Аналитички центар „Катехон”: ШТА СЕ ДЕШАВА У ЕЛИТАМА РУСИЈЕ?

Дана 11. маја на телеграм каналу „Незигар“ („Незыгарь“) појавио се чланак у којем се тврди да су се у оквиру руске елите током 15 месеци Специјалне војне операције формирале „три главне групе уједињене корпоративним и личним економским интересима“:

1) „партија мира“ или „капитуланти“,

2) „неутрални“ или „неопредељени“ и

3) „победничка партија“ или „јастребови“.

 

И мада читаоци могу имати питања о персоналном саставу спискова „партија“, сама подела ове врсте чини се веома оправданом.

Главни критеријум за припадност једној или другој групи је спремност и жеља да се подржи Специјална војна операција и присуство или одсуство средстава, интереса и веза на Западу. Ово последње обезбеђује присуство или одсуство двојне лојалности (Русији и Западу).

Ова анализа је максимално уопштена. Међутим, то нам омогућава да разумемо неке од карактеристика тока Специјалне војне операције. Утицај појединих група може објаснити контрадикторне поступке и изјаве руских власти, политику појединих медија, ставове појединих институција, као и унутаринституционалне противречности.                Раније је философ и геополитичар Александар Дугин предложио сличну поделу: „партија непосредног пораза Русије, партија одложеног пораза Русије, партија победе“. Концепти „Партија мира“ (или „Партија пораза“ и „Партија победе“) у протеклих 15 месеци постали су консензуални међу новинарима и политиколозима који описују ставове унутар елите по питању СВО-а. „КАПИТУЛАНТИ“               Тако, према аутору „Незигара“, акције партије „предаје” укључују „чудна кретања трупа као резултат преговора, проблеме са логистиком и снабдевањем, као и отворено и прећутно супротстављање покушајима увођења мобилизационих елемената у економији“. Реч је о либералима и компрадорској олигархији. Ова група има озбиљну имовину на Западу (као и у Украјини), што значи да западне земље имају све могућности да изврше притисак на ову групу. Логично је да њих подржавају и стране институције и страни медији. Осим тога, од 1990-их, ови људи имају озбиљне везе унутар државних структура.

По верзији „Незигара“, у групи „капитуланата“ су:

1. Роман Абрамович – олигарх из 1990-их, држављанин Русије, Велике Британије, Португала и Израела. Прошле године је виђен на преговорима у Истанбулу. Поклонио је ајфоне страним плаћеницима ослобођеним његовим посредовањем.

2. Владимир Потањин – власник „Норильского никеля“. Он наводи да „сматра лошом идејом да се конфискују и национализују средства страних компанија у Русији као одговор на такве акције Запада у односу на нашу имовину“. Није био запажен у подршци СВО.

3. Владимир Медински – бивши министар културе Русије. Предводио је руску делегацију на преговорима у Истанбулу у марту 2022.

4. Јуриј Борисов – генерални директор „Роскосмоса“, бивши потпредседник руске владе, који је надгледао војно-индустријски комплекс пре почетка СВО.

5. Виктор Векселберг – држављанин Кипра, председник управног одбора групе компанија „Ренова“. Према речима шефа украјинске Агенције за спречавање корупције Александра Новикова, заинтересован за добијање украјинског држављанства.

6. Вјачеслав Кантор – држављанин Русије, Кипра и Израела, са седиштем у Лондону. Поседује посао са ђубривима вредан више милијарди долара. Негирао изјаве о покушајима добијања украјинског држављанства. Супруга има украјинско држављанство.

7. Александар Волошин – бивши шеф Администрације Председника РФ, кључна фигура у тзв. „породици“ – олигархијској групи формираној око рођака првог председника Русије Бориса Јељцина. Покровитељ системских либерала.

8. Михаил Фридман – руски и израелски држављанин који живи у Лондону. Сувласник „Алфа групе“. Уздржао се од подршке СВО-у. Фридманов син себе сматра „Украјинцем“. Како преносе западни медији, он је понудио да пребаци новац за „помоћ“ Украјини. Финансирао је забрањени ФБК Наваљног.

9. Владимир Лисин – власник Новолипецког металуршког комбината. Најбогатији човек у Русији према Форбсу 2022. Противио се дедоларизацији спољне трговине. Избегао укључивање у санкције ЕУ по протекцији руководства низа европских земаља.

10. Вагит Алекперов – највећи акционар „Лукоила“, на челу компаније до 2022. године. Након почетка СВО-а, напустио је Русију. Према речима бившег бугарског министра Асена Васиљева, гориво из фабрике „Лукоил Нефтохим Бургас“ тајно је допремано Оружаним снагама Украјине. Сам „Лукоил“ демантује ове изјаве.

11. Аркадиј Волож – руски, малтешки и израелски држављанин, суоснивач „Яндекса“.

12. Алексеј Мордашов – власник „Северстала“. Он је 2022. године био један од првих који је позвао на прекидање СВО-а и изјавио да он нема никакве везе с тим, те да стога не може бити подвргнут санкцијама.

