АНАТОЛИЈ МИЛОВАНОВИЋ: УМАЊЕЊЕ БРОЈА УБИЈЕНИХ У ЈАСЕНОВЦУ КАО ФОРМА СУБВЕРЗИВНЕ ПРОПАГАНДЕ
Јасеновац
Зборник радова – Тринаеста научна конференција „Страдање Срба, Јевреја, Рома и осталих на територији бивше Југославије“ – ФПСП/ФИТИ (одржана 27.01.2026)
Абстракт
Основни проблем истраживан и анализиран у овом раду се односи на масовне злочине над Србима, Јеврејима и Ромима у ткз. Независној Држави Хрватској. Посебан проблем јесте неосновано и научно неутемељено умањење броја жртава у тој злочиначкој творевини. На основу тога су предметно истраживана субверзивна дејства у форми пропаганде тајних служби, којима се умањује број убијених у логору Јасеновац. Научни циљ у раду је представљање доказа о покушају ревизије утврђених историјских чињеница о масовним злочинима и броју убијених у логору Јасеновац. Према томе, научно је претпостављено да ако се неосновано умањује број убијених у логору Јасеновац, онда је такав поступак ревизије историје организована субеверзивна пропаганда. Сходно томе, у току истраживања примењене су следеће методе: основне методе сазнања и мишљења, општенаучне методе, и нарочито методе прикупљања података. Научни значај је указивање на потребу за супростављењем неистинитим и злонамерним тврдњама које за циљ имају ревизију историје из времена Другога светског рата. У раду су коришћени литература и текстови признатих аутора из више научних дисциплина.
Кључне речи: Независна Држава Хрватска, логор Јасеновац, субверзивна пропаганда, ревизионизам, геноцид.
СУБВЕРЗИВНА ПРОПАГАНДА ТАЈНИХ СЛУЖБИ
Прегледом доступне литературе у којој је тематски извршена ревизија броја убијених у комлексу логора Јасеновац, као и преименовање масовног губилишта у радни логор, хрватски и поједини српски аутори радова који су означени као научни, показали су посебан облик моралне делинквенције. Наиме, и поред несумњивих чињеница наведених у бројним делима страних и домаћих аутора, извршавајући постављене задатке добијене од својих налогодаваца, грубо, неутемељено и тендециозно су умањивали број убијених. Резултати истраживања у тим радовима имлицирају на могућност да њихов следећи „научни корак“ може бити квалификовање жртава као агресора на „суверену НДХ“, а починиоце монструозних злочина квалификовати као жртве или мученике за католичку веру.
У почетку анализе пројекта ревизије важно је навести: „Ако говоримо о научном кредибилитету хрватских научника, најбоље је почети од идејног творца пројекта смањивања броја жртава у Јасеновцу, а то је: „Др Туђман је био доктор „повијесних знаности“, али је свој докторат плагирао, што је 1974. године доказао академик проф. др Љубо Бобан. Када је професор Бобан запретио да ће др Туђмана тужити суду, Туђман га је предложио за академика и проф. Бобан је зашутио. Део историчара опирао се 1990. године да др Туђман одржи уводно предавање као историчар на једном скупу, држећи да је прикладније да отвори скуп као председник државе. Др Туђман био је Павелићев пуковник, а Титов пуковник и генерал. По узору на др Анту Павелића, др Туђман је своја упоришта нашао у антисрпској кампањи, геноцидној пракси и Католичкој цркви“. (Атлагић, 2020)
Дакле, у раду ће бити презентовано ангажовање како су хрватски историчари ангажовани као инструмент који „у име науке“ врши ревизију историје, организовано по налогу врха државе, под контролом тајних служби, а све са циљем уклањања сваке одговорности Хрвата и католичке цркве због монструозних злочина почињених у ткз. НДХ.
Због тога, потребно је објаснити са безбедносног становишта, да обавештајно безбедносне службе или како се у пракси често називају и тајне службе, спроводе: 1) обавештајне; 2) контраобавештајне; 3) специјалне или „црне операције“ и 4) субверзивне операције. У безбедносној теорији се изучавају субверзивне операције као једна од основних делатности обавештајних служби. Да би се постигли задати циљеви формира се сектор за специјалне задатке, у којем се планирају, припремају, организују и изводе различите операције према другим земљама. Поједини сегменти обавештајних служби својим активним деловањем стварају потребне услове за политичко деловање врха државе на међународном плану, што и јесте један од циљева ревизије историјских чиењеница, односно, брисање негативне слике о Хрватској коју су зарадили злочинима према Србима, Јеврејима и Ромима. Сходно томе, субверзивне делатности се дефинишу: „Субверзивна (подривачка, необавештајна) делатност обухвата комплекс планских, организованих, повремених или систематских офанзивних, и најчешће перфидних мера и активности (пропаганда, индоктринација, саботажа, тероризам, изазивање конфликта и др.) које синхронизовано предузимају првенствено обавештајне службе једне државе против друге
државе или недржавних колективитета с циљем да омаловаже, дестабилизују, модификују, уруше или униште једну или све виталне вредности противничке стране“. (Мијалковски, 2009)
Овакво опредељење научних радника значи активно и континуирано учешће на научним конференцијама, писање радова и други облици јавних наступа. Радови и наступи су тендециозни, без научног основа и релевантних чињеница, а делују у форми студијских група, а оне су: „Студијске групе могу бити значајна снага обавештајне службе јер под видом „интереса науке“ поједини стручњаци, који раде на важним пројектима у земљи домаћина, често се ангажују и на обавештајним задацима. Земља домаћина није ни свесна ко је крајњи корисник резултата њиховог истраживања“. (Даниловић, 2014)
Ово указује да се ради о планским, организованим и вишедимензионалним активностима државе са јасно одређеним циљевима, прецизније речено: „Реализацији спољнополитичких циљева, који су дефинисани у завршној фази доношења коначне спољнополитичке одлуке, претходи избор спољнополитичких поступака (комбинација средстава и посредника) којима ће се на најефикаснији начин постићи утврђени спољнополитички циљеви“. (Бајагић, 2010)
Дакле, можемо очекивати да у следећем научном пројекту хрватски научници покрену сличне ревизионистичке поступке, као на пример умањење броја Срба бачених у јаме, јер већ на одређеним стратиштима уклањају трагове таквих метода убијања, и у том случају, политичка и обавештајна помоћ садашњег хрватског врха неће изостати.
ПОТВРЂЕНИ БРОЈ УБИЈЕНИХ
У презентовању резултата истраживања у овом раду који се односе на потврђени број убијених, због ограниченог простора за текст, наведени су подаци од само неколико аутора, који су уважили и применили научни приступ у изучавању проблема задате теме, а то су: „Педантно бележећи свако убиство за које је сазнао, и могао поуздано утврдити да се заиста десило, Хефнер је саопштио Глезу фон Хорстенау, да је до почетка августа 1941. број Срба који су пали као жртве животињских инстинката распаљених од усташких вођа, премашивао бројку од 200 хиљада…“. (Казимировић,1987)
Ако говоримо о укупном броју убијених до краја постојања комплекса логора, потребно је узети у обзир резултате израелских историчара: „Најпоузданији историчар који је покушао да утврди број жртава од усташке руке у Јасеновцу био је покојни Менахем Шелах. Он је објавио књигу Историја Холокауста – Југославија у оквиру великог пројекта института Јад Вашем, под насловом „Историја Холокауста“. Менахем Шелах се сматра највећим стручњаком за историју Холокауста у Југославији, а први је објавио комплетну историју јеврејског Холокауста на територији Југославије. Ево шта он каже о броју жртава: „Хрвати су у Јасеновцу убили више стотина хиљада Срба“, што подразумева најмање петсто хиљада Срба. Када је завршио писање ове књиге, рекао ми је како је уверен да је тај број много већи и да достиже један милион. Институт Јад Вашем у наводу о Јасеновцу на својој интернет страници помиње отприлике шестохиљада Срба који су убијени у том логору. То значи да израелски научници у потпуности прихватају српски прорачун. Институт Шем Олам помиње најмање седамсто педесет хиљада српских жртава“. (Грајф, 2022)
Са правног становишта, на основу добијених резултата форензичких истраживања којима су утврђене релевантне чињенице, број убијених је сличан тврдњама израелских историчара, и то: „Колико сте сонди управо истражили? То се све одвијало пре четврт века и више не могу да се сетим свих ових ужасних бројева. Знам само да смо на основу броја сонди које смо тада отворили, на основу броја жртава које смо у тим сондама пронашли и на основу претходних претрага терена стручњака за судску медицину израчунали да се на подручју Јасеновца и Градишке налази између 700 и 730 хиљада жртава. Подвлачим, поред тога ужасног броја треба узети у обзир и људе који су заувек нестали у таласима Саве. Према сведочењу очевидаца ни то није занемарљив број“. (Живановић, 1989)
Слично наведеном, када узмемо у обзир податке у делу написаном у време док је вођа комунистичког покрета у Југославији још увек био жив, добијамо још једну потврду чињенице о огромном броју убијених, далеко већем од оног који хрватски историчари истичу, а да све гробнице нису ни истражене, конкретно: „У липњу 1964. године специјалне екипе антрополога и специјалиста за судску медицину вршиле су испитивања јасеновачких гробница на подручју Градине, а исто тако, само нешто касније, на подручју бившег логора „Циглана, а на гробишном комплексу „Лимани“. Истовремено су извршени прегледи и експертизе ексхумираних костура. Испитивањима су претходила бушења. У Градини је било пробушено 130 бушотина на 100 гробница тзв. монструм-гробница. Учињене бушотине дале су довољан увид у садржај, дубину и тип гробница“. (Тривунчић, 1977),…и у даљем тексту: „Прегледане сонде и откопане гробнице не могу дати увид у цјелокупно стање, јер је познато да постоји око 200 монструм – гробница на подручју логора Јасеновац, од којих су неке удаљене једна од друге и неколико километара“. (Тривунчић, 1977),
Отежавајућа околност за утврђивање броја страдалих у НДХ, а посебно у Јасеновцу је била недостатак литературе и доступне архивске грађе. Један од примера је страдање Срба Возуће, који су такође депортовани у Јасеновац. Наиме, само једна књига, аутора који је као дете преживео усташки погром остала је као писано сведочанство о депортацијама у логоре и почињеним злочинима усташа и муслиманске легије. Аутор овог рада, је покушао да презентује део догађаја из тог времена у којима је описан начин на који су Срби одвођени у логор, прецизније: „Користећи лаковерност Срба у долини Криваје, усташе су мушкарце између 16-60 година позвали у Возућу, тобоже, да би им поделили легитимације које им гарантују слободу кретања и миран живот у ткз. НДХ. Наравно, доживели су исту судбину као и остали Срби, Јевреји и Роми који су завршили у логорима смрти. После неколико дана позивања, 04.02.1942. у логор Јасеновац је депортовано око 400 мушкараца. Народни гуслар је у стиховима посвећеним страдању Срба Возуће и депортацији у логор смрти рецитовао: „Писну ћиро низ Кривају вије, никад нико вратио се није. Четирсто бјеше мушких глава, угаси се многа крсна слава.“ (Миловановић, 2023)
Исто тако, од посебног значаја је навести чињеницу да, Српска, Руска и Грчка Православна Црква обележавају Дан страдања 700 000 јасеновачких новомученика.
УНИШТАВАЊЕ ТРАГОВА ЗЛОЧИНА
Студијска група научника ревизиониста, у својим теоријама и јавним наступима којима умањују број убијених у комплексу логора Јасеновац, попис становника користе за извођење својих историјских закључака, односно узимају разлику у броју пописаних становника у Краљевини Југославији и комунистичкој Југославији као једну од основа у тврдњама да је број жртава мањи од приказаних у бројној релевантној литератури. Да су такве теорије неосноване и погрешне потврђују многе чињенице. Најважније је нагласити њихово избегавање да узму у обзир објективне околности које су онемогућавале попис жртава након Другог светског рата. Такође, показало се да, када је у питању попис становника у Краљевини Југославији из 1931. године, постоји оправдана сумња у тачан број становника приказан у коначном резултату пописа, услед немогућности да буду пописани сви становници руралних делова тадашње Југославије. Томе треба додати и повећан наталитет у тој деценији, што сигурно поставља велики знак питања на тачност процене од око 15 милиона становника у Краљевини Југославији 1941. године која се наводи у званичним подацима. При томе, посебно треба навести процену немачког Абвера за Балкан, сачињену на основу извештаја Едмунда Фазенмајера високо рангираног официра СС, у којем су између осталог, резултати пописа становништва Краљевине Југославије којег су спровели агенти Абвера од марта 1940 до фебруара 1945. Оперативци су у Берлин послали извештај у којем су навели да у Краљевини Југославији живи преко 20 милиона становника, од тога преко 14 милиона Срба. Поред тога, велики број доказа о усташком и комунистичком прикривање трагова злочина у логору Јасеновац. Ово су само неке од чињеница које у потпуности обарају ревизионистичку терорију хрватским научника којима се умањује број убијених у комплексу логора Јасеновац.
Са посебним освртом на то: „Попис жртава концетрационог логора Јасеновац не постоји, а највећи број докумената је уништен. Картотека логораша је два пута спаљивана (почетком 1943. и априла 1945). Зато још није утврђен тачан број страдалих. Но, мора се рећи чак и да није картотека у два наврата уништавана, на основу ње би било тешко доћи до истине, јер су усташе често одмах ликвидирале групу придошлих логораша, не оводећи их у картотеку“. (Милетић, 1988)
Од велике је важности истаћи, да постоје бројни докази о усташком прикривању злочина, и то периоду када је ткз. НДХ имала знатну војну и политичку стабилност, а у једном од њих је истакнуто: „Истичем да је управа логора Јасеновац водила записнике о појединим случајевима смрти заточеника, те је један примјерак таковог записника односно списа достављала опћинској управи у Јасеновац, чији је начелник био Лазарин Никола, усташки натпоручник. У свим тим записницима навођено је, да су заточеници умрли наравном смрћу, тј. од тифуса и разних других болести. До дана мога ухапшења тј. 21. децембра 1943. било је код опћине Јасеновац такових записника око 900.000, односно по списку пријава случајева смрти било је 900.000 таквих жртава“. (Јевтић, 1995)
Јавна установа „Спомен-подручје Доња Градина“, је подручје са вероватно најмасовнијим бројем масовних гробницам, и у њему су као споменик на ужасне злочине сачувани казани у којем су кувани људи. На тај начин у ткз. НДХ су истовремено, вршили ликвидације људи и прикривали злочин, о чему постоје сведочења: „Како сам ја пролазио, тако сам ја то гледао. И нијесам се смио ни задржавати толико. И језиво је. Гадно. Доље ложе ватру под казанима и то се кува. Бацају месо у казане. Праве сапун. Касније сам чуо. Чуо сам послије да се израђиво сапун од тог меса људскога. Фини сапун неки, кажу. Миришљави. Ето, то сам тако чуо“. (Лукајић, 2005)
Такође, начин на који су вршене ликвидације и истовремено уништавани трагове злочина, без могућности да се пронађу људски остаци је преузет од Немаца, а то су опет радили монструзније од својих надређених из Трећег рајха: „Аутор Цадик Данон пише како је почетком априла 1942. у току ноћи осјетио мирис меса који га је посјетио на роштиљ. Ујутро је од других логораша сазнао да су усташе живе људе бацили у ужарену пећ а да је он заправо осјетио мирис људског меса. Он пише и о сусрету са једним логорашем који је успио побјећи из крематоријума. Мордехај, који је био из Сарајева, тада му је испричао да је с групом логораша ноћу одведен на спрат циглане. Морали су се скинути, а из великог отвора на поду је избијала топлина ужарене пећи. Усташе су дугачком летвом гурале логораше у ужарену пећ. Мордехај је успио да се сакрије у ћошак који није био освијетљен и тако је успио изаћи“. (Мотл, 2018)
Када је у питању уништавање објеката у комплексу логора: „Већ почетком јесени 1944. усташе почињу постепено да ликвидирају концентрациони логор Стара Градишка. Мушкарце и жене су одводили у Јасеновац и Лепоглаву. Већину су побили за време транспорта, а преостале у новим логорима. У Старој Градишки краје 1944. остало је око 100 логораша ради одржавања 10 логорских просторија и за потребе усташа. Око логора су биле постављене мине. Ноћу 23. априла 1945, када је почела пуцњава од Босанске Градишке, у метежу који је настао многи су погинули од мина. Логораш Фабијан Рукавина минирао је тада део електричне централе па је настао потпуни мрак, капије су биле широм отворене – био је то крај логора, у који је ушао 3. батаљон 25. бродске ударне бригаде 28. ударне дивизије 2. армије. Почетком априла 1945. усташе су почеле припреме за ликвидацију логора, како би пре бекства уклонили трагове својих злочина“. (Милетић, 1988)
У једном од од сведочења објашњен је начин уништавања лешева жртава: „Ако се добро сјећам, негдје крајем вељаче или почетком ожујка, у ланчари се грозничаво радило на решеткама. Оне су рађене од жељезничких трачница, као велико ложиште за ватру. То је било монтажно. Наиме, у земљу су се побијале шине на које су заварене неке куке односно лежишта за друге шине, а на ове су полагане шине на које су заварене на начин како се то ради у пећима с ложиштима. Како је решетка довршавана, тако је одмах утоварена на скелу и превожена у Градину. С ложиштем је одлазила и група од двадесетак заточеника, изабраних међу преосталима, најснажнијих, који су били оковани и опремљени крамповима и лопатама. То је била припрема за уништавање трагова усташких злочина. Ти су заточеници морали откопавати раније масовне гробнице по Градини, вадити лешеве, бацати их на те решетке, полијевати нафтом и спаљивати. Није требало остати трага масовних ликвидација заточеника…“. (Хубер, 1980). У даљем сведочењу: „Јер, усташе су себи поставиле задатак да све масовне гробнице униште, да све лешеве спале, како се никада не би могло утврдити колико су људи побили, иако је много побијених бацано у Саву тако да их је она носила цијелим током, што само по себи не би дозволило тачно пребројавање жртава, велик број побијених налазио се и с једне и с друге стране Саве у масовним гробницама. Те трагове су усташе хтјеле уништити. Почели су у Градини“. (Хубер, 1980)
Истоветно већ наведеном: „Свој суд темељим на слиједеђим документима: 1. на материјалним остацима лешева убијених у великим гробницама Градине и Уштица, логора Брочица, Крапја, Кошутаричких шума, Јабланца и осталих мјеста. Научно-стручне екипе из Љубљане сондирањем су установиле масовно присуство лешева у тим гигантским могилама. 2. На присуство дјелимичних остатака великих гомила пепела, послије спаљивања лешева на „лиману комуниста“, на Градинској обали Саве. Највећи дио је пепела бачен у Саву и у „Сабласно језеро“, да би се сасвим уништила свака материјална документација масовних злочина…6. На темељу докумената остављених од Гестапоа и усташа, након њихова бијега из Југославије и изјава ратних злочинаца ухваћених послије ослобођења“. (Николић, 1975)
Уништавање трагова злочина је настављено и у комунистичкој Југославији, конкретно: „Земљиште логора Јасеновац је након рата темељно заравњено, испарцелисано и њиве су подељене сељацима. Они су тамо сејали кукуруз, а испод површине, на отприлике метар дубине, налазиле су се непрегледне количине костију. Сава ту прави велики меандр и постепено продубљује окуку. Вода с времена на време подлоче обалу и појаве се беле људске кости. Да ли су то раке које смо ми својевремено открили или су у питању новооткривене, данас је тешко са сигурношћу рећи“. (Николић, 1975)
Остаје отворено питање, колико је уништено људских остатака уклањањем трагова злочина и да ли се евентуалним пребројавањем костију може утврдити прецизан број убијених?
СУБВЕРЗИВНЕ АКТИВНОСТИ НАУЧНИХ РАДНИКА
Распадом СФР Југославије, Република Хрватска политички и идеолошки наследник ткз. НДХ, наставила је да спроводи политику етничког чишћења и злочина над Србима, пре, за време и после грађанског рата изазваног распадом СФР Југославије. Такође, након грађанског рата, почели су за субверзивним операцијама са циљем ревизије историјских догађаја, која их је забележила као најмонструозније злочинце од којих су били запањени нацистички и фашистички војници. Један од принципа у раду обавештајно безбедносних служби, циљ оправдава средство, је примењен у активностима групе хрватских историчара као и неколицине српских историчара који су имали посебне мотиве у том пројекту. Наиме, обавештајно безбедносне службе често ангажују научне раднике за извршавање постављених циљева од стране врха власти. Врх хрватске власти је пред хрватске историчаре и „научнике“ поставио циљ којим је требао аболирати злочине над Србима, Јеврејима и Ромима не бирајући средства, а у овом случају средства су била научни радови, научне конференције и други јавни наступи. Додатну негативну околност у овом ревизионистичком пројекту представља заташкавање радњи извршења приликом убијања, односно да поред несумњивих чињеница о свирепим методима убијања, аутори ревизионисти такве методе нису описивали у својим радовима.
Суштина таквог опредељења је: „Ревизионистички наратив о геноциду у НДХ у посљедњих двадесетак година једна скупина професионалних повјесничара и знанственика из других дисциплина, али и знанствених аматера и политичких активиста бави се порицањем геноцида у НДХ те, посљедично, потпуном или дјеломичном рехабилитацијом те политичке творевине. Ревизионистичка струја у хрватској хисториографији, а посредно и у политици , формално се усредостручује на деконструкцију „јасеновачког мита“, а прави јој је циљ деконструкција „мита о геноциду“ у НДХ што је почињен над Србима, Жидовима и Ромима. Ти су поступци теоријски и методолошки неуки, али су отпочетка вођени с јасним политичким интенцијама“. (Касаповић, 2018)
Такође, суштина „квазинаучне пропаганде“ и идентичне карактеристике ткз. НДХ и данашње Хрватске препознаје се у једном од научних радова: „Сажетак: У раду се разматра питање фалсификовања броја српских, јеврејских и ромских жртава у Концентрационом логору Јасеновац 1941–1945. године, од стране савремених хрватских научника и државника. Аутор покушава да укаже на то да је минимизирање броја јасеновачких жртава производ произвољних, ненаучних и неутемељених тврдњи, које се не заснивају на ваљаним историјским изворима и чињеницама. Наглашава да је циљ фалсификовања броја жртава у Концентрационом логору Јасеновац заташкавање истине, како би Хрватска избегла одговорност за почињени злочин геноцида. Избегавање одговорности Хрватске за почињени геноцид у НДХ дало јој је основа да после 75 година изврши још један злочин геноцида над Србима у тзв. домовинском рату (1991–1995), када је етнички очистила преко 500.000 Срба из Хрватске. Аутор је навео све заједничке карактеристике које су обе независне хрватске државе имале, она Павелићева усташка НДХ и ова Туђманова хадезеовска, суверена, неовисна и демократска. У чланку су обрађени искази о броју жртава и карактеру логора релевантних савременика из времена трајања Концентрационог логора Јасеновац (1941–1945), као и савремених историчара који се баве истраживањем Концентрационог логора Јасеновац“. (Атлагић, 2020) У даљем тексту истог рада означени је: „Проф. др Стјепан Разум, начелник Надбискупског архива у Загребу, предавач помоћних историјских наука на Филозофском факултету у Загребу, тајник Друштва за истраживање троструког логора Јасеновац, бивши дипломац Хрватског папског завода Св. Јероним у Ватикану, свештеник и „повјесничар“, један је од највећих фалсификатора броја жртава у Концентрационом логору Јасеновац и карактера тог логора. Одреднице његових ставова о Концентрационом логору Јасеновац темеље се на ставовима др Фрање Туђмана. За др Разума, Јасеновац није концентрациони логор, него сабирно поље или логор за манипулацију, како би манипулатори остварили свој циљ“. (Атлагић, 2020)
