Анатолиј Васерман: НЕ БЈЕЖИ ОД СНАЈПЕРА, УМРИЈЕЋЕШ УМОРАН

Званично је саопштено: циљ размјештања новог оружја у Источној Европи јесте – убрзати реакцију НАТО-а у случају напада од стране Руске Федерације.

Познато је да се главне борбено способне снаге Запада налазе у САД, а да европске земље не само што не желе да ратују, него, по свој прилици, и не умију. Њемачку дуго и брижљиво избављају од те вјештине; Француска се наратовала још у Првом свјетском рату док јој се није згадило, у другом је муњевито капитулирала, а онда је колонијалне ратове губила дуго и мучно; бивше земље Варшавског пакта, улазећи у НАТО, радосно су заборавиле све чему су их учили ради одбране од НАТО-а. У складу с тим, главно страшило којим рекламни НАТО агенти непрекидно плаше своје чланове јесте: ево, кобајаги, нападне вас Русија – и шта ви можете учинити ако је сва ратно способна војска преко океана? Само ћете чекати док се сви они пребаце преко баре? Војске је много, а океан је велики – значи, достава ће потрајати. Због тога је потребно унапријед довести у Европу што више америчке војске и наоружања.

Сад се појавио и нови мотив: ако нећете да америчка војска одсједне на вашој територији, узмите бар наоружање. У критичном моменту, кад нешто почне, преко океана треба пребацити само војску. Данашње оружје је гломазно, мораћемо да га пребацујемо много дуже – хајде да то обавимо раније, како би у критичном моменту већ било на лицу мјеста, спремно за примјену.

Изгледа као логичан сценарио. Али!

Као прво, потпуно је очевидно да вјероватноћа напада Руске Федерације на било коју земљу НАТО-а није чак ни нулта (као за вријеме СССР), него прије негативна величина. Ево како покушавају да нас наведу на удар макар по Украјини, која никаквим споразумима није повезана и према томе ничим није заштићена од НАТО-а – а ми одбијамо. Из тога слиједи да присуство резерве наоружања на територији источноевропских држава за НАТО несумњиво нема никаквог одбрамбеног смисла. А кад је тако – њега треба разматрати као средство које олакшава изненадни напад НАТО војске на РФ. Оружане снаге РФ обавезне су да благовремено предузму мјере за одвраћање те пријетње. Баш обавезне – у службеном смислу те речи.

Како спријечити изненадни удар? Очигледно, потребно је усмјерити наше ракете на одговарајућа складишта и терене. Војна наука све остале варијанте одбране од изненадног напада одавно сматра суштински мање ефективним. Допремање додатног НАТО оружја на исток – независно од тога под каквим изговором – треба разматрати управо као припрему за изненадни удар. Нешто слично правилу Чехова: „ако на сцени у првом чину виси оружје, у трећем чину оно мора опалити“. Нажалост, у театру ратних дејстава гине се озбиљно. Оружје, објешено у првом чину, почиње да пуца већ у другом.

Кад су НАТО и Варшавски пакт имали приближно једнаку снагу, сваки сценарио резултирао је за нападача неприхватљивим губицима, чак и без примјене нуклеарног оружја од стране жртве агресије. Сада се равнотежа снага толико измијенила да је РФ успјела да се прилагоди данашњој структури европског ратног попришта: била је просто принуђена да у своју војну доктрину укључи признање неопходности узвратног нуклеарног удара чак и по не-нуклеарном противнику.

Да је то изнуђено – потпуно је јасно. Свако ко се нада да ће то на неки начин избјећи, покреће механизме који у крајњем исходу повећавају вјероватноћу нуклеарног одговора.

А сва та политичка батргања на све четири стране – само су финији, болесни и скупоцјени начини самоубиства. Онима који се надају да ће некако заобићи наше могућности и прибјећи доктрини „Три Б“ (по изразу Михаила Леонтјева: „безнаказанного удара по безоружному противнику с безопасного расстояния“) могу само поновити старо правило: „Не бјежи од снајпера – умријећеш уморан“.

(„Однако“, превод Ж. Никчевић)