Андре Влтчек: Молба народима Северне Америке и Европе – Пробудите се, дођавола!

Скоро читав свет делује као једна велика грешка, лажни ентитет, уколико се посматра из Њујорка, Берлина или Париза.

Годину за годином, месец за месецом, видим две стране света; два екстрема која постају све више раздвојена:

Видим велике градове попут Хомса у Сирији, сведене на ужасне рушевине. Видим Кабул и Џалалабад у Авганистану, раздељене огромним бетонским зидовима чија је намена да заштите окупационе НАТО армије и њихове локалне марионете. Видим чудовишно уништење животне средине у местима као што је индонежански Борнео, перуански рударски градови или сада готово ненастањиви атоли острвских нација Океаније: Тувалу, Кирибати или Маршалова острва.

Видим сламове, недостатак канализације и чисте пијаће воде, где је чизма западних империја згазила локалне културе, поробила људе и опљачкала природне ресурсе.

Радим на свим континентима. Никада не стајем, чак када исцрпљеност покушава да ме баци на под, чак и када тешко да је преостало имало резерве снаге. Не могу да станем; немам права да станем, зато што коначно могу да видим образац; начин на који свет функционише, начин на који је Запад удесио да га узурпира, индоктринира и покори већину држава света. Сабирам своја сазнања и објављујем их као „упозорење свету“.

Пишем књиге о овом „обрасцу“. Моја најпотпунија књига, за сада је, хиљаду страница обимна Розобличавање лажи Империје (Exposing Lies of The Empire).

Онда видим сам Запад.

Долазим да „говорим“, у Канаду и Сједињене Државе, као и у Европу. Понекад ме, такође, позову да се обратим и аустралијској публици.

Запад је толико претерано богат, у поређењу са уништеним и опљачканим континентима, да се често чини како не припада планети Земљи.

Лагана недељна поподневна шетња у Вили Боргезе у Риму, и страшно ходање кроз слам Матхаре у Најробију могли би лако да постоје у две одвојене реалности, или у две различите галаксије.

И сада, након што сам направио малу словну омашку у речима „Вила Боргезе“, мој рачунар мек ми одмах нуди исправку. То је зато што Вила Боргезе постоји. С друге стране, „Матхаре“, реч коју сам написао исправно, подвучена је црвено.

Матхаре је грешка. Зато што не постоји. Не постоји, упркос чињеници да око милион мушкараца, жена и деце тамо живе. Не препознаје га мој Мекбук Про, нити велика већина мојих релативно добро образованих читалаца на Западу.

У ствари, скоро читав свет делује као једна велика грешка, лажни ентитет, уколико се посматра из Њујорка, Берлина или Париза.

*
Долазим и говорим пред Западном публиком. Да, чиним то с времена на време, иако све ређе.

Искрено, сусрети са европском или северноамеричком светином су депресивни, чак понижавајући.

То иде овако: позвани сте да „говорите истину“; да прикажете шта сте посведочили широм света.

Стојите ту, пред мушкарцима и женама који су управо стигли својим комфорним аутомобилима, након што су појели добру вечеру у њиховим добро загрејаним или расхлађеним домовима. Можете да будете чувени писац или филмаџија, али некако, они учине да се осећате као просјак. Зато што сте дошли да говорите у име „просјака“.

Све је сјајно углачано, а кореографија удешена. Очекује се да не покажете ниједну зјапећу рану[1]. Да не упућујете погрде својој публици. Да не псујете, да не будете пијани на сцени, да не вређате свакога ко је на видику.

Оно са чиме се уобичајено срећете је сурова, или барем окорела, гомила.

Недавно у јужној Калифорнији, када ме је питао колега филозоф и пријатељ, да се обратим малој групи његових колега, неки људи су куцкали на својим мобилним телефонима док сам описивао стање на сиријском ратишту, недалеко од Идлиба.

Осећао сам да моје обраћање није ништа више од „амбијенталне музике у лифту“ за највећи део њих. Макар када се обраћам милионима путем мојих телевизијских интервјуа, не морам да видим публику.

Када „говорите“ на Западу, ви се заправо обраћате мушкарцима и женама који су одговорни, макар делимично, за масовна убиства и геноциде које су починиле њихове земље. Мушкарци и жене чији је стандард живљења нечувено висок, зато што се Други пљачкају, понижавају и често силују.

Али у њиховим очима нема скрушености, они зуре у вас чекајући на неку погрешку како би могли да закључе „Он прича лажне вести[2]“ (fake news). За њих, ви нисте мост између оних који „постоје“ и оних који не постоје. За њих, ви сте забављач, шоумен, и чешће јесте него што нисте – сметња.

Учити о рату, о терору који Запад спроводи, за многе у мојој публици је само још једна врста луксуза, занимација високог нивоа, не различита од извођења опере или симфонијског оркестра.

Након интригантног искуства, следи повратак рутини, повратак у заштићени, елегантни живот. Док ви, идућег дана, често јурите на авионски лет да бисте се вратили у реалност других; на линију фронта, у прашину и беду.

Они, ваша публика (мада искрено речено, и већина ваших читалаца) долазе да покажу колико су „широкоумни“. Они долазе „да науче“ од вас, „да се едукују“, док свој животни стил чувају непромењеним.

Многи од њих мисле како све знају, чак и без вашег искуства из прве руке, они вам добронамерно чине услугу тако што вас позову, и тако што потегну далеко, до неког универзитета или позоришта или где већ доврага стојите пред њима. Они не долазе како би понудили било какву подршку вашој борби. Они нису део никакве борбе. Они су добри, мирољубиви, марљиви људи; и то је то.

Знате, као они Немци, позних 30–их година 20. века; набеђено праведни, марљиви народ. Многи од њих воле своје љубимце и рециклирају своје смеће. И почисте за собом у Старбаксу.

*
Пре неколико дана, зауставили смо пуч у Венецуели. Кажем ми, зато што, иако сам био на девастираном острву Борнео, давао сам интервјуе за Раша Тудеј, Прес ТиВи, обраћајући се милионима. Чак и овде, никада нисам престајао да пишем, твитујем, и увек сам био спреман да оставим све и полетим ка Каракасу, ако сам тамо потребан.

Бранити Венецуелу, бранити тамошњу Револуцију, јесте кључно. Као што је кључно бранити Сирију, Кубу, Русију, Кину, Северну Кореју, Иран, Боливију, Јужну Африку и друге револуционарне и храбре нације које одбијају да се потчине западном диктату.

Док је беснела идеолошка битка за Каракас, размишљао сам: постоји ли ишта што може да наведе западно јавно мњење да дела?

Да ли су они – Европљани и Северноамериканци – постали тотално индиферентни према сопственим злочинима? Да ли су развили неку врсту емотивног имунитета? Да ли је њихово стање идеолошко, или просто клиничко?

Овде смо били, у средишту потпуно отвореног пуча; покушаја Запада да збаци [владу] једне од најдемократичнијих земаља на планети. И они нису урадили ништа како би спречили тероризам који су изводили њихови режими из Вашингтона и Мадрида. Макар су у Индонезији 1965. или у Чилеу 1973. западни режими покушавали да се прекрију танким смоквиним листом.

Док су уништавали социјалистички Авганистан и комунистички Совјетски Савез стварањем муџахедина, барем је Запад користио Пакистан као продужену руку, покушавајући да прикрије, макар делимичну, своју истинску улогу. Макар је, док је убијао више од милион људи у Ираку, постојала та шарада и гомила лажи о „оружју за масовно уништење“. Макар, макар.

Сада, све је прозирно. У Сирији, Венецуели; против Северне Кореје, Кубе, Ирана, Кине и Русије.

Као да пропаганда више није ни потребна, као да је западна јавност постала потпуно покорна па више не представља претњу за планове западних режима.

Или прецизније, некада разрађена западна пропаганда постала је крајње проста: она сада понавља лажи, и велика већина западних грађана се чак и не труди да преиспитује шта њихове владе раде свету. Једина ствар која је важна су „домаћи проблеми“: речју – плате и бенифиције за Западњаке.

Нема нереда као за време Вијетнамског рата. Садашњи нереди су само зарад већег благостања европских радника. Нико на Западу се не бори како би зауставио пљачку у иностранству, или терористичке нападе које изводи НАТО против незападних земаља, или против оних безбројних војних база НАТО, против инвазија и оркестрираних државних удара.

*
Колико још западно јавно мњење може да прогута?

Или може ли да прогута апсолутно све?

Да ли ће прихватити директни напад на Венецуелу или на Кубу, или на обе ове земље? Оно је већ прихватило директну интервенцију и уништење Југославије, Ирака, Авганистана, Либије и Сирије, да наведемо само неколико терористичких акција које је починио Запад у скоријој историји.

Онда, колико још? Да ли би напад против Ирана био прихватљив? Рецимо, 2–3 милиона смрти?

Можда Северна Кореја? Још неколико милиона, нова планина лешева?

Заиста питам, није реторско питање. Заиста желим да знам. Верујем да свет жели да зна.

Да је Западна публика досегла ниво Исиса (или их зовите Исламска држава или Даеш)? Да ли је толико умишљено праведно, толико фанатично, толико убеђено у сопствену изузетност, да не може да мисли, јасно, да више не може да анализира и просуђује?

Да ли би провоцирање Русије или Кине или обе ове државе до уласка у Трећи светски рат било прихватљиво за људе који живе у Баварској или у Јужној Каролини, или у Онтарију?

Ако је одговор да, да ли су они заиста сишли с памети?

А уколико јесу, да ли би свет требало да их заустави, и како?

*
Желим да знам границе западног лудила.

Да постоји лудило је неупитно, али колико је оно велико?

Разумем, морам да прихватим ужасавајућу чињеницу како Французе, Јенкије, Канађане, Британце или Немце баш брига о томе колико милиона недужних људи они убијају на Блиском истоку, или у Југоисточној Азији, у Африци или на „таквим местима“.

Прихватам да они не знају готово ништа о својој колонијалној историји, и да не желе ништа да знају, све док имају фудбал, обиље меса и шест недеља одмора на егзотичним плажама.

Знам да чак и многи међу онима који виде монструозне злочине које чини Запад, желе да кривицу свале на Ротшилде или на „ционистичку заверу“ али никада на себе, никада на Израел који је западна испостава на Блиском истоку, никада на њихове културе које се отелотворују кроз векове пљачке.

Али шта је са опстанком планете, и опстанком људске врсте?

Замишљам очи оних људи који долазе на моје „борбене презентације“. Казујем им истину. Кажем све. Никада нисам уздржан, никада не чиним компромисе. Показујем им слике ратова које су изазвали.

Да, „они“, зато што су грађани одговорни за своје владе, и зато што, очигледно, постоји нешто што се зове колективна кривица и колективна одговорност.

Те очи, та лица… рећи ћу вам шта видим у њима: они никада неће делати. Они никада неће покушати да збаце своје режиме. Све док они опстају, опстају и њихове привилегије. Све док мисле како систем у коме су они елита има макар неке шансе да опстане у садашњој форми.

Они, односно неки од њих, седе на две столице: вербално, они су огорчени на НАТО, на западни империјализам и дивљачки капитализам. Практично, они не чине ништа опипљиво да би се борити против система.

Шта је онда закључак? Ако они не делују, други ће морати. И уверен сам: делаће.

Током више од 500 године, читав свет је у пламену, пљачкан и убијан од мале групе крајње агресивних западних нација. То се одигравало практично беспрекидно.

Никоме ово више није забавно. Тамо где ја радим, на местима до којих ми је стало, нико не жели овакав свет.

Погледајте оне земље које покушавају да униште Венецуелу. Погледајте пажљиво! Њих чине Сједињене Државе, Канада, већина Европе, и већина оних јужноамеричких државама у којима потомци европских колонизатора чине већину.

Да ли желимо још петсто година овога?

Северноамериканци и Европљани треба да се пробуде, убрзо. Чак и у Нацистичкој Немачкој било је војника који су били толико згађени Хитлером, да су хтели да му окрену леђа. Данас, на Западу, нема ниједне моћне политичке странке која верује да је петсто година западне колонијалне пљачке више него довољно, да мучење света треба да престане, и то одмах.

Уколико западни империјализам, који је највећа и можда једина озбиљна претња са којом је наша планета суочена, не буде до краја у најскорије време уништен од стране својих сопствених грађана, против њега ће морати да се изборе и да га спрече спољне силе. Односно: бивше и садашње жртве.

Чланак је првобитно објављен на сајту New Eastern Outlook

Са енглеског посрбио: Милош Милојевић

[1] Прим. ММ: У изворнику је употребљена реч gore’ која означава „проливену крв“, насталу као последица неког насилног чина.

[2] Прим. ММ: Лажне вести могло би се превести и као дезинформације или просто неистине. Међутим, пошто је у политичком жаргону израз „fake news“ постао веома распрострањен, барем последњих неколико година, мислимо да је примерено да се користи као, квазитехнички термин, и у српскојезичном тексту.