Најважнија компонента у овом раду је презентовање имена историчара из студијске групе, које је безбедносна теорија дефинисала у појмовном одређењу субверзивних дејстава, а то су: „Андриана Бенчић, Стипе Одак, Данијела Луцић (ур.), Јасеновац манипулације, контроверзе и повијесни ревизионизам. Др. Владимир Геигер, Др. Марина Грахек Равањић – Јасеновац и Блеирбург између чињеница и манипулација, Др. Јован Бајфорд – Пут до „српског Yad Vashema“: Манипулације повијести логора сајмиште и Јасеновац, Др. Вјеран Павлаковић – Сукобљена јасеновачка култура и сјећања: посткомунистички меморијални музеј у Јасеновцу у доба повијесног ревизионизма, Др. Ана Кршић Лозица – Јасеновац на филму: манипулације идентитетима и изведба памћења, Др. Драган Цветковић – Концентрацијски логор Јасеновац и његова улога у уништавању народа НДХ – израчун могућег броја жртава на темељу дјеломично ревидираног пописа из 1964. године.“. (Бенчић, Одак, Луцић, 2018)
Што се тиче везе између хрватских историчара и појединих српских историчара, у чланку који је пројекат Хрватског института за повијест, хрватски аутор наводи имена српских историчара који умањују број убијених у комплексу логора Јасеновац: „Но међу „минимизаторе“ броја жртава логора Јасеновац уврстили су се посљедњих година и ноторни српски националисти Проф. др Срђа Трифковић (Факултет политичких наука Универзитета у Бањој Луци) у чланку „Ustaša crimes, Serbian victims, numbers and politics: toward a rational debate”, објављеном 2020. у часопису Историја 20. века, приклања се Цветковићевом израчуну од око 130.000 жртава логора Јасеновац, од чега двије трећине Срба. Трифковић је уз Ђурића Мишину међу малобројним српским повијесничарима који отворено оспоравају писања проф. др Греифа о Јасеновцу“. (Геигер, 2020)
Поред позитивних критика ауторима који су испољили сарадњу у субверзивној пропаганди са циљем ревизије историје, хрватски историчар је оптужио и вређао оне који су износили релевантне чињенице о страдању у усташким логорима и другим стратиштима: „Дугогодишњи заговорници „истине о Јасеновцу“ по Србији, Републици Српској, Еуропи, Сједињеним Америчким Државама и другдје по свијету, Међународна комисија за утврђивање истине о Јасеновцу, основана 2000. и са сједиштем у Бањој Луци, и њезин предсједник србијански академик Србољуб Живановић, најупорнији су у промицању суманутих навода о логору Јасеновац. Живановићева „истина о Јасеновцу“, „потврђена“ 25. свибња 2011. Декларацијом о геноциду над Србима, Јеврејима и Ромима у Другом свјетском рату Међународне комисије за утврђивање истине о Јасеновцу је, наблаже речено болесна:…“. (Геигер, 2013).
Насупрот њима, по оној народној „Ја теби војводо, ти мени сердаре“, уследиле су узвратне похвале за ревизионистичке ставове: „У ранијим радовима о броју жртава у Јасеновцу и Старој Градишки за 1942. годину, дат је приказ процена броја убијених и умрлих логораша само за период који се односи на ту годину или је једним својим делом обухвата. У овом раду, који обухвата много дужи временски период, извори нуде више процена о броју убијених и умрлих логораша за све време постојања комплекса концентрационих логора Јасеновац. У стручној литератури су ти подаци најсадржајније и најсвеобухватније обрађени у раду Владимира Гајгера (Geiger), о губицима Хрватске у Другом светском рату, јер је велик део тог чланка посвећен управо жртвама о којима се овде говори“. (Никодијевић, 2019)
Исти аутор у једном од својих радова, у закључку, одбацује важност материјала који се одувек користио као извор у научним радовима: „Да би дошли до бар приближног тачног сазнања о броју жртава геноцида у Независној Држави Хрватској, принуђени смо да користимо веома непоуздане изворе попут сећања, мемоара, исказа и сличне. Сматрамо да подаци које пружају такви извори морају бити свеобухватно 116 анализирани, и у овом раду смо први пут на тај начин дали резултате за логор Јасеновац у 1942. години“. (Никодијевић, 2017)
Када је у питању једна од доказаних историјских чињеница, примарне мете субверзивне пропаганде, а то је број убијених, умањење је почело од хрватског врха државе: „Настојање да умањи размере злочина НДХ, а самим тим и број жртава у систему логора Јасеновац, Туђман посебно демонстрира у својој књизи Беспућа повијесне збиљности, објављеној 1989. у Загребу, у издању Накладног завода Матице хрватске. У том свом делу, управо из предочених намера, он често цинично употребљава синтагму „јасеновачки мит“. У настојању да, колико год је могуће, умањи најчешће помињану цифру процењеног броја жртава у Јасеновцу, најпре настоји да умањи изнету бројку о укупним људским губицима у Југославији за време Другог светског рата“. (Јањић, 2023)
