Алистер Крук: Заувек изгубљени мит о изабраности

Необична досада и слуђеност обузимају Запад данас. Инспирисале су ме Симплицијеве „Кости сутрашњице”, у којим се осврће на културу која је постала ишчашена; на њене мамце који су нас некада заробљавали у „мит Запада”, а који сада леже истрошени, попут лажних идола. Ишчезао пламен распршио је некакав осећај „магије” на потонулом Западу, па и наду поновног сакупљања тог нечег „изгубљеног”. Сетно је увидети да, како ствари стоје, мит вероватно никада више неће моћи да пружи било шта од трајне вредности.

Без обзира на све, заводљиви загрљај маштарија утопијске будућности која је некада била обећана наставља да нам држи свест, али само преко хипнотишућих екрана који нам црпе пажњу. Културни међаши распадају се око нас попут трулих фасада, један за другим. Али ми смо превише слуђени да то приметимо или да апсорбујемо значај. Контра-струје радосно тапшу из сенки.
Фабрика наратива

Сада се налазимо тамо где смо стајали и пре – у живом песку времена. Смена је страже, један свет бледи, све дубље је у дубокој фази опадајућег сагоревања. То је природан процес труљења и обнове, док корачамо ка нечему следећем, нечему што тек треба да се разлиста у своје зелене плодове. Ту је осећај нечега заувек изгубљеног, који нас данас све прожима.

Међутим, „одабрани” су намерно подигли улог. Они не желе да „пусте”. Пошто се западни воз слупао о сопствени културни зид, одлучили су да је готова и прича о „крају времена” и конвергенцији око заједничке будућности. А заједно са тим, тврде да је готов и мандат Запада да диктира „правац кретања напред”.

Испод кичастог и налицканог фурнира, онај западни мета-наратив „од Платона до Натона, о супериорним идејама и праксама чији корени леже у античкој Грчкој, одакле су се вековима преносиле тако да су они који данас живе на Западу срећни наследници супериорног културног ДНК”, показао се као ништа више од избледелих шљокица једне шупље приче.

Ово је дубоки страх западних политичких лидера: они знају да је „наратив” фикција. Без обзира на то, настављају да га понављају себи, иако знају да је наша ера постала све више и све опасније уздржана према овом мета-миту. Ако не буде „мита”, слуте они, западни пројекат и западни просперитет могли би тотално да се распадну.

„Одабрани” су се надали да ће прежвакани, химерични снови о материјалном просперитету и западном savoir faire и даље успевати да одрже плутање „мита” – али само (и једино) ако Запад буде поседовао бољи наратив. Прави наратив је све. Он мора да надмаши и засени „превазиђене наративе” противника. Овај варљиви завет морао је да опстане по сваку цену, иначе ће се налицкани фурнир мита поцепати.

Стога је „фабрика” наратива стављена у јак погон. Кинетички рат у Украјини завршава се евидентном и убедљивом руском победом, мада још увек није „готов”. Наравно да није: Украјина је само једно од бојишта у широј борби за приморавање Римланда (атлантистичког света) да прихвати и сложи се са својом границом са Хартлендом (Русијом, Кином и њиховом азијском дубином), па и да се уљудно одрекне својих претензија на изузетност у одређивању наше глобалне будућности.

Из тог разлога се медији главног тога утркују са анализама како дефинисати „западну победу”. Да ли је могуће обрнути наратив о Украјини, питају се они, као о „још једној” западној победи? Они желе да наставе да гурају Украјину у машину за млевење меса, како би се истрајало у фантазији „тоталне победе”: „Нема другог начина осим тоталне победе и уклањања Путина… За тако нешто морамо да прихватимо све ризике. Никакав компромис није могућ, никакав компромис”.
Варљиви завет

Сукоб у Украјини назива се „пат позицијом”, и инсистира се како он представља „пораз” за Путина и „победу” за Бајдена, пошто Русија није била у стању да заузме читаву Украјину (лажно импутирајући да је то био циљ Москве од почетка). Западни аналитичари сматрају да је овај приступ прилично „кул”: уоквири се наратив „победе”, а потом се загарантује да се сви нивои друштва – од врха до дна – држе задатог наратива без противљења.

Но, ово је мало више од просте пројекције културе јутјуб „инфлуенсера”, у којој произвољни појединци стичу „улични углед” (и доста кеша) обликовањем допадљивих наратива, било да се ради о моди или политичким догађајима. То можда пали код погубљене западне јавности, али има ограничен домет изван западног културног шљокичанства.

