АМЕРИКА И ВЕНЕЦУЕЛА: Помоћ силом

Лијепо је кад се човјек нађе у неприлици, а изненада, или очекивано, с неке стране му стигне помоћ. Некада таква помоћ дословно спаси живот и памти се по добру и дуго.
Поплаве, потреси, вулканске ерупције, ратови – све те недаће су узрок многим масовним трагедијама у којима се људска солидарност често покаже у свом најбољем издању. По цијелом свијету се сакупи помоћ у виду најпотребнијих ствари, много људи даје по мало и то буде довољно да се онима који су настрадали помогне. Без те помоћи трагедија би била много већа. Некада угрожени не стигну ни потражити помоћ, а она се већ прикупља и доставља.

Некада се кроз помагање угроженима покаже да има и оних који нису добронамјерни. Рецимо, пошаљу се лијекови којима је истекао рок употребе, које би било скупље уништавати него их донирати, и умјесто да помогну угроженима, донатори им натоваре још једну бригу на врат. Неки пошаљу и храну којој је истекао рок или која није исправна, а неки ствари које нису употребљиве у угроженој средини. Рецимо, зимске јакне слати у земље у којима је вјечито љето је некорисно.

Ипак, и ове недобронамјерне „помоћи“ нису превелик проблем колико отимачина разних добара путем лажне „помоћи“ која се огледа углавном у потицању насиља у некој земљи или у директној војној интервенцији, чиме се „помаже демократизацији друштва“ те земље. Није овдје ријеч о случајевима када се нека земља обрати другој и затражи њену помоћ, него када се против воље те земље доводе војне трупе и раде, у ствари, на рушењу дотадашње власти. Чим се некоме помоћ намеће против његове воље, ту нису чиста посла. Ту је више него јасно да ће „помагач“ многоструко више добити него што је дао и да је, дакле, ријеч о грубој отимачини, а не о помоћи.

Пред нашим очима се управо дешава још један, ко зна који по реду, покушај давања „помоћи“, у овом случају Венезуели, од стране Америке. Земља која својим санкцијама одузима другој земљи на десетине милијарди долара, жели јој на силу утрпати неколико милиона наводне хуманитарне помоћи? Отмете неком човјеку животну уштеђевину од 100.000 еура и онда га пребијете што не жели примити вашу чоколаду на поклон и слушати вас како даље да троши новац који ће још зарадити и колико је од тог износа дужан вама дати?! Зар у оваквим случајевима није толико очит недостатак логике? Зар је могуће да неко може бар не посумњати у добре намјере „помагача“?

Наравно, помоћ је добродошла, потребна, а често и неопходна, али само она коју онај коме се пружа жели. Људи који помажу у таквим случајевима су добри људи, хуманитарци. Помоћ пружена на силу је непожељна; то је прекршај, криминал, а у многим случајевима и злочин.