27.09.2021. - 8:57
фото: З. Шапоњић
Јак, а често и пресудан амерички утицај на догађаје на Балкану, уколико само узмемо период од 1990. године до данас, аксиом је који се не доказује. А од прошлогодишњих избора у САД и уласка Џозефа Бајдена у Белу кућу све балканске кризе изнова су потпаљене.
Хронологија догађаја немилосрдно показује да су се сменом америчке администрације тињајући конфликти драматично продубили, а процеси убрзали у неком новом (старом) неизвесном правцу.
Избори у Америци после којих је Доналд Трамп напустио председничку функцију одржани су првог уторка у новембру прошле године. Након јануарске инаугурације Бајдена ствари се наглавaчке окрећу и померају – не само на Блиском истоку и кључним неуралгичним тачкама света него и у нашем региону.
Црна Гора
Пре америчких председничких избора, у августу 2020. у Црној Гори је након епских литија, победе народа и одбране светиња СПЦ, на изборима срушен тридесетогодишњи режим Мила Ђукановића.
Али свега неколико месеци после инаугурације Бајдена (20. јануар ове године), отвориле су се огромне пукотине у новој власти Црне Горе, а Милова хидра
подигла је главу из дефанзиве коју је донео пораз.
У мају, после добро изрежиране ДПС провокације, министар правде Владимир Лепосавић смењен је јер није децидно рекао да је у Сребреници био геноцид, а део већине у Скупштини Црне Горе је уз помоћ Милових посланика усвојила и
Декларацију о геноциду о Сребреници.
То је жестоко покварило односе Кривокапићеве владе и Београда, а постављена је тако и мина унутар победничке владајуће коалиције која се ни до данас није стабилизовала.
Кулминација тежњи да се изазове тотални хаос у Црној Гори и да се потпуно згази изборна победа уследила је 4. септембра када је пропао покушај Ђукановића и екстремиста да
спрече устоличење митрополита Јоаникија на Цетињу.
И та суманута Милова акција, иако није успела, оставила је тешке ожиљке на владајућем блоку, а расплет политичког трилера тек се очекује…
Косово и Метохија
Тачно је да администрација Доналда Трампа ни за јоту није променила суштински курс када је у питању независност лажне државе Косово.
Али ипак, различите нијансе у приступу овом питању у односу на клинтоновко-бајденовску булдожер дипломатију, давали су Београду маневар да држи главу изнад воде, па и да наметне неке своје идеје за размршење косовског чвора.
Потписан је у септембру, пред америчке изборе, и Вашингтонски споразум који, иако невеликог домета, није ставио у први план
статус јужне српске покрајине. Што је за Србију било довољно ваздуха како би наставила дипломатску борбу.
Ипак, доласком Бајдена и на Косову се све изокренуло. Аљбин Курти је одмах покренуо причу о
тужби против Србије за неки измишљени геноцид, саопштио је свима да је за њега Бриселски дијалог на дну приоритета, а да Вашингтонски споразум практично не постоји.
А онда је, овога септембра потпуно разоткрио и демонстрирао шта му је суштинска агенда, која не може да постоји без моћних заштитника на Западу, а пре свега у Америци.
Мимо свих уговора, Курти је са Росу снагама извршио праву инвазију на Север Косова. Због наизглед минорног питања, као што су регистарске таблице,
усијао је ситуацију на административној линији са унутрашњом Србијом до ивице пуцања.
И показао свима шта је сценарио – нема разговора, нема споразума, нема компромиса. На делу је паљење фитиља, једнострани агресивни потези, безумна офанзива којој се не види крај…
Босна и Херцеговина
Далеко од тога да је у Босни и Херцеговини, између три конститутивна народа и њихових политичких елита владала хармонија и пре него што је Бајден завладао Америком.
Али ипак, случајно или не, највећа институционална криза од потписивања Дејтонског споразума избила је баш ове године .
У августу је високи представник Валентин Инцко, као свој последњи потез у мандату, наметнуо закон по коме је вербално негирање и научно преиспитивање
такозваног геноцида у Сребреници – кривично дело.
То је изазвало тотални колапс система и парализу институција у БиХ. Разумљиво, пошто је Република Српска одбацила наопаки пропис и замрзла рад у свим државним органима.
Такође, због хаоса који је Инцко оставио, Српска није признала ни новог наметнутог високог представника Кристијана Шмита, који
у УН није добио подршку ни Русије ни Кине.
Земља је ушла у ћорсокак из ког се не види излаз…
Да закључимо…
Није Трампова Америка ништа битно променила у спољној политици према Балкану и према позицији Србије.
Али сада је на делу повратак на велика врата тоталне матрице из деведесетих и прве деценије овог века – да су Срби геноцидни, да искључиво они изазивају кризе, да Српска православна црква сеје отров по региону и испољава освајачке тензије, да Београд мора да плати ратну одштету (Хрватској) да су холивудски речено – само Срби лоши момци.
Још само чекамо да неко из фасцикле извуче неки нови лажни меморандум САНУ, па све Јово наново.
Заборавља се само да ово више нису деведесете. Нити је ово она Америка, нити је ово она Русија, нити је ово она Србија, нити је ово онај свет.
Само изгледа да Бајден покушава да буде онај стари Бајден.
Погледајте и емисију „Свет са Спутњиком“, која се бави горућом темом – криза на северу Косова:
