снага и способности његовом личношћу, преко верности личности горњем призиву, путем усаглашавања свог живота с Божјом замишљу о истом.

Појам девијације се, углавном, односи на област социологије, у оквиру социологије је поникао и добио смисао. Па ипак, по нама, тај појам може и мора да има и философску димензију.

ФИЛОСОФИЈА ДЕВИЈАНТНОСТИ

Прво, појам девијације је покушај крајњег уопштавања, излазак из сфере конкретно–социолошке фиксације појединих нестандардних (углавном негативних) друштвених појава на ниво анализе опште динамике самораскривања човековог постојања. Узорци и законитости ових или оних варијанти понашања које одступа од норме више нису предмет размишљања, него сама чињеница одступања од извесних норми. Штавише – немогуће је говорити само о „видовима девијација“, не осмишљавајући „девијантност као такву“, јер онда и сам појам девијације постаје излишан, и разматрање тих „видова“ своди се на гомилање чињеница и не може се уздићи до ПОИМАЊА.

На тај начин, јавља се и овде вечни проблем „ерминевтичког круга“: знање о целом достижно је само путем знања о деловима, а знање о деловима немогуће је без знања о целини. Формирање општег појма девијације могуће је само на основу конкретних девијантних пројава, али истински ПОЈМИТИ те пројаве може се само кад се схвати „девијантност уопште“. То значи да је самој социологији неопходна извесна философска анализа појма девијантности.

СОЦИОЛОГИЈА ДЕВИЈАНТНОСТИ

Друго, појам „девијација“ има сопствени философски потенцијал. Откривење тог потенцијала, по нама, појму „девијантности“ може да пружи дубок философски смисао. „Девијантност“ није просто један од спољних повода за философско мишљење. Овде се открива и могући начин поимања и изражавања дубинског карактера човековог присуства у свету. Наравно, ми у овом огледу не можемо да рачунамо на испуњавање таквог задатка, али ћемо се макар постарати да га јасно поставимо и укажемо на његову унутарању логику. Социолошки, појам девијације произилази из социолошког појма „социјалне норме“, која се схвата као оно што „у конкретном друштву дефинише границу, меру, интервал допустивог (дозвољеног или обавезног) понашања, делатности људи, социјалних група, социјалних организација“ (Ј. И. Глински). На тај начин, социолог увек има посла са јављањем и ишчезавањем социјалних норми, са сталним прелазом извесних поступака из сфере девијантног у сферу нормалног и обратно. „Девијација“ је, социолошки гледано, по дефиницији РЕЛАТИВАН појам, чему доприноси и логичка природа самог појма: говорећи о „одступању“ треба утврдити ОД ЧЕГА. (Одступа ли и колико Земља у свом кретању око Сунца? Зависи од чега: од своје орбите? Или од осе?)

РЕЛАТИВИЗАЦИЈА

Сликовито говорећи, ако се сетимо да је DEVIATIO – СИЛАЗАК са стазе (DEVIA), у социолошком смислу не постоји ниједна стаза која би једном заувек била дата као норма, од које удаљити се значи начинити девијацију у извесној мери, што би се дало одредити. Социолошки прилазећи друштвеном животу, треба рећи да постоји МНОШТВО више–мање угажених СТАЗИЦА. Делимично се тако може појмити мисао Глинског о свудаприсутности девијације, о „власти девијације“. У суштини, испада да је девијантан (више или мање, у односу на овај или онај оријентир) СВАКИ пут, норме у правом смислу речи уопште нема, постоји мањи или већи степен девијације. која је обратно пропорционална „утабаној стазици“. Оно што се сматра „социјалном нормом“ само је највише угажена, утабана и коришћена стазица.

Веома је карактеристично да чак и таква позиција потпуног релативизма претпоставља изношење извесних оцена. По правилу, девијација се као појам односи на разне врсте социјалне патологије, због чега је већ добила стални негативни смисао. Па ипак, социологија не може да игнорише чињеницу да у социолошком смислу одступање бива могуће и „наниже“‘ и „навише“. Генијалност, херојство, светост, а понекад чак и просто обдареност, часност, савесност могу да се разматрају као „позитивне девијације“. Класик руске девијантологије Ј. И. Глински управо сматра да напори социолога треба да буду усмерени на истраживање позитивних девијација и могућих путева пребацивања социјалне енергије из негативног девијантног у позитивни девијантни правац. У светлости овога неизбежно је питање: У ОДНОСУ НА ШТА се девијација показује као позитивна или негативна. Улогу таквог критеријума обично преузимају два “кандидата“: друштвено ОДОБРАВАЊЕ или друштвена КОРИСТ.

ДРУШТВЕНО ОДОБРАВАЊЕ

Први „кандидат“, социјално одобравање – јесте величина сасвим мерива социолошким средствима. Па ипак, тешко је њу узети као показатељ позитивности девијације: ретко коју девијацију масовна свест оцењује као позитивну. У извесном смислу социолошки појам „девијације“ и социолошки фиксирано „социјално одобравање“ су противстављене карактеристике социјалног деловања: социолошка норма, од које девијант одступа, управо се и дефинише социјалним одобравањем.

У ретким случајевима када неко одступање масовна свест оцењује као позитивно, такво становиште уопште не значи да је у питању „позитивна девијација“. Например, начин живота и морал савременог шоу–бизниса су, јасно одступање од социјалне норме, при чему масовна свест то одступање оцењује позитивно, али назвати такво оргијање „позитивном девијацијом“ ипак неће моћи нико. Ако се позитивна девијација хвали, реч је углавном о „позитивним девијантима“ прошлости, а сада не тако опасних безумницима јучерашњице, плодовима чијег безумља се ми сад активно користимо. И у том случају се девијација у суштини не толико одобрава, колико ПРАВДА КОРИШЋУ коју смо од исте имали.

УТИЛИТАРИЗАМ ДЕВИЈАНТНОСТИ

Други „кандидат“ за улогу критеријума позитивне девијације, на тај начин је социјална КОРИСТ. За разлику од прилично променљивог друштвеног „одобрења“, „корист“ је постојанији оријентир. Изгледа да би такав критеријум могао јасно да одвоји позитивно од негативног у сфери девијације, али, опет, за разлику од „одобравања“, друштвена корист је феномен неухватљив за научну, емпиријску социологију. Социолошким средствима могуће је описати социјалну структуру, показивати правце друштвених промена, пратити колебања јавног мнења, али никако се не може закључити у чему је СТВАРНА друштвена корист, а у чему није. Друштвена корист је тема затворена за социологију, а кад је приморан да о њој говори, социолог мора да је одређује путем ставова јавног мнења, то јест да се оријентише на оно што ЉУДИ СМАТРАЈУ друштвено корисним.

На тај начин, узимајући као темељ социјално одобравање, социолог је приморан да се позива на социјалну корист: он не може да је истражи до оријентишући се на одобравање друштва да би могао да теоријски осмисли девијантно понашање. Додуше, постоји још и варијанта радикалног релативизма, која „такозвану корист“ у целини своди на јавно мнење и раскида са сваком стабилношћу оријентација и оцена.

Али, доследног релативисту треба питати: „А да ли сте Ви спремни на то да се ВАШЕ оцене касније изокрену у масовној свести, а не од стране појединачног чудака? А да ли сте спремни да признате ИСПРАВНОСТ таквог преокрета? Да ли сте спремни да се сложите да ће се, једном МОЖДА, као пример позитивне девијације разматрати масовни убица – садиста Чикатило, а да се борба за људска права академика Сахарова оцењује негативно? На покушај одговора да убица није донео никакву корист друштву, а да је Сахаров био не само частан човек, него и друштвено користан – треба поставити допунско питање: „А како Ви знате КАКО ЋЕ ОЦЕЊИВАТИ друштвену корист некад у неком ДРУГАЧИЈЕМ друштву?

Или ипак постоје извесни ОБЈЕКТИВНИ критеријуми користи? Ако их нема, не смете порицати МОГУЋНОСТ таквог обрта, а ако их има, Ваш релативизам „пада у воду“.

КОЛИКО ЉУДИ, ТОЛИКО ЋУДИ?

Не само одобравање, него и корист – појмови су начелно РЕЛАТИВНИ, који се дефинишу стереотипима понашања социјалне групе. „Универзално“ одобравање, „универзална корист“ не постоје, као што, социолошки гледано, нема монолитног друштва равномерног по својим особинама. Очито је да за стварне носиоце социолошки значајних особина треба сматрати социјалне групе. Ако се то узме у обзир, заснованост тврдњи о понашању као нормалног или девијантног, позитивно девијантног или негативно девијантног, нестаје у потпуној неодређености.

