Анђелковић: Запад удара на Српску и Дејтон да би БиХ владао као Британија Египтом, али ће то пасти

Сунце наше националне и демократске слободе, противно логици, рађа се на западу а не на истоку, али битно је да засија пуним сјајем.

Драгомир АНЂЕЛКОВИЋ

ПОД неоколонијализмом подразумевају се разноврсни модели подређивања мање развијених и слабијих земаља од стране моћнијих држава и њихових партнера првог реда, пре свега из евроатлантског круга, односно скупа држава које су, углавном, до средине прошлог века биле старе колонијалне силе.

Ту се не ради нужно само о економској, већ и, примера ради, и геополитичкој експлоатацији подређених периферних држава.

За разлику од претходних колонијалних оквира, који су подразумевали директну војну и административну окупацију, неоколонијални контекст, иако не искључује и неке њихове елементе, у већој мери је посредан и прикривен. Но, не треба мислити да неоколонијално и колонијално у некој форми нису кооегзистирали у претходној колонијалној епохи или да данас, у неоколонијално доба, не постоји тенденција да се склизне у стање које умногоме подсећа на класично колонијално.  

Иако је уобичајено да све оно што називамо неоколонијалним повезујемо са постколонијалном епохом (тај термин се појавио 60-их година 20. века, када је деколонијализација већ далеко одмакла), суштински је софистицирано-колонијални начин контроле подређених земаља рођен баш у доба класичног колонијализма.

Њему су повремено прибегавале колонијалне силе када су процењивале да је такав модел усмеравања понашања зависних ентитета у жељеном смеру, одржив и за метрополу погодан.

Пример за то је однос Велике Британије према Египту после Првог светског рата.

Та земља, која је током друге половине 19. века суштински доведена до статуса британске колоније (иако је формално била аутономни део Отоманске империје), после експлозивног јачања незадовољства тамошњег народа и његове елите, добила је у режији Лондона 1922. године „независност“. Њен владар је у европском духу овенчан титулом краља, а држава је номинално добила све оно што припада сувереној творевини. Но, у пракси ствари су стајале битно другачије.

Ради наводне подршке консолидацији „правног поретка“, „демократских вредности“, „економске стабилности“ још неразвијене и крхке државе, у Египту је успостављена институција Високог комесара Енглеске империје и његова врло бројна администрација (Администрација Високог комесара), британске судије су у неким сферама имале и даље кључну реч, а у земљи су остале британске војне и полицијске снаге ради заштите стратешких комуникација.

Под њих је могло да се подведе било шта, односно постојао је простор да британске оружане снаге буду, када је то нужно, употребљене у складу са жељама Лондона и његових представника. У крајњој линији, и само присуство страних снага са таквим овлашћењима и озбиљним капацитетима, представљало је озбиљну претњу.

Када се све речено узме у обзир, „независни“ Египат после 1922, готово да ништа мање није био под контролом Велике Британије него у претходном периоду.

Из тог угла сагледајмо стање у Босни и Херцеговини. Ту су водеће западне силе после 1995. године, у пар корака (поготово после 1997) успоставиле сличне механизме онима које су Енглези некада имали у Египту. Скоро да слободно можемо да кажемо да су НАТО стратези били надахнути британским софистицираним колонијалним искуством са севера Африке из периода пре него што су на почетку Другог светског рата Енглези од Египта поново направили класичну колонију која им је служила као војно упориште.

Већ и називи искоришћени у БиХ за западне институције убедљиво говоре о чему се ради: „Високи представник“ са тзв. Бонским овлашћењима (ради се о могућностима које су му на правно сумњив начин дате 1997, да намеће законе, смењује званичнике укључујући и оне који су демократски изабрани, ограничава па и суспендује грађанска права); и „ОХР или администрација (канцеларија) Високог представника“. А ту су и војно-полицијске снаге за обезбеђивање мира, које су суштински само површно маскирани НАТО; и стране судије које учествују у раду Уставног суда.

Та врста иностраног, нема сумње неоколонијалног присуства и потенцијала за мешање у унутрашње ствари наводно суверене земље, у теорији су успостављени како би било реализовано све оно што подразумева Дејтонски мировни споразум. У пракси, ствари стоје другачије. Овлашћења су углавном злоупотребљавана ради наметања централизације и покушаја увлачења Босне и Херцеговине у Северноатлантски пакт.

Као што се Енглези нису борили за добробит и слободу Египћана између два светска рата, односно за развој његових сопствених државних капацитета, већ су се старали о заштити Суетског канала и других својих интереса, тако и САД те ЕУ силе поступају у Босни и Херцеговини искључиво водећи рачуна о својим приоритетима.

Баш их је брига за поштовање онога што је договорено, односно за бољу будућност Срба, али и Хрвата те Бошњака. Само елите последњих, нажалост, то често не увиђају или релативизују услед свог (гео)политичког аутизма.

Тако су свој народ осудиле да тавори у окупационој замци.

Сарајевски водећи друштвено-политички фактори снују унитарну Босну, у којој би они у име БиХ муслимана имали хегемонију. Босна и Херцеговина би, тако маштају, постепено била претворена у централизовану, националну државу БиХ муслимана. С друге стране, Срби и Хрвати (који су то већ напола постали у ентитету који „деле“ са тзв. Бошњацима), суштински, били мајоризовани па и сведени на статус националних мањина.

Нереални снови су у политици веома опасни и често најштетнији баш за оне који им се препусте.

Уверени су у „политичком“ Сарајеву или су бар дуго били склони да у то верују, да оно што Запад преко својих неоколнијалних структура у БиХ ради, води постепено реализацији свега што желе. Свакако, по бројним, колико год контролисаним али видљиво присутним сарајевским реакцијама, можемо да закључимо да и ту постоји незадовољство самовољом и ароганцијом високих представника. Ипак, нада да ће неки од њих обавити посао који иде на руку Сарајеву, утишава бес због бруталних неоколонијалних потеза који су и на штету тзв. БиХ муслимана.

Стога, постмодерни окупатори су дуго уживали безрезервну, а и даље имају донекле ограничену али преовлађујућу, подршку бошњачке политичке елите.

Она и даље не схвата – или се прави да је тако јер нема храбрости да призна да већ деценијама опако греши – да досадашње понашање води њен народ у ћорсокак. Запад заправо ни тзв. Бошњацима не жели да пружи оно чему се надају. Они уместо да се фокусирају на то да што боље уреде кантоне у којима су већина, те како да на реалан начин цела БиХ што успешније функционише, губе време и енергију на незреле тежње да уз помоћ странаца, антидејтонски, скроје судбину Србима.

Међутим, није Запад стварао оно што сматра босанско-херцеговачким НАТО протекторатом јер жели, пре или касније, да БиХ препусти контроли Сарајева, већ ради реализације својих интереса. Они подразумевају да БиХ буде увучена у НАТО, и ради тога у већој мери централизована, али да још дуго остане простор где водећи западни центри моћи имају задњу речи и, када им то одговара, могу да раде оно што на другим европским просторима не смеју ни да помисле.

Запад жели мутант уређење БиХ, где би тзв. заједнички органи имали знатно већа овлашћења него што је било предвиђено у Дејтону, али би били очувани механизми свестраног националног усаглашавања уз могућност употребе вета од стране представника сваког конститутивног народа.

Тако Република Српска више не била ни српска, ни република већ пука административна јединица БиХ, али ни она не би постала муслиманска. Само би био појачан радијус дејства неоколонијалних фактора – можда поново по Египатском моделу али овај пут не оном из 20-их, већ са краја 30-их година, када је још више ојачано присуство Британаца – како би биле превладаване блокаде намерно замишљеног нефункционалног система.