Ова група располаже највећим економским ресурсима још од 1990-их. Њихова клијентела је практично цела руска „креативна” интелигенција и значајан део медија. Томе вреди додати и моћне бирократске везе. То су они који, према речима шефа ЧВК „Вагнер“ Јевгенија Пригожина, чине „дубоку државу, као заједницу блиску државној елити, делују независно од политичког руководства земље и имају блиске везе и сопствени програм. Ове елите раде за различите господаре: неке за постојећу власт, неке за оне који су дуго у бекству, али захваљујући својим везама после бекства старешине остају на својим местима“. „На састанцима они ћуте, изражавају своје сумње. А приликом доношења одлука о бирократским процедурама ометају ове или оне акције које имају за циљ победу у овом рату“. У таквој оптици, недостатак оружја, на пример, у истом том ЧВК „Вагнер“, може се објаснити и скривеним противљењем ове групације. „НЕОПРЕДЕЉЕНИ“

Личности ове групације или избегавају директне оцене СВО и хибридне агресије Запада, или подржавају „фигуру ћутања у јавном простору“, каже аутор „Незигара“. Многе личности из ове групације блиско СУ повезане са странком „Капитуланата“, али се плаше да отворено изразе своје ставове.                Према Незигару, у групи „Неопредељених“ су:

 

1. Елвира Набиулина – председник Централне банке Русије. Захваљујући њеној политици, на Западу су блокиране вишемилионске златно-девизне резерве Централне банке.
2. Антон Силуанов – министар финансија Русије. Уз подршку Министарства финансија 2022. године дошло је до рекордног одлива капитала из земље.
3. Алексеј Кудрин – бивши министар финансија и шеф Рачуноводствене коморе, сада саветник за корпоративни развој у „Яндексу“.
4. Максут Шадајев – министар дигиталног развоја, масовних комуникација и веза Русије.

5. Игор Шувалов – бивши први потпредседник Владе Русије, председник Државне развојне корпорације „ВЭБ.РФ“.

6. Сергеј Наришкин – директор Спољне обавештајне службе Руске Федерације.

7. Андреј Костин – председник-председавајући Управног одбора ВТБ банке Русије. На врхунцу СВО-а, он је предложио приватизацију преосталих државних предузећа како би се повећао буџет.

8. Дмитриј Козак – заменик шефа Администрације Председника Русије. Претходно је надгледао преговоре у Нормандијском формату (Русија, Украјина, Француска и Немачка).

9. Олга Љубимова – министарка културе Русије.

10. Константин Ернст – генерални директор „Првог канала“.

Аутор „Незигара” сматра да је ћутање једног броја представника друге групе о СВО последица „потребе да се очувају могућности лобирања у интересу `партије мира`, без скретања пажње на њихове политичке преференције.“ Ова група се и даље нада обнављању предконфликтних односа са Западом, очувању некадашњих предмобилизационих парадигми у култури и медијима. Типичан пример је неспорна позиција „уплашеног патриоте“ Ивана Урганта, који је истовремено и „лице“ Алфа-банке, који прети да ће се вратити на руску ТВ.

 

„ПАРТИЈА ПОБЕДЕ“ или „ЈАСТРЕБОВИ“

Представници моћних, интелектуалних и пословних елита који себе и своју будућност у потпуности повезују са будућношћу земље и победоносним исходом Новог светског поретка. То су они који максимално улажу у Победу на свим нивоима.

Према верзији „Незигара“, представници „Партије победе“ су:

1. Николај Патрушев – секретар Савета безбедности Русије.

2. Вјачеслав Володин – председник Државне думе Савезне скупштине Русије.

3. Сергеј Киријенко – први заменик шефа Администрације Председника Руске Федерације.

4. Дмитриј Рогозин – бивши генерални директор „Роскосмоса“, шеф војне саветодавне групе „Царски вукови“ у Донбасу.

5. Рамзан Кадиров – шеф Чеченске Републике.

6. Евгениј Пригожин – оснивач и шеф ЧВК „Вагнер“.

7. Константин Малофејев – заменик председника Светског руског народног сабора, председник друштва „Цариград“. Активно укључен у помоћ руским добровољцима у Донбасу. Био је предмет неуспелог покушаја убиства украјинских специјалних служби.

8. Дмитриј Мазепин – бивши власник и извршни директор Уједињене хемијске компаније „Уралхим“.

9. Игор Алтушкин – сувласник Руске бакарне компаније (РМК). Раније је РМК демантовао наводе о спонзорству добровољачког батаљона „Урал“.

10. Александар Дугин – филозоф, оснивач неоевроазијске школе геополитике, чија је ћерка – Дарја – преминула од последица атентата украјинских специјалних служби.

Према мишљењу аутора „Незигара“, упркос подршци национално оријентисаних предузетника и јачању позиција у државним структурама током СВО-а, ова група је и даље слабија од прве две. То се објашњава како „неупоредиво слабијим финансијским и економским потенцијалом”, тако и неусклађеношћу поступака и субјективним личним противречностима. Као резултат, ова група не делује као јединствена целина, нема јединствен идеолошки програм. Генерално, упркос могућим питањима састава групе (као и осталих), ова оцена звучи поштено. Патриотски део руске елите мора да буде уједињен.

Анализа „Незигара“, а пре свега њени кључни закључци, захтева велику пажњу. Будућност Специјалне војне операције умногоме зависи од координације и синергије унутар елитних група, од којих свака има своју визију будућности Русије: директан пораз и западну окупацију, „споразум“ са постепеним напуштањем нових територија и реинтеграцију у Западни систем, или формирање посебних суверених и самодовољних полова мултиполарног света.

(katehon.com/ru/article/tri-polyusa-rossiyskih-elit; превео Ж. Никчевић)