То чак није ни принцип „колико људи, толико ћуди“ – јер по оценама социолога социјалних група у друштву има 1,5–2 пута више него појединаца! Норме и оцене разних социјалних група могу се, наравно, поклапати, али ништа не гарантује да ће тако и бити.

Стојећи на тој позицији. може се разматрати шта ВЕЋИНА становништва СМАТРА девијантним, какви су УЗРОЦИ појаве таквих СТАВОВА, али се не може говорити о томе ШТА ЈЕ ДЕВИЈАНТНО ПОНАШАЊЕ у суштини, и какви су ЊЕГОВИ узроци. Хтели ми то или не, свако знање, а нарочито хуманистичко, претпоставља однос према апсолутним вредностима. Појам „АПСОЛУТНЕ вредности“ овде се узима у најнепосреднијем значењу те речи, означавајући вредности дефинисане у свом значењу не путем узајамних односа променљивих личних интереса и мишљења, него које својим значењем стварају простор за све могуће интересе, мишљења и поступке.

СМИСАО КАО АПСОЛУТ

Сама могућност СМИСЛА, ма колико субјективног и тренутног, ствара се у односу са неком БЕЗУСЛОВНО, то јест АПСОЛУТНО, значајном вредношћу. Неке вредности можемо ставити изнад Истине, али Истина притом значи ИСТО што и увек. Разногласја о томе шта је Лепота, шта је тепо, а шта није много је мање него кад је у питању Истина. Разногласја поводом Добра код људи просто нема. Ако се МОРАЛНА оцена одвоји од разних примеса, од ОБИЧАЈА, критеријума КОРИСТИ, ако се у ЧИСТОМ ВИДУ издвоји управо морална мотивација као самоодређење у односу на морално Добро – постаће очито да људи свих времена Добром називају једно и исто.

Друга ствар је у томе што у већини случајева човеку бивају значајнији друга, ванморални мотиви: обичаји, навике, корист, емоције, идеологија итд. Људи често мешају Добро и „споља неформално наметнут начин понашања“, Добро и „природну реакцију на догађаје“. Али, приликом тог мешања, може се десити да се за Добро прогласе унутарњи закони нарко–журке, затвора, вучјег чопора, као и пут „природног аморализма“.

ВРЕДНОСТ И ЗНАЧЕЊЕ

Па ипак, неокантијанско везивање човековог постојања за свест о вредности само је приступ истинском поимању тог постојања. Појам вредности не може да буде чврст темељ, макар и због тога што је, с једне стране, нужно претпоставити њихову ванисторијску, „неодносну“ вредност, а с друге стране та вредност јесте саодносна с људским животом (боље рећи, живот с њом, али то појашњење у овом случају није начелно). Штавише, ако се иде за класичним фрајбуршким неокантијанством, није сасвим тачно да се говори о томе да вредност ПОСТОЈИ. Она не ПОСТОЈИ, она ЗНАЧИ, и то је једини начин њеног присуства. На тај начин се вредност дефинише само својим ЗНАЧЕЊЕМ ЗА ЧОВЕКА, и, у исти мах, такође ПО ДЕФИНИЦИЈИ, о њој треба да се мисли као о НЕЗАВИСНОЈ од човека.

У суштини, вредности се у том случају схватају као „трансценденталне способности разума“ (разума у широком кантовском смислу), то јест оне које прелазе границе разума, али основе делатности истог које се налазе у разуму као таквом. Па ипак, ни таква формулација њиховог карактера не може да реши противречја. Вредности имају свеопшти значај, али човек има СЛОБОДУ у односу на њих. Како је то могуће? Ако су оне – трансцендентални темељи, НЕ МОЖЕ ДА СЕ ДЕФИНИШЕ како да се на њих ослања. Ако разум има слободу вредносног самоопредељења (што је очито), он сам ГРАДИ свој однос према њима, и оне, на тај начин, нису трансценденталне.

