Ана Ревјакина: ДОНБАС. ПРИЧИЦЕ

***
Данил, 10 година. Доњецк.

Једне вечери Данил је замолио родитеље, који су непрестано ослушкивали канонаду испред прозора: „Ма хајде више да спавамо, није тако страшно умрети у сну!“

 

***
Маша, 7 година. Горловка.

 

После гранатирања, кад је одједном завладала неочекивана тишина, Маша је шапатом питала баку: „Бако, јесмо ли мртви? Зашто је тако тихо?“

***
Саша, 10 година. Доњецк.

 

Саша похађа музичку школу и није баш добар ђак. Понекад се љути. Понекад добије двојку из солфеђа. Недавно је граната погодила музичку школу, а Саша је бризнуо у плач: „Мама, нисам ја крив! Понекад сам пожелео неке гадости у школи, али не озбиљно! Нисам желео да се школа сруши. Часна реч, нисам хтео.“ Једва су га смирили.

 

***
Раја, 8 година. Доњецк.

 

Лежи на тепиху и прича сама са собом: „Баш занимљиво… Не можеш да звиждиш у кући. А на улици звижде гранате. Јасно, не треба нам никакво звиждање, ни код куће, ни на улици.“

 

***
Глеб, 8 година. Макејевка.

 

Написао писмо Деда Мразу. Однео га мами да преконтролише. Мама је прочитала и пита: „Зашто га не замолиш да донесе мир?“ Глеб уплашено одговара: „Ја заборавио. Хтео сам да напишем великим словима на крају и заборавио. Значи, мир неће доћи никад?“

 

***
Ира, 6 година. Доњецк.

 

– Ироћка, шта ћеш бити кад порастеш?

– Бако, дај прво да порастем, видиш ли шта се сад ради по свету.

 

(Телеграм канал А. Ревјакине; превео Ж. Никчевић)