У прилог томе иде и став који се неретко чује у САД па и у Европи, да је Балкан проширени Блиски исток. Тамо, сви то добро знамо шта год начелно говорили тзв. просвећени западњаци, они мисле да ствари другачије функционишу него у Европи или САД.

Људски животи мање вреде а државе су сервиси елита и њихових страних ментора а не грађана. Демократија, људска права, грађанске слободе – све то се своди на пуке речи. С друге стране, подразумева се да они који ту владају, то раде на начин који је суштински ауторитаран.

Таква зона у Европи, где прижељкују да ће им руке бити одрешене као у Индији или Египту почетком 20. века, треба западним моћницима чија сурово прагматична дела су у наглашеном раскораку са хуманим начелима.

Уз то, ради се и о стварању балканског експерименталног подручја, где се развијају и испробавају управљачки, неоколонијални механизми, како би били примењени на постовјетском простору ако би се остварили њихови планови о сукцесивном сузбијању утицаја и присуства Русије те преузимању многих његових делова од стране НАТО сила.

Како год било, Босну и Херцеговину су, дефинисали да буде један од елемената неоколонијално-експерименталне области на Балкану која је сукцесивно успостављана током ратова за југословенско наслеђе. Отуда, време је да се то каже, Република Српска се не бори само за очување своје Дејтоном потврђене државности, већ и за слободу свих грађана Босне и Херцеговине и њену истинску независност. Сарајевска елита је свој народ осудила на то да буде пион у геополитичкој игри, Бањалука му нуди шансу да кроз процес деколонизације поврати своја грађанска права и реалне националне перспективе.

РС, делује са позиција сличних онима са којих су наступали чиниоци који су настојали да после Другог светског рата буде елиминисан колонијални поредак, односно да дође до ослобођења земаља које су биле његове жртва. При томе, за разлику од различитих, па и ауторитарних алтернатива колонијалној владавини из средине 20. века, Бањалука инсистира на демократији и владавини права за које се западне земље залажу у својој „кући“ али их неретко газе у периферном иностранству.

Од када је потписан Дејтонски мировни споразум па до почетка 21. века – када се средином његове прве деценије Република Српска тргла из окупационе учмалости и одлучно супротставила – ентитетима је одузето око 70 овлашћења која им припадају по Уставу.

То у складу са реченим (иако је тек делимично остварено), није ојачало муслиманско Сарајево, већ је само спутало целу Босну и Херцеговину која је склизнула у понор јаловог усаглашавања око свега и свачега, те повремене парализе у неким сферама. Жртва су биле и демократска и грађанска прва свих грађана БиХ, која су неретко анулирана у име неоколонијалног волунтаризма страних намесника. Али, захваљујући упорности Бањалуке, ни Запад није добио оно што жели.

БиХ је данас чардак ни на небу, ни на земљи.

Бањалука се непоколебљиво супротставила самовољи високих представника и њихових налогодаваца. Они отпор српског народа и његових демократских изабраних представника нису били, нити су сада у стању, да сломе, а да не изазову нови велики сукоб са непредвидљивим последицама. А њега се плаше евроатлантски господари локалних неоколнијалних фактора у БиХ, јер су свесни да њихова балканска империја заснована на пропаганди, лажним надама, уцени, економским и другим притисцима, у таквим околностима може да почне да се руши као кула од карата. Зато прете и предузимају папирнате мере, али не иду даље од тога.

Тако је БиХ дошла у ситуацију да ни Сарајево, нити они на које се ослањало, не могу да истерају оно што су планирали (а то се као што смо видели и код њих суштински разликује), нити функционише на регуларан начин оно што је договорено у Дејтону 1995. године а РС то упорно брани. Једини продуктивни излаз из таквог стања, у овом тренутку, је покретање процеса аутентичног дијалога који РС већ дуго предлаже али наилази на затворена врата водећих играча из редова сарајевске политике елите и, наравно, западних узурпатора. Док тако буде, или РС без освртања не крене другим путем, БиХ ће се копрцати у живом блату у које је доведена.

