Ана Оташевић: Вучић се у скупштинској расправи о КиМ позвао на студију Фонда за отворено друштво

“Сад ћу вам прочитати најозбиљнију аргументацију, квантификовану, да вам буде јасно каква нам пропаст следи”, рекао је председник Александар Вучић у Скупштини, говорећи о “катастрофи” која ће да уследи уколико се у наредних пет до десет година не дође до “компромиса” са Албанцима на Косову.

“То ћу да сагледам кроз економску, демографску и социјалну сферу”, објаснио је председник. Анализа коју је изнео је рађена по “кохорт-квантној методи” (кохорт-компонентни метод) и “радили смо оба та сценарија”.

Вучић није поменуо да је реч о студији коју је за Фондацију за отворено друштво урадио тим стручњака из Републичког завода за статистику који је предводио Миладин Ковачевић, директор ове стручне организације у систему државне управе (у тиму су његов заменик, Душан Гавриловић, као и Драган Поповић, Милена Б. Стевовић Љиљана Секулић и Катарина Станчић).

Реч је о студији “Економски, демографски и социјални ефекти различитих сценарија нормализације односа између Београда и Приштине” која је представљена прошлог априла у Медија центру.

Тада није привукла велику пажњу јер у њој нико није препознао државни програм, односно материјал за аргументацију председника Србије којом поткрепљује свој план о “некој врсти разграничења”, у сржи његове тајне дипломатије.

Писало се о економској рачуници – колико кошта Косово – али се мање обраћала пажња на сценарио “размене територија” који је Вучић потезао у тајним преговорима које је водио са Хашимом Тачијем.

Како је уопште дошло до тога да стручњаци из Републичког завода за статистике за Сорошеву фондацију раде истраживање које се тиче државне политике према Косову и Метохији за коју се сви питају шта заправо подразумева?

Стручни тим

“Ипсос (истраживачка агенција) је добио понуду да уради истраживање јавног мњења, а Срђан Богосављевић (директор агенције) ми је рекао шта је тема. Дошао сам на идеју да се она прошири, (да се уради анализа) економске, социјалне и демографске перспективе”, објаснио је Ковачевић у интервју који смо водили у новембру 2018.

На питање зашто Републички завод није урадио такву студију, већ је морала да је финансира невладина организација, директор ове институције је рекао да су разлози били прагматични.

“Његова (Богосављевићева) идеја је увек била како да продамо моје знање. Није мислио да ће то да користи некоме, није имало везе са државом”, каже директор Републичког завода.

Да ли је ово истраживање могао да понуди држави, као руководилац организације која је одговорна за статистичка истраживања, чија је једна од фаза анализа и објављивање званичних статистичких података Републике Србије?

“Можда би хтели, али не могу да плате”, одговор је Ковачевића, који је објаснио да га је Богосављевић, који је био у Управном одбору фондације за отворено друштво, одвео код тадашње директорке, Јадранке Јелинчић. Након тога је почело планирање са тимом стручњака, у чији рад се, истиче, нико није мешао. У студији је наведено да су званичне демографске пројекције за Србију за период од 2011-2041. године урађене у Републичком заводу за статистику, а да су за потребе детаљније анализе урађене нове пројекције до 2060. године.

Ковачевић је економиста, бивши високи члан СПО-а (“други човек после Вука, шеф операција, организатор улица”), касније један од потпредседника Расима Љајића у СДПС-а, а од 2015. године на челу Републичког завода за статистику.

Два Косова

Почетком 1990-их је био сарадник Бранислава Крстића, стручњака за просторно планирање архитектонску баштину и урбанизам, који се залагао за два Косова, српско и албанско, тако што би се српске и црногорске историјске целине интегрисале у матичну државу а подручје у коме живе косовски Албанци добило посебни статус (по угледу на Венс-Овенов план).

Овај предлог су подржали, према Крстићу, председник СРЈ Добрица Ћосић, који се и сам залагао за “територијално разграничење између Албанаца и Срба на КиМ”, савезни премијер Милан Панић и начелник Генералштаба Живота Панић, али не и Слободан Милошевић, који “није хтео да види решење у компромису”.[1]

У књизи “Косово између историјског и етничког права” (1994) Крстић је разрадио овај предлог који се заснива на помирењу етничког права косовских Албанаца и историјског права Србије на Косово. Био је против кантонизације, што је био предлог за територијално преуређење Космета који је 1998. године изнео историчар Душан Батаковић. Крстић је сматрао да људи морају да живе на непрекинутој територији ван кантона (енклава, зона) који би постали резервати за преостало српско становништво.[2]

План о кантонизацији, који је представљен међународним представницима 1999. године, пред сам почетак рата, одбачен је од земаља које су се увелико спремале за сукоб.