Међутим, мана геополитичког претварања таквих „обрнутих наратива” у оружје је у томе што пропаганда која је толико оперисана од евидентне реалности једноставно не може да буде наратив који побеђује (осим на веома кратке стазе). Просто речено, она доводи до аутоизолације њених аутора. Злурадост са којом се наизглед евидентни неуспеси Запада могу приповедањем и „цурењем” лажних обавештајних података „обрнути”, постала је заразна у редовима западних обавештајних служби. Но, овај „варљиви завет” је попут отровног пехара.

Да је Западу остало ишта разума – усредсредио би се више на постављање „наратива о поразу” у Украјини, уместо мућкања још једног трулог „наратива победе”. Зашто? Зато што би мудро руководство припремало свој народ за пораз. Невероватне и лажне приче о слави на бојишту враћају се да прогоне њихове творце, исто онако како се (метафорички) рањени и мртви враћају да видљиво контрирају басни о победи.

Западњаци су, за разлику од тога, још увек накљукани причама свог вођства о изабраности, инхерентним квалитетима и изузетности. Једноставно речено, ово „инфлуенсерско” лудило западњаке онемогућава да изађу на крај са тектонским променама које се догађају широм света. Народи Запада потпуно су неприпремљени за ову „зиму која долази”. Међутим, проповедници „побеђивања” умотавају се у чисту злурадост док се њихове изврнуте илузије емитују преко послушних медија главног тока.

Детињаста пропаганда и лажи ће само учинити нову еру још болнијом. За разлику од тога, „наратив пораза” – саопштен са интегритетом – помогао би људима да схвате како се појавила криза и како утиче на њих. Такође би указао и на пут пред нама. У Ирану је ово схваћено. „Ашура” (дан Ашуре представља комеморацију пораза Хусеина ибн Алија у бици код Карбале, у земљама са значајном шиитском популацијом обележава се као државни празник, прим. прев.) је пружила кључ за разумевање бола и кризе коју су Иранци трпели, а Махди је наговестио будућност која лежи пред тренутном кризом.

Потреба за повратком интегритету при саопштавању порука још је већа, јер ће покушаји да се један пех исправи лажним наративом (инверзијом реалности како би се постигла наводна „победа”) само довести до додатних губитака.
Опасност пропаганде

Превара се разоткрива за трен. Изградња поверења траје деценијама. Да ли Запад заиста верује да може да се опорави на овај начин? Нико осим њихових аутора не верује у лажне наративе западних обавештајних служби, нарочито после Украјине. Њихова репутација је укаљана на дуге стазе. На крају крајева, војне чињенице су моћније од политичких наклапања.

У игри постоји још један фактор. Упитан овог месеца од стране ТАСС-а о украјинским ракетним нападима на руски град Белгород – који су произвели преко 20 цивилних жртава – портпарол ЕУ за спољну политику, Петер Стано, рекао је: „Поводом конкретног инцидента у Белгороду, ниједна информација из Русије не може се сматрати поузданом”, након чега је портпарол оптужио Москву за „константне лажи, манипулације и пропаганду”.

Ту је мрачно наличје „наратива о победи” који се откачио од чињеница на терену: портпарол ЕУ је приморан да афирмише обавезни наратив „права Украјине да се брани од агресије”, али и да игнорише све што би Русија могла да каже.

Просто речено, „наративи победе” убијају емпатију, активно слушање и разумевање. Дипломате би морале да практикују слушање са разумевањем. Ако се оно што чују судара са оним што очекују или желе да чују, требало би да слушају још пажљивије и покушају да схвате шта се налази изван видокруга, иза онога што чују, како би разумели шта је уопште намера саговорника. Запад ово више не ради.

Људи се често питају зашто је данас тако упадљиво мало емпатије? Зашто државе говоре једна мимо друге? Зашто су канали комуникација заглављени? Па ето зашто, имамо обрнуте наративе засноване на лако проверљивим неистинама.

А пораз Запада у Украјини могао би да се покаже као само један део акумулираних западних пораза. Док би пораз у Израелу, на пример, погодио у саму срж америчког политичког бића – био би прејак за лагано одбацивање по страни. И потенцијално би повукао нове проблеме на Блиском истоку.

Да не буде забуне: плетење нити илузије, неспојивих са опипљивом истинон која испод њих врема, на крају штети њиховим ауторима. Оне остављају људе дезоријентисаним, несигурним, заглибљеним у густи шљунак прошлости, унезверено трагајући за разумевањем разорног пораза за који су потпуно неприпремљени.

Ту настаје опасност да ће романтичност „победничких” слогана попут „заједