АМЕРИКА ГУБИ БИТКУ НА ПРИНЦИПИМА О КОЈИМА СЕ НЕ МОЖЕ ПРЕГОВАРАТИ

Тотална катастрофа на изборима на средини мандата, на којима су амерички грађани 8. новембра изабрали цео Представнички дом и око трећину сенатора који ће од 3. јануара чинити 118. савезни конгрес. Управо због тога што је тзв. „црвени талас“, односно јасна победа Републиканске партије (отприлике од 2000. црвена боја се свеприсутно користи за означавање републиканаца) деловала скоро извесно, самим тим је њихов пораз још већи. То ће у сваком случају бити горак пораз чак и ако републиканци, након последњих пребројавања која су још у току, добију већину у Представничком дому. Из најмање шест разлога.

Први је да је Сенат изгубљен. После избора 8. новембра, демократе имају 48 сенатора плус два „лажна“ независна који увек стају на њихову страну. Другим речима, њих укупно 50, што је половина. Сада је овај паритет већ победа демократа и пораз републиканаца, пошто би, у случају да се паритет догоди и током гласања, одлучујући глас у Сенату био глас председника тог „горњег дома“, то јест, Камале Харис, заменице Џоа Бајдена. Мало је вероватно да неки демократски сенатори разбију редове у гласању да би утицали на већину, мада не и немогуће. Стога, чак и ако републиканци освоје сенаторско место које још није додељено у Џорџији (гласање је 6. децембра), републиканци су изгубили у Сенату.

Други је да у Сенату 118. Конгреса републиканци већ имају мању моћ него у 117. Конгресу, чак и с Џорџијом чије место тек треба да се додели, јер, у поређењу са саставом претходног заседања, не само да нису добили било додатно место, већ су чак и изгубили једно: сенаторско место Пенсилваније које су континуирано држали републиканци од 1962. године, а које је сада освојио демократски вице-гувернер те државе, Џон Фетерман.

Трећи разлог је тај што Фетерман већ сада има пресудну улогу кад је реч о абортусу, јер је „закон“ о томе ставио у средиште своје политичке платформе, те је он самим тим постао главна тема предизборне кампање, посебно у последњих неколико недеља пре гласања. Иако се превише републиканаца појављивало, били су стидљиви у вези са абортусом, а требало је да то буде најважније питање ових избора.

Четврто је да ће се Сенат с демократском већином „предвођен“ Фетерманом сада одмах бацити на закон за који су председник Бајден и демократе обећале да ће донети, и који је супротан ономе што је 24. јуна ове године исправно урадио Савезни Врховни суд – избрисао је лаж о абортусу као „праву”. Наравно, међу демократама у Сенату седе и сенатори који подржавају право на живот, Роберт Кејси Млађи и Џо Манчин, али међу републиканцима су и проабортери Сузан Колинс и Лиза Мурковски.

Пети разлог је да чак и ако републиканци победе у Представничком дому, они ће то учинити са малом разликом: према неким пројекцијама имаће већину са само једним местом више од 218 потребних за контролу Представничког дома.

Шести је да је на шест референдума (између осталих) о абортусу који су одржани у Калифорнији, Кентакију, Мичигену, Монтани, Орегону и Вермонту напоредо с гласањем на средини мандата право на живот свуда доживело пораз.

Трампу је досадно

Да, горе од тога не може, а ово јасно указује на две ствари.

Прво, да Републиканска партија мора одмах да превазиђе Трампов моменат. Бивши председник Доналд Џеј Трамп је заправо сада препрека, и то срамотна. Сви или скоро сви републикански кандидати које је он отворено спонзорисао на изборима 8. новембра нису победили, а из страха од конкуренције, Трамп је чак нереално критиковао једине републиканце који су добро прошли на изборима. Али што је још важније, Трампова реторика се више не исплати и његови предлози политике су неубедљиви.

Оно што је Трамп урадио као председник САД свакако остаје као нешто што је добро, заиста одлично урадио. Ко год то сада пориче, морално је дисквалификован. Добро које је Трамп учинио својој земљи и даље стоји: почевши од именовања судија у федерални Врховни суд да би се наставило са многим мерама у корист живота, природне породице, верских слобода и тако даље. Те ствари ће остати уклесане у камен историје и неће нестати.

