АНДРЕЈ АКУЛОВ: НАТО – ширење ради ширења
Фото: in4s.net
Преседник Доналд Трамп је ставио свој потпис на приступање Црне Горе НАТО-у, отварајући пут за ширење овог војног савеза на Балкану, пошто је амерички сенат исто изгласао прошлог месеца. Свих 28 земаља чланица НАТО је већ ратификовало приступање Црне Горе (чека се још само гласање Горњег дома шпанског парламента крајем априла – прим. прев.), а САД су биле међу последњим које су то учиниле. Коначна одлука о чланству биће озваничена на следећем самиту НАТО, 25. маја. Чему ће то водити?
Црна Гора није изложена претњама из суседства и НАТО кишобран јој није потребан. Члан 5 Повеље НАТО овде није релевантан. Подгорица гаји пријатељске односе како са суседним тако и са удаљенијим земљама. Како нас историја учи, чланство у алијанси ту земљу неће заштитити од терористичких напада.
Нико не стоји на путу развоја сарадње између Црне Горе и НАТО, и све може да се уради без пуноправног чланства, укључујући и допринос операцијама ван граница земље, обуку особља и заједничке вежбе, као и усвајање виших борбених стандарда.
Са минијатурним војним буџетом од око $70 милиона и оружаним снагама које броје око 2.000 људи, Црна Гора је пре терет него адут за алијансу. Њен допринос НАТО мисији у Авганистану броји целих 45 људи. Морнарица представља тек симболичну снагу, са две застареле фрегате и два десантна брода на ремонту. Ратно ваздухопловство располаже са 15 авиона који су ускладиштени од 2012. и 13 лаких хеликоптера.
Припадници оружаних снага су обучени и опремљени углавном за потребе унутрашњих безбедносних операција. Војсци је потребно више младих официра. Просечна старост црногорског официра је 39 година, наспрам просечних 29 година у већини НАТО земаља. Све у свему, црногорска војска је далеко од онога што би требало да буде.
Достизање НАТО стандарда ће захтевати значајна улагања, за које Подгорица нема средства. Стога ће порески обвезници осталих НАТО земаља морати да допринесу модернизацији црногорске војске. Поставља се питање зашто је земља која је толико удаљена од потребних стандарда толико брзо постала члан савеза. Чему толика прича о стандардима ако било ко може да постане члан?
Према члану 10 Вашингтонског споразума, свака европска држава која тежи чланству мора да буде у стању да „унапреди принципе овог Споразума“ и да „допринесе безбедности северноатлантског простора“. На који начни може Црна Гора да испуни ову обавезу?
Њено чланство ће компликовати процес доношења одлука. Што више чланова, то је теже. Црна Гора ће тежити сопственим интересима, који се можда неће уклопити са интересима водећих земаља чланица НАТО.
Не подржавају сви Црногорци идеју о чланству. Према анкети из прошлог децембра, свега 39,5% Црногораца подржава чланство у алијанси, док је 39,7% против, а 20,8% је још увек неопредељено. Није одржан референдум који би дао прилику народу да искаже своју вољу. Многи Црногорци схватају да чланство подразумева учествовање у далеким сукобима с којима Црна Гора нема везе, где ће њени војници ризиковати живот за неизвесне циљеве.
И тешко је да се Црна Гора може назвати демократијом. Још од 1989. и краја комунизма у источно-централној Европи, власт је у рукама једне партије, Демократске партије социјалиста и њеног лидера Мила Ђукановића. На пример, Фридом хаус је критиковао земљу због лошег биланса у борби против корупције, заштити судске независности и обезбеђивању права на слободно изражавање. Према овој организацији, Црна Гора је тек делимично демократска држава, а корупција је огромна.
Амнести интернешнал говори о масовном кршењу људских права, док Хјуман рајтс воч тврди да у земљи нема слободе штампе. Хтео-не хтео, НАТО ће бити одговоран за подршку режиму који крши људска права, уместо да је инсистирао на демократским реформама пре него што је земља ступила у алијансу. Дакле, демократија и људска права више нису НАТО стандарди.
Земља је нестабилна, а унутрашња трвења честа. Све то ће представљати главобољу за НАТО. Прошлогодишњи парламентарни избори су имали неизвестан исход, и били су праћени насиљем на биралиштима, застрашивањем припадника опозиције и наводним покушајем пуча. Муслимански гето у Црној Гори би могао да постане извор тероризма, а влада планира да легализује чланове радикалних муслиманских организација.
Заправо, Црна Гора није испунила ни један критеријум за чланство. НАТО је дозволио деградацију сопствених стандарда да би омогућио чланство једне неспремне државе. Алијанса шири свој безбедносни кишобран над земљом која није у стању да понуди било какав битан допринос. НАТО ништа не добија пријемом нове чланице чији су грађани углавном равнодушни према чланству, а чија је власт углавном дисфункционална.
Политика ширења само ради ширења значи да свако може да буде члан НАТО! Алијанса ће постати слабија, а не јача. Искуство ЕУ показује да је савез држава са значајним разликама у степену развијености и интересима осуђен на лабављење и пропаст. НАТО ће сам себи пуцати у ногу. Стога амерички председник Доналд Трамп вероватно има разлога за своје изворно мишљење о НАТО као савезу којег је време прегазило.
Превод: ФСКСРБ
Извор: www.strategic-culture.org/news/2017/04/18/nato-policy-extension-for-sake-extension.html
