Дмитриј ОРЕХОВ: Америка воли да се пореди са старим Римом, али је она – данашња Картагина

ЧЕСТО се може чути да Америка доминира светом као што је Рим доминирао Медитераном, чак – да су САД ново Римско царство и да та земља, као и оно, може да пропадне само из унутрашњих разлога.

Неки би могли да додају да је Pax Americana од великог значаја за светску безбедност и да је глупо радовати се кризи у Сједињеним Државама, јер ће те појаве довести до општег хаоса, нових „мрачних векова“ и тако даље.

Оснивачи америчке државе заиста су учинили много да се њихова земља сматра новом римском републиком: отуда сва симболика у дизајну Вашингтона, Капитол Хила, зграде Конгреса са римским стубовима, римски орао на Великом државном печату, плоче са латинским изрекама на споменицима, положајима конзула и сенатора и још много тога.

Америка покушава да влада планетом и „води свет“, како је Бајден недавно рекао. Али генерално, аналогија са Римом је потпуно неприкладна.

Рим, који је некада ушао у борбу за Медитеран, био је земља ратника и градитеља. Била је то цивилизација дисциплине, рада, смелости и војничке храбрости.

Римљани су ценили заједницу и лојалност свом граду изнад пословања и трговине. Ширећи се на земље других народа, Рим је градио путеве, мостове, аквадукте, јавне зграде, храмове и купатила, бринуо се о свету, уносио ред и закон и дозвољавао стваралачки рад.

Разна племена су врло брзо почела да се поносе својом припадношћу Риму, а касније им је римско наслеђе помогло да изграде сопствене државе.

Највећи таленат Римљана био је у томе што су знали да привуку друге народе, да их цивилизују и асимилују. Рим је имао конзервативан, традиционалистички став и веровао је у херојску службу.

Његов симбол је била Кућа.

Америка је сила сасвим другог типа, њена моћ лежи у контроли мора. Американци верују у иновације и технологију, а њихова религија је утилитаризам.

У Сједињеним Државама верују у супериорност финансијских и материјалних вредности над идеалним и обожавају индивидуализам.

У суштини, Сједињене Државе и Римско царство су различити.

Прогласивши западну хемисферу у 19. веку за „зону својих искључивих интереса“ (Монроова доктрина), Сједињене Државе нису преузеле одговорност за мир у том делу света и нису покушале да изграде просперитетну државу за народе америчке екумене. Напротив, бесрамно су експлоатисали своје двориште, ударали оне који су покушавали да се уздигну, довели своје „кучкине синове“ на власт и чинили сиромашне још сиромашнијим.

У ширењу свог утицаја изван западне хемисфере, Американци су следили исту стратегију. Ниједна држава која је постала зависна од Сједињених Држава није била имуна на кризе, а првом приликом су на њу пребацивани војни, политички и економски проблеми матичне земље.

Све ово сугерише да је модерна Америка наследница не Рима, већ феничанског Карт-Хадашта на северној обали Африке, града који су Римљани назвали Картагина.

Попут Картагине, првобитно колоније Тира, Америка је некада била колонија Велике Британије; попут Картагине, САД владају богати; као Картагина, обожава дух трговачке дрскости; као Картагина, покушава да контролише мора и мореуез; попут Картагине, тражи светску моћ уз помоћ зависних држава, колонија, упоришта на обалама и војних контингената; као Картагина, она воли да се други боре за њене интересе.

Да, умало да заборавим – као Картагина, Америка верује у силу и страх.

Археолози који су ископавали локацију на којој је стајала Картагина открили су многе дечје скелете. Феничани нису штедели ни потомке богатих и племићких породица – предавани су их човеку са ножем, свештенику Молоха и Ваала.

„Ти цивилизовани људи су смиривали мрачне силе бацањем стотина деце у ужарену пећ“, написао је Честертон. „Да бисте ово разумели, покушајте да замислите како бизнисмени из Манчестера, са залисцима и цилиндрима, излазе недељом да се диве печењу беба.

Као у Картагини, и у САД се ни богати не осећају безбедно, јер ту човек са ножем има више права од својих родитеља (чак је и син Елона Маска променио пол).

Заједно са феничанским бизнисменима, њихови страшни богови дошли су у земље других народа. Сада и амерички тајкуни покушавају да своје подле праксе прошире на цео свет и верују да ће им родни хаос помоћи да се изборе са човечанством које је претворено у једну нељудску кошницу.

Колапс поморске Картагине више ће нам рећи о судбини америчке империје него искуство копненог Рима, који је од ње бескрајно далеко.

Дакле: зашто је Картагина пала?

Честертон је на ово питање дао одговор за уџбенике: Феничани су били превише рационални и практични. Златни град се превише ослањао на своју снагу и потцењивао непријатеља са друге стране Средоземног мора.

Да, Картагина је могла да ангажује било који број плаћеника против Рима, а њени слонови су у почетку прилично лако разбијали римске кохорте. Међутим, сукоб са Римом убрзо је открио слабост Феничанског царства.

Што су се обожаваоци Молоха и Ваала више заглибљивали у борби са Римом, народи који су живели под њиховим јармом су све гласније роптали, избегавајући да плаћају данак и – организовали су побуне.

Када су Картагину напали њени дотадашњи савезници, берберска племена, Римљани су (иако су губили од Ханибала) то искористили. Картагина, мада највећи и најбогатији град на Медитерану) пала је.

Према речима енглеског класика: „Као да нико није пао!“

Из сличних разлога пала је и друга Картагина, енглеска.

Велика Британија се пренапрезала управо у „великој игри“, која је, према њеним инспираторима, требало да доведе Албион до светске доминације. Покушавајући да преузме свет, Енглеска је наставила да плете интриге и распирује ратове, али није журила да побољша животе оних које је већ прогутала. И, ма колико Британци говорили да шире цивилизацију, ма колико певали своје веселе песме о „бремену белог човека“, народи које су покорили видели су да се сво богатство слива у Лондон, а да су они сами опљачкани.

Зато, чим је Велика Британија попустила стисак, племена која су живела под њеним јармом су се побунила, а колонијално царство Британаца пропало је као кућа од карата.

Хоће ли Америка поновити судбину својих претходника?

Чини се да је та земља и даље најбогатија на свету, а да јој новац и политички утицај и даље помажу да пронађе армије плаћеника спремних да умру за њене интересе. Али, америчка Картагина прави исте грешке које су већ довеле до смрти царства Феничана и Британаца.

Америка је ангажована у континуираној експанзији, али не зна како и не покушава да побољша постојање народа које је већ заробила. Штавише, њен живот изазива ужас и гађење широм света. Америка, која држи нож над децом, тера људе да се одрекну своје људскости, изазива међу представницима разних цивилизација бес и жељу да се иде до краја.

Трећа Картагина шаље своје плаћенике у Трећи Рим. Нови Молох гледа са планине, а нови Вал пружа усијане камене руке народима.

Улози су већи него икад.

Али, Картагина не може да победи.

Посебност Молоха је у томе што он увек прождире своју децу. Сада Америка још увек профитира од ратова које је започела, али у исто време њен утицај у свету опада.

Она неће моћи поново да постане „велика“. Трећа Картагина ће пасти, као што су пали њени претходници.

А у новом мултиполарном свету, хегемоније САД ћемо се сећати са језом, као што се сада са дрхтајем сећамо слонова Ханибала и дечијих гробља Карт-Хадашта.