Истоветно, тврдњама Фрање Туђмана који умањује број страдалих, у ревизионистичком раду српски историчар који је на листи похваљених од стране хрватских историчара, смањује и укупан број страдалих становника Југославије у Другом светском рату, користећи термин „сматрамо“, конкретно: „Прва званична послератна демографска процена је по казала да је у Југославији страдало 1.706.000 особа, да би се касније појавило још неколико процена (у земљи и иностранству) како демографских тако и стварних ратних губитака Југославије. Сматрамо да би за даља истраживања требало користити оне демографске процене које број страдалих одређују између 1.000.000 и 1.100.000. Ни пописивање страдалих које су вршиле различите организације није дало боље резултате“. (Цветковић, 2007)
У још једном од својих чланака, исти аутор опет себи даје стручну и научну слободу да досадашње бројне историјске радове који су се тематски односили на страдања и број убијених у комплексу логора Јасеновац, оцени као неквалитетне: „Страдање цивилног становништва у концентрационим логорима током Другог светског рата представљало је значајан сегмент укупних претрпљених људских губитака Југославије, па је као такво било предмет истраживања југословенске историографије, као и историграфија држава наследница. Највећи део радова је, директно или индиректно, посвећен логору Јасеновац, али квантитет објављених радова није праћен једнаким квалитетом, а сви су утицали на стварање представе о логору која, често није одговарала таквој слици“. (Цветковић, 2018)
И наравно, као и у ратна и поратна времена, студијској групи од научног интереса, се придружио и рођак високог комунистичког функционера: „Најбољи и на чињеницама најзаснованији радови о тој преболној теми, везани су за Музеј жртава геноцида. Ту се од старијих истраживача издвајају Драгоје Лукић и Јован Мирковић. Од млађих, Драган Цветковић и наш аутор Душан Никодијевић“. (Марковић, 2021)
Поред свега наведеног, свесни да су Срби склони забораву и праштању, хрватски историчари истичу још један од циљева, а то је: „Без одлучног политичког, те потом знанственог дјеловања, ваља се надати да ће млађе генерације, уз нужан проток времена, моћи трајно заборавити и не злоупотребљавати неријешена питања тешке ратне прошлости“. (Бенчић, 2018)
Поред наведених имена и њихових радова, посебно месту у ревизији историје заузима проватикански владика пакрачко-славонски Јован Ћулибрк који је много пута, и то у хрватским медијима износио ревизионистичке ставове и умањивао одговорност католичких свештеника одговорних за покољ над Србима. Мотив сарадње са хрватским историчарима може бити материјална корист, идеолошко опредељење или неки други бенефити.
ЗАКЉУЧАК
Истраживањем и анализом формулисаног друштвеног проблема у овом раду извeден је јасан закључак, да је у логору Јасеновац, који је формиран у ткз. Независној Држави Хрватској у потпуности можемо тврдити да је убијено најмање 700 000 Срба, Јевреја и Рома, монструозним и свирепим методима, а да се број убијених неосновано и необјективно умањује од стране једног броја историчара. Број према истраживањима других аутора креће и преко милион убијених. У теоријској разради предмета истраживања објашњено је деловање субверзивне пропаганде од стране историчара као извршилаца задатих политичких циљева хрватског врха државе. Поред тога, представљањем и анализом дела ауторских текстова историчара и научних радника који су умањивали број убијених, испуњен је задати научни циљ у овом раду, односно, објашњено је њихово необјективно и нестручно тумачење злочина у Јасеновцу. Исто тако, остварен је научни значај у овом раду, односно, указана је потреба за стручним и научним супростављењем неистинитим и злонамерним тврдњама историчара који умањују број убијених, делујући у форми субверзивне пропаганде циљано врше ревизију историјске одговорности Хрватске за почињене злочине. Суштински, било је потребно изазвати друштвену реакцију са мултидисциплинарног становишта, односно, субјекти из више научних дисциплина у својим предметима истраживања морају да анализирају текстове и поступке историчара који произвољно, без стручног и научног основа, поново врше злочин над Србима, Јеврејима, Ромима и осталим националним, верским и идеолошким групама, жртвама у комплексу логора Јасеновац. То је постигнуто методима примењеним у раду и избором релевантне литературе.
Због тога, на основу свега наведеног и анализираног, научнa претпоставка постављена у овом раду, која гласи: „Ако се неосновано умањује број убијених у логору Јасеновац, онда је такав поступак ревизије историје организована субеверзивна пропаганда“, је у потпуности потврђена.