ИЗНАД САМИХ ВРЕДНОСТИ

Вредности су, заиста, универзалне. Али човек је слободан да дефинише свој живот у односу према њима. То је могуће само под условом да човек има ВИШИ ослонац од самих тих вредности, ако, поред односа према тим „апсолутним вредностима, има однос према Апсолутном Битију. Управо тај однос даје најдубљу одређеност људског живота, а карактер тог односа је основа начелних особина људског постојања.

Социолошки фиксирана тема девијације није случајан и пролазан феномен, она мора да се појми као израз неког фундаменталног карактера човековог присуства у свету. ОНТОЛОШКА човекова девијантност треба да буде схваћена и освешћена у својој суштини да би се социолошкој девијацији могао дати реални, постојани смисао.

Пре свега, треба рећи да онтолошка димензија девијације подразумева одступање човека од пуноте сопствене човечности, од самоостварења, од сопственог призива. „Животни позив“ не треба да постоји само као реч у речнику, него мора да буде извесна СТВАРНОСТ човековог животног света да би човек могао да живи ЧОВЕЧНО. Тај појам не може да има стварни смисао за безбожника, јер очито не означава оно шта се ХОЋЕ и оно што се ДОБИЈА (тојест, што се МОЖЕ), него оно што си ДУЖАН да твориш у животу. Тај појам је чисто религиозни и може да се схвати само буквално: као ПРИЗИВ ОДОЗГО.

СМИСАО ОДОЗГО

Да би се у пуној мери живело људски, неопходно је подразумевати да је живот човеку ЗАИСТА ДАТ, да је Онај Који му је живот дао за нешто НАМЕНИО човека, и, још више, да га упорно ПРИЗИВА да своје назначење испуни. А предназначен и призван је сваки човек на то да открије пуноту постојања, да СЕБЕ нађе путем САМООСТВАРЕЊА. Чути сопствени призив, одазвати му се и бити му веран – то и значи ићи оним путем на коме можеш наћи самог себе. Издаја животног призива, издаја позива одозго, окренутог лично твом срцу – то је издаја самог себе, то је корен сваке девијације пројављене споља, девијантности у друштву, али у сваком конкретном случају девијантни поступак је производ неке „личносне аномалије“. На социолошком нивоу мало значење има садржинска страна норме, – само ако су ЈАКЕ, заклон за девијантност већ постоји.

На личносном плану, кад имамо у виду онтолошку димензију девијације, принципијелно није важна укорењеност норми колико ПРАВИЛНОСТ исте. Човек који, макар и да има јасно одређене животне навике, ако је издао свој животни призив, живи у стању личне аномије и јесте ОНТОЛОШКИ ДЕВИЈАНТ. „Лична аномија“ значи да је тај човек, иако има јасна спољна правила понашања, живи животом лишеним унутрашњег закона; сликовито говорећи, носи скафандер, али нема скелет.

ОДСТУПАЊЕ ОД СЕБЕ

На тај начин, смисао онтолошке девијације на личносном плану састоји се у томе што је реч о одступању од личног животног призива, од СВОГА пута. „Нема страшније издаје на свету од издаје самог себе“ вели песник. Како год то изгледало чудно, чак апсурдно – човек има задатак да буде веран себи. Он има и могућност да се мења.

Формално логички гледано, у тим речима постоји нетачност: како МОЈ поступак може бити МОЈА издаја САМОГ СЕБЕ? Па ипак, само у перспективи која се открива том, споља нетачном, формулом, могуће је наћи пуноту човековог постојања.

Човекова личност, као слободно и одлучујуће начело у човеку, слободно се односи како према својој природи, тако и према спољним условима живота, како према природним потребама и хтењима, тако и према призиву одозго, а, у крајњем исходу, она решава проблем откривања сопствене суштине. Суштина сваке ствари и бића природно израста из унапред задатог јестаства, а само човек своју суштину мора сам да сазда из своје природе, и то свесним напором:

Живот бих свој изградио, као дом…

Негде бих секиром, негде длетом

Ветроказ бих ставио на кров.

Али, живот је кућа без крова (Е. Винокуров)

Ако је човеков живот ЗАДАТАК који он решава, онда се у рубрици „дато“ налази човекова природа (његова прирођена својства) и услови у којима се одвија његов живот, а у рубрици „наћи“, под знаком питања, налази се његова суштина. А онај који је призван да тај задатак решава, онај који је призван да, прошавши животни пут, нађе своју суштину – тај „КО“ означава се речју „личност“.