Али Трампу је досадно. Подсетимо се сада да је на изборима 2016. Трамп заправо био кандидат с најмање изгледа за победу јер је било многих других и бољих на терену, али они су уступили место Трампу који је добио председничку номинацију од Републиканске партије. Историја ће се дуго бавити тиме како је Трамп успео да то уради, но у том тренутку било је то питање избора између великог зла које је са собом носила Хилари Клинтон и другачијег, дефинитивно мањег, много мањег зла – Трампа. Али изнад свега, није дато треће решење. Многи су, жртвујући све, прихватајући немогуће, изабрали у том тренутку, чак и у Италији, да подрже Клинтонову против апсурдног Трампа; други су се уместо тога (укључујући и писца ових редова) реално определили за Трампа.

У међувремену, око Трампа се окупио свет коме се то није допало, што је добрим делом представљало нешто заиста добро, па је, не обазирући се на тонове унутрашњих грађанских ратова, Трамп постао, можда упркос себи, симбол и алтернативна стварност демократској катастрофи. Немогуће је не подржати неког таковг.

Трамп је изгубио изборе 2020. у анкетама, а истовремено победио међу људима и то с рекордним бројем гласова. Но, дозволио је да се деси оно што смо се надали да се никада неће догодити. Као да је та „државна милост“ нестала када је отишао са председничке функције.

То не значи да је Трамп после председавања погрешио у свему, већ само у много чему, а у сваком случају то није поента. Поента је да је ураган Доналд пробио и непријатеља и пријатеља. Трамп никада није био градитељ, чак ни зграда. Одувек је живео од прихода, односно од имиџа који је умео да себи вешто изгради. Ово је свакако помогло, и поменута благодат је то добро искористила; али онда је алат поново постао играчка. Заиста, размажен спорт. Златна пензија му је одговарала, а уместо тога је обукао фашистичку кошуљу.

Сједињеним Државама су и даље потребни они који знају како да одвоје жито од кукоља, преузимајући Трампово наслеђе, а да притом не чувају кукољ. Неко ко ће окончати дерби „за Трампа“ и „против Трампа“ и гледати даље од тога.

На пример, демократе ће сада на све могуће начине покушати да поново озаконе абортус и да пониште оно што су други, укључујући Трампа, учинили добро на ту тему.

Т. С. Елиот

Друга ствар коју је потенцирао пораз од 8. новембра јесте да су, упркос популистичкој реторици о елитама, данас у Сједињеним Државама одређене елите боље од људи волова и њихових рогатих шамана. Судије федералног Врховног суда, на пример, боље су, много боље од многих америчких гласача: једни бирају светост живота као темељ државе, други желе смрт. Бесконачна туга, која ипак не пориче идеју оца конзервативизма, Едмунда Берка (1729-1797), према којој је народима својствена атавистичка мудрост: пре потврђује да аутентична савест народа није увек већина, или да истина није демократска.

Избори од 8. новембра направили су ову слику постојећег. Републиканци који су изашли потучени из игре медитирају о томе док подносе Трампов досије.

Демократе су паметније од републиканаца. Имају циљ, идеолошки, и иду ка њему пуном паром. Не занима их економија, није им стало до спољне политике, само им је стало до идеологије и томе они и теже. Републиканци, с друге стране, спавају, па стога и губе. Како је то данас могуће, такође би било потребно да историчари прецизно објасне. У међувремену би било неопходно да се разбуде.

Међутим, јуче смо се питали какав ће ефекат урагана Доналд имати на конзервативизам сутра. Одговор лежи у мисли коју је написао Т. С. Елиот (1888-1965) у За Ланселота Ендрјуза: Есеји о стилу и поретку 1929: „Ако на Узрок гледате са најшире и најмудрије тачке гледишта, онда нема узрока изгубљеног јер нема ни освојеног. Боримо се за изгубљене ствари јер знамо да пораз и ужас могу бити претпоставка победе оних који ће доћи после нас, иако ће и њихова победа бити привремена; више се боримо да нешто одржимо у животу него да се надамо било каквом тријумфу.“

Ако се из овога може извући једна истина, то је да конзервативизам принципа о којима се не може преговарати није грумен злата који треба закључати у сеф, већ дрво истинске слободе које се свакодневно залива, орезује, ђубри и о ком се брине. Ако заборавимо да то урадимо чак и једном може нас све скупо коштати.