Анатолиј Миловановић
Академија за хумани развој, Београд, Србија
milovanovicwvp@gmail.com
ЛИТЕРАТУРА
– Атлагић, Марко П. (2020), Хрватски научници и државници фалсификатори броја жртава концентрационог логора Jасеновац из времена НДХ 1941–1945. Године, Напредак, Vol. I / No. 2. (Стр. 83, 84, 79, 89)
– Мијалковски, М, (2009), Обавештајне и безбедносне службе, Службени гласник, Београд, 2009. (Стр. 62)
– Даниловић, Н, (2014), Савремени системи безбедности, Београд, Мегатренд Универзитет, (Стр. 192)
– Бајагић, М, (2010), Методика Обавештајног рада, Криминалистичко- полицијска академија, Београд, (Стр. 171)
– Казимировић, В, (1987), НДХ у светлу немачких докумената и дневника Глеза Фон Хорстенао 1941 – 1944, Народна књига, Београд, (Стр. 114)
– Грајф, Г, (2022), Shem Olam Holocaust Institute Israeл, Јасеновац, логор и његово историјско и морално значење, Напредак 3-39588, Београд, (Стр, 30)
– Живановић, С, (1989), „Информативни Гласник“ Медицинског факултета у Новом Саду, бр. – 233, 28. XI 1989, Разговор водио Милан Ножица, Нови Сад, (Стр. 8-9)
– Тривунчић, Р, (1977), Јасеновац и јасеновачки логори, Спомен подручје Јасеновац, Штампарија Огњен Прица, Дарувар, (Стр, 35, 38)
– Миловановић, А, (2023), Страдање Срба Возуће у Другом светском рату – заборављени злочин, Зборник радова, Десете научне конференције са међународним учешћем под називом „Страдање Срба, Јевреја, Рома и осталих на територији бивше Југославије“, Београд, (Стр. 259-272)
– Милетић, А, (1988), Усташка фабрика смрти 1941 – 1945, Војноиздавачки и новински центар, Београд, (Стр. 82, 116, 117)
– Јевтић, А, (1995), Великомученички Јасеновац после Јасеновца, Универзитетски образовни православни Богослови Хиландарски фонд Задужбина „Николај Велимировић и Јустин Поповић“, Београд/Ваљево, Записничари; (18. V 1945), (Огњанац Божилар), (Трининић Стево), (Вица Барановић), (Здравка Поповић), (Анте Премеруа), (Мајер Иван), (Анте Пецикозић), (Иван Броз). (Објавио А. Милетић, (1986) Концентрациони логор Јасеновац књ. III, стр. 485-497), (Стр. 281, 282),
– Лукајић, Л, (2005), Фратри и усташе кољу, (Свједочење Борислава Шеве из Пискавице код Бања Луке о прављењу сапуна од људи у хрватском логору смрти, Јасеновцу), Фонд за истраживање геноцида, Београд, (Стр. 634)
– Данон, Ц, (2007), Сасјечено стабло Данонових, Београд, (Стр. 137, 138)
– Мотл, Д, (2018), Топола — ЈУ СП Доња Градина год. IV, бр. 4, (Стр.19)
– Хубер, Ч, (1985), Био сам заточеник логора Јасеновац, Спомен-подручје Јасеновац, Библиотека Поуке, Књига 10, Петриња, (Стр. 67, 68)
– Николић, Н, (1975), Јасеновачки логор смрти, Сарајево, (Стр. 190-192), У (Јевтић, А, (1995), Великомученички Јасеновац после Јасеновца, Универзитетски образовни православни Богослови, Хиландарски фонд Задужбина „Николај Велимировић и Јустин Поповић“, Београд/Ваљево, (Стр. 305, 314)
– Касаповић, М, (2018), Геноцид у НДХ: Умањивање, банализирање и порицање злочина, Факултет политичких знаности, Свеучилиште у Загребу, Политичка мисао, год. 55, бр.1, 2018, Стр. 7-33, Загреб, (Стр. 10, 11)
– Бенчић, А, Одак, С, Луцић, Д, (2018), Јасеновац манипулације, контроверзе и повијесни ревизионизам, Јасеновац, Зборник радова, Загреб, Књига је тискана уз потпору Министарства културе Републике Хрватске, (Уредници)
– Геигер, В, (2020), Питање броја жртава логора Јасеновац у хрватској и српској хисториографији, публицистици и јавности након распада СФР Југославије – чињенице, контроверзе и манипулације, Прегледни чланак, Хрватски институт за повијест, ЧСП, бр. 2, Загреб, (Стр. 565, 566)
– Геигер, В, (2013), Бројидбени показатељи о жртвама логора Јасеновац, 1941-1945. (процјене, израчуни, пописи), Изворни знанствени чланак, Хрватски институт за повијест, Загреб, Чсп, бр. 2, Загреб, (Стр, 232, 233)
– Никодијевић, Д, (2019), Бројеви жртава у систему концентрационог логора Јасеновац 1943 – 1945. године према исказима преживелих сведока, Годишњак за истраживање геноцида, св. 11/1, Београд, (Стр, 143)
– Никодијевић, Д, (2017), Бројеви жртава у концентрационом логору Јасеновац 1942. године према исказима преживелих сведока, Годишњак за истраживање геноцида, св. 9, Београд, (Стр, 115, 116)
– Јањић, Ј, (2023), Историја у логору, Рехабилитовање НДХ умањивањем броја жртава у Јасеновцу, Фондација „За српски народ и државу“, Београд, (Стр. 62)
– Цветковић, Д, (2007), Страдање цивила Независне Државе Хрватске у логору Јасеновац, Токови историје, 4, Београд, (Стр. 156, 157)
– Цветковић, Д, (2018), Геостатичка анализа људских губитака у концентрационом логору Јасеновац, Историја 20. века, Београд (Стр. 93, 94)
– Марковић, П, (2021), Душан Никодијевић Јасеновац између броја и жртве, Прилог проучавању броја жртава у систему концентрационог логора Јасеновац, Београд, (Предговор)
– Бенчић, А, (2018), Концентрацијски логор Јасеновац: Конфликтно ратно наслеђе и оспоравани музејски постав, Полемос 21, Загреб, (Стр. 57)