У студији “Косово пред судом историје” која је објављена 2000. године Крстић је изоштрио идеју о два ентитета у складу са новим околностима. У њој се бави симулацијом различитих опција, узимајући у обзир историјске, социјалне, политичке, демографске, миграционе, урбанистичке, дипломатске и правне аргументе. Мишљења је да ниједан ентитет не би смео да остане без градова, те да би у српском ентитету требало да буде Косовска Митровица, део Приштине и Пећи, а у албанском остали делови Приштине и Пећи, Призрен, Ђаковица, Урошевац. Српском ентитету би требало да припадну и горњи токови Ибра (Ибарски Колашин) и Мораве (део Косовског поморавља).

Због идеје о два ентитета Небојша Човић га је 2001. године позвао да буде један од потпредседника у Координационом центру за Косово и Метохију. Крстић је из центра изашао три године касније након што је поднео оставку. Његов план није постао државна стратегија за Косово и Метохију, а елементи који су прихваћени – као што је повратак и очување српског становништва, очување српске имовине и очување историјских споменика – нису спроведени.[3]

У “Стратегији за Косово и Метохију” коју је 2002. године изнео премијер Зоран Ђинђић ужем саставу Владе такође се говори о два ентитета, српском и албанском, од којих би сваки ентитет остваривао интересе преко својих институција. Предлаже се модел федерализације, по коме би се заједнички интереси остваривали преко заједничких органа, слично Босни и Херцеговини. Уколико овај концепт не би прошао и уколико би Космет ишао у правцу независности који држава не би могла да спречи, српска страна би, према овој стратегији, требало да предложи територијалну поделу, ефикасније међународне гаранције за Србе који остају у албанском делу и посебни статус верских објеката.

Могућност поделе, “уколико ништа друго не уроди плодом”, поменула је и председница Координационог центра за Косово и Метохију Санда Рашковић – Ивић  у интервјуу за Би-Би-Си 2006. године.[4]

Батаковићева идеја о кантонализацији се, по преласку Косова под међународну управу, претворила у план о децентрализацији, односно о ентитетском уређењу. Батаковић, у то време саветник председника Бориса Тадића и члан преговарачког тима објашњавао је да би овакво уређење подразумевало “да се тамо где су Срби били већина пре 1999. године створе шире, укрупњене аутономне целине које могу, али не морају да буду територијално повезане” док би други простор, са изузетком црквених имања која би из тог режима била изузета чинио албански ентитет који би укључивао “и оне просторе који су етнички очишћени, као што су велики градови” после 1999. године. У споразуму са Албанцима би, према овом плану, требало наћи решење какве ће бити везе српског, односно албанског ентитета са Београдом.[5]

Идеја о два ентитета нашла се у Тадићевој платформи из 2005. године, “Формирање српског ентитета на Косову и Метохији”. Процес децентрализације би, према овом предлогу, довео до стварања српског и албанског ентитета, при чему би српски ентитет имао директне институционалне везе са Београдом, док би Косову била гарантована „суштинска аутономија“. Међусобни односи два ентитета би били уређени у косовским институцијама.

Овај план је био основа српског тима у преговорима са албанском делегацијом који су се под патронатом Уједињених нација водили у Бечу, а који су се у марту 2007. године завршили неуспехом. Српска делегација која је желела да разговара о уређењу покрајине, одбацила је план Мартија Ахтисарија (који, између осталог, предвиђа децентрализацију унутар Косова у смислу уређења српских општина са правом на међуопштинску и прекограничну сарадњу), као план који угрожава територијални интегритет земље, прекраја њене границе и дели њену територију.[6]

Срђан Богосављевић је у фебруару исте године изјавио како се у партијским и политичким круговима у Србији флертује са идејом поделе кроз причу о корекцији граница: „Знам да је опција поделе веома присутна и у политичком размишљању странака и политичких елита и у јавном мњењу. Као што знам да је подела реч која скоро не сме да се помене у међународној употреби. Тако да сам ја онда напросто мислио да је паметније разговарати о корекцији граница”.[7]

За поделу се у то време изјаснио и Горан Свилановић, бивши министар спољних послова Србије и Црне Горе, а тадашњи функционер Пакта за стабилност југоисточне Европе (одакле је наредне године отишао у ОЕБС). Први корак би, сматрао је, били разговори, а у другој фази би се покренуло питање корекције граница и припајања дела покрајине Србији која би заузврат прихватила независност осталог дела Косова. Свилановић је говорио и о томе да треба да се ради на снажењу овлашћења српских општина на северу, као и о могућности да оне добију обрисе ентитета.[8]

У књизи “Ампутирано Косово – одбрана Милошевића која траје” из 2007. године Крстић за неуспех српске политике на Косову оптужује политичаре који су уместо “два Косова” хтели цело Косово, настављајући, како каже, Милошевићеву политику. Милошевић је, према Крстићу, Косово користио у борби за превласт, док ДОС није имао заједничку стратегију већ је “државни задатак подредио страначким интересима”.

У ситуацији у којој је тешко пронаћи решење “без победника и побеђених”, предлаже два ентитета на независној територији коју “надгледа” ЕУ, а потом пријем у ЕУ.