ВЕРНОСТ СЕБИ

Зато је верност призиву одозго верност управо себи, јер баш на тај начин човек налази, гради сопствену суштину, човек ПОСТАЈЕ он сам. Човекова природа мора да се обделава, она је основа која даје живот, али она у себи не садржи руководно начело које би тај живот организовало. Ако, дакле, човекова личност уместо обделавања, култивисања својих природних каквота и задатака, уместо РУКОВОЂЕЊА својом природом, слепо иде вођена игром својих природних сила, она самим там човеков живот потчињава овој игри. У том случају, човекова природа, лишена целовитог устројства, лишена организационог принципа, бива подвргнута распаду. То није апстрактни закључак, него животна чињеница и искуство.

Руководећи саму себе, руководећи човековим животом, људска природа не може себе да сачува. Та чудна чињеница говори о рањености природе човека. Човекова природа у себи садржи неки неуклониви раздор, који се у традиционалном језику назива ГРЕХОМ. Грех – [= огрех (од глагола ‘грести’, ‘ићи’; нап. В. Д.), погрешност, грчки АМАРТИА] – то је промашај циља, то је најдубљи ниво онтолошке девијације, то је девијација у правом смислу речи. Тачније речено, грех као повређеност људске природе, и јесте плод, али и израз, најдубље човекове девијантности.

СЛОБОДА И САМОВОЉА

Првоздана, богоздана природа човека била је, наравно, без греха, без погрешности и опогањености, и да је човек живео у складу са својом природом не би било тих несрећа и безумља којима његов живот сада обилује. Па ипак, човеку је као највиши дар богосличности била дата и слобода, човек је био призван да у слободном самоопредељењу себе ка Богу узраста у свом људском достојанству, па и преко граница тог достојанства – према богоподобију и обожењу. Али такву бесконачну перспективу узрастања могла је да пружи само бесконачна, безгранична слобода, она слобода за коју ни бескрај није граница – слобода да се прими или одбаци САМО СВОЈЕ ПОСТОЈАЊЕ, штавише – да се прими или одбаци сам Творац. Човек је имао могућност да, слободно поверивши себе Богу, живи по закону своје богоздане природе, али имао је и могућност да слободно одступи од тог закона, да ОКУСИ небитије, да искуси зло и смрт на себи самом. И човек је изабрао да ОКУСИ.

Тајна човекове слободе је у њеној неукорењености у нечему, у томе што она почива ни НА ЧЕМУ, па ипак поседује стварну моћ која је кадра да превазиђе сваку Другу силу, што утиче на живот човеков. За овај или онај слободни избор нема објективних узрока, слобода је самоузрокована. Али за слободу није свеједно у ком се правцу остварује. Она ЗЛОУПОТРЕБА слободе, која се састојала у избору искуства зла, у насиљу над природним законом Богом сазданог битија, не само да је развратило грехом људску природу, него је и ранило саму слободу, РАСЛАБИЛО ЈЕ. Није реч о томе да је људска слобода изгубила своју свенадилазећу моћ ПРЕД ЛИЦЕМ свих околности и утицаја, способност да самовласно руководи људски живот, него се показала као необезбеђена „с леђа“.

Није ослабљен фронт, него позадина слободе: она природа повређена грехом, која је таквом постала због неправилне употребе слободе, она се јавља НАСЛЕЂЕМ личности, јер управо природни задаци, каквоте, силе и способности омогућавају самоостварење човека у поступцима, и од тог материјала човек саздава своју суштину. Управо у том смислу апостол Павле сведочи да добро, које хоће, не чини, него чини зло које неће, и да то не чини човек, него грех у њему (Рим.7, 19–20).

СВЕТОСТ КАО НОРМА

У контексту философских размишљања, дакле, девијантност не означава само неуобичајено понашање на спољашњем, друштвеном нивоу – него, пре свега, одступање човека од пуноте своје човечности. И у најдубљем смислу девијантност човека означава одступање од „Пута, Истине и Живота“, одступање од лика Божијег, који је чинилац што конституише људско постојање, унакажавање тог лика. Одступање конкретног човека од свог животног призива је облик изражавања те темељне девијације – то је одрицање од пуноте личносног посто