Аутентични дијалог подразумева да представници три конститутивна народа и два ентитета, сами дођу до одрживих решења, а не да се као до сада, праве да преговарају како би онда, како се очекује али са све мање успеха због става РС реализује, усвојили оно што је од стране ЕУ или америчких представника унапред осмишљено.

Наравно, изворни Дејтон је оријентир за аутентични дијалог, тј. преговори могу да се воде само око тога како да у тим оквирима БиХ што боље функционише. Све друго би ту сложену државну заједницу гурнуло у провалију и осудило на нестанак.

Да ли ће у Сарајеву у једном моменту преовладати свест да је уважавање онога што је договорено 1995. као компромис како би био прекинут сукоб у БиХ, једини начин да та сложена заједница опстане, будућност ће показати.

Али, оно што је већ данас јасно, то је да је Република Српска чврсто одлучила да не допусти даље гажење Дејтонског споразума ни продубљивање неокононијалног поретка у БиХ који не доноси срећу никоме. Они који стоје иза њега, немоћни су да се томе стратешки супротставе, већ само тактички коче процесе који им не одговарају. А негативна политика никада нема шансе да дугорочно успе.

У новонасталим глобалним околностима, када се постепено али сигурно урушава хегемонија Запада а рађа полицентрични поредак, Република Српска – која је већ невероватно много урадила с обзиром да има ограничене јурисдикције а нема међународно признање – већ би и много више постигла да има искрену подршку официјелне Србије. Да су Београд и Бањалука уистину национално-стратешки партнери, где би српској ствари био крај. Али нажалост – то није случај.

Док је у Бањалуци на власти државотворна, суверенистичка политичка елита, која је свесна да је евроатлантски поредак штетан за српски народ, актуелни режим у Србији – из разлога у које сада не можемо да улазимо већ је довољно да констатујемо како ствари стоје – суштински је зависан од водећих западних центара моћи, пре свега Вашингтона, а чини се, и идеолошки је привржен ономе чему они теже ма колико да је то генерално истрошена и понаособ за Србе штетна прича.

Република Српска се посвећено бори против неоколонијалног поретка у БиХ, а званична Србија је у томе истински не подржава. Напротив! Уосталом, зар је и логично да је другачије с обзиром како се овдашњи властодршци односе према одбрани угроженог територијалног интегритета саме Србије?

Вучић је од 2013. до 2016, с тим што је то потпуно разоткривено 2018. године, препустио приштинским сепаратистима контролу над северним делом Косова који су пре тога Срби држали слично као и Врање или Крушевац у централној Србији.

После тога је учинио и низ нових уступака Албанцима, да би ове 2023. јасно заузео позицију да прихвата фактичко признање лажне независности Косова (начелно прихватање Француско-немачког плана и Охридског оквира за његову имплементацију баш то, што се у документима и каже, представљају).

Власт која се тако, и то грубо газећи њен Устав, понаша према сопственој земљи – ма колико да је Србија гарант изворног Дејтонског споразума – не може да буде искрени партнер Бањалуци у одбрани интереса РС и спрског народа у БиХ, али и тамошњег уставног поретка и демократије.

То видимо и по односу према садашњем лажном Високом представнику.

Шмит је ту функцију, у режији западних чиниоца, узурпирао. На позицију коју сада нелегално заузима, дошао је не на основу једногласне одлуке донете од стране чланица Већа за имплементацију мира (што је раније увек био случај), већ нелегалним прегласавањем Русије која га није прихватила. Таква одлука нема тежину, стога није ни потврђена од стране Савета Безбедности ОУН.

Самим тим је безвредна.

Упркос томе, официјелна Србија се према лажном Високом представнику, слично као према фејк држави Косово, умногоме односи као да је прави и легитимни представник тзв. међународне заједнице. Београд због своје јавности, која очекује патриотско и национално посвећено понашање, позерски стоји иза РС, а заправо на право место ставља додворавање Вашингтону, Бриселу, Берлину.

Шмита Вучић прима као да је легитимни Високи представник, према њему се тако односе режимски медији, званичници Србије стално изјављују да непоколебљиво стоје иза интегритета БиХ.

Бањалука се од стране званичног Београда начелно подржава у одбрани Дејтона, док се у пракси њени напори у том погледу амортизују па некада и саботирају. Дајући двосмислене, недовољно артикулисане изјаве, представници београдског режима избегавају да јасно кажу да Запад и његови сарајевски клијенти руше дејтонски интегритет БиХ, а не РС коју због тога без икаквог основа набеђују са Запада и из Сарајева.

Изјаве „волимо РС а поштујемо БиХ“, у пракси мало тога доброг за Српску значе.

Одговор РС на једностране, антиуставне потезе неоколонијалиста није никаква претња дејтонском поретку већ одбрана демократије, правне државе и националних права Срба у Босни и Херцеговини.

Одбацивање нелегалних решења и у складу са њима државне заједнице која је замишљена као оличење равноправности а претвара се у монструозну неоколонијалну творевину, није сепаратизам, већ борба за слободу.

То што се у Сарајеву праве глуви, слепи и неми када се о ради о истини, с обзиром да су и даље заточеници ратних и поратних илузија о БиХ као ексклузивно муслиманској држави, није зачуђујуће.

Запањујуће је да се напола тако понаша и Вучићева власт у Србији. Праве се, заједно са Сарајевом и западним неоколонијалистима, да не разумеју о чему се ради и тако макар посредно асистира очувању постмодерне окупације БиХ.

Српска ће, пре или касније, ако се тако буде и даље поступало, у промењеним геополитичким околностима, уз подршку сила које већ сада обуздавају самовољу Запада а из године у годину имају све већи глобални значај – када процени да је за то куцнуо прави час – отпочети још много одлучнију борбу за деколонизацију и наћи ће начин како да се избори за своју неокрњену државност.

Да ли ће се то догодити кроз реафирмацију изворног Дејтона и укидање иностраних неоколонијалних структура или путем самоопредељења – тешко је рећи. Али сигурно ће се то десити с обзиром на одлучност Бањалуке и енергију српског народа западно од Дрине, те неминовно даље слабљење западних сила које од пада Берлинског зида, уместо обећане глобалне демократизације, намећу свој империјални хегемонизам.

РС ће бити ослобођена неоколонијалног терета и, уверен сам у то, допринеће на овај или онај начин и ослобођењу Србије. Источна српска држава, с обзиром на свој међународно потврђен карактер и величину, требало би да буде потпора националним и демократским стремљењима западне српске државе, која је за сада део шире БиХ државне заједнице. Међутим, због заблуда али и саможивости власти у Београду, али и генерално гледано већег дела политичке тзв. елите, није тако. Стога, ако се брзо нешто у том погледу не промени у Србији, за очекивати да је да Српска буде инспиратор и катализатор борбе Срба са источне стране Дрине, против неоколонијализма.

Сунце наше националне и демократске слободе, противно логици, рађа се на западу а не на истоку, али битно је да засија пуним сјајем. То ће бити и наговештај слободе за друге народе БиХ али и целокупног региона, који су сада инструментализовани од стране евроатлантских неоколнијалиста и доведени у ситуацију да ирационално раде против своје слободе и самосвојности.

Окупација и инострана доминација, макар и на постмодерни начин, никоме на дужи рок не доноси срећу.

(Трибина је одржана 8. јуна у Прес-центру УНС уз подршку Представништва РС у Србији, а г. Анђелковић је говорио на тему „Деколонизација – демократски и национални интерес свих конститутивних народа БиХ“)