Визија сутрашњице

Студија коју је урадио тим са Ковачевићем на челу, из које Вучић црпи аргументацију, еволуција је оваквог приступа решавању проблема. У њој се сценарио поделе, односно “размене” територија по етничком принципу (север за Прешево), уводи као “реални сценарио”, реалан колико и примена Бриселског споразума која не укључује размену. Тежиште је померено са историјских на економске разлоге, односно главно питање је колико државу кошта територија на којој само привидно има контролу. Ова рачуница је поткрепљена пројекцијама демографских и социјалних кретања.

Ковачевић каже да је опрезно ушао у анализу пројекција полазећи од два сценарија. “Нисам био сигуран шта могу да урадим, дубоко сам веровао да газим веома осетљивом линијом, и за стручну и за научну и за политичку јавност, спољну и унутрашњу”, објаснио је дилеме које је имао.

Иако пише анализе “за садашње политичке врхове”,  инсистира на томе да није знао коме ће ова студија да служи: “Тражио ми је (Вучић) ту студију, дао сам му, није ништа рекао…. Био сам задовољан што је (касније) поменуо те опције”.

Позивајући се на резултате студије Вучић је у Скупштини рекао да је “постизање нормализације односа боља варијанта за наше демографске, економске и социјалне прилике” , што би довело до јачања српске економије, до ниже стопе морталитета и увећане стопе фертилитета.

Земља би, у случају овог сценарија који се назива и проинвестициони, ушла у Европску унију између 2025. и 2030. године, док би, у случају статуса кво, који се назива и “конзервативним” сценаријом, дошло до погоршања економских услова, изостанка раста и удаљавања од Европске уније.

Најзлослутнија је демографска пројекција по којој би, у случају да се не оствари “реални” сценарио, у Србији до 2060. године било готово дупло мање становника (44 одсто) него у 2015. години.

Варијанта “нормализације” предвиђа “да ће губитак услед тренда смањивања броја становника бити нешто више од милион лица, 1 215 000 или 17 одсто. У супротном, ако се не постигне договор, губитак би био 3 137 000”, рекао је Вучић.

У таквом друштву ће, према овим пројекцијама, владати пензионери којима држава неће моћи да исплаћује пензије, млади, активно способни (од којих многи данас живе од тих пензија) наставиће да одлазе, а они који остану живеће у сиромаштву јер неће бити новца из Европске уније, нити страних инвеститора (на којима, изгледа, почива економија земље). Ако се односи “нормализују” будућност би могла да буде светлија – више би се рађала деца (не много), било би више радника (“Већ за две године ћемо почети да увозимо радну снагу из других земаља, посебно за физичке послове”) и уопште, животни стандард би био “око 72 одсто већи него данас”, док би у супротном, инсистира Вучић, износио негде око 29 до 30 одсто више.

Годишњи раст БДП-а би, према првом сценарију за период од 2016-2060. године износио 3,2 одсто (у 2017.  години је био 1,9 одсто, а у 2018.  4,4 одсто – Републички завод за статистику), пензија би расла за 1,2 одсто годишње, док би у случају супротног сценарија раст у истом периоду био 1,3 одсто, а издвајања државе за пензије око 10 одсто БДП-а (данас је око 11 одсто).

Интеграцијом заједнице српских општина у економски систем Србије и смањивањем трошкова за канцеларију за КиМ национални БДП би се, према овој студији, повећао за 90 милиона евра годишње. БДП које су стварале “територијалне јединице Републике Србије које би се припојиле Косову, представљао би губитак за Србију”, али мањи него да не дође до “компромиса” . У сценарију размене који се излаже у овој студији као предмет могуће размене територија када је реч о Републици Србији узима се искључиво општина Прешево, а када је реч о Косову само општине Звечан, Зубин Поток, Лепосавић и северни део Косовске Митровице (наводи се да је површина Северног Косова 1331 км2 и да ту живи 42 000 становника, док у општини Прешево, чија је површина 264 км2, живи 30 000 становника).

Сценарио примене Бриселског споразума без размене територија “неће имати директне, непосредне ефекте на висину БДП-а Републике Србије”, с обзиром да су сви економски субјекти, па тако и ове српске општине “већ искључени из званичних процена БДП-а”.

Проблем са оваквим пројекцијама је што друштвени токови нису природне непогоде на које не може да се утиче. Објективна научна анализа се овде гради на политичким премисама, па краткорочне или дугорочне пројекције зависе од тога да ли ће се политичке околности променити и које ће се одлуке донети. Колико је, на пример, реална процена да ће Србија ући у Европску унију или да ће разграничење по етничком принципу добити подршку?

Идеја о разграничењу, чији је циљ “да сачувамо здраво ткиво на Косову”, рекао је Вучић у Скупштини, “у овом тренутку је потпуно пропала”.

Проблем је што је то једини план који има.

Извор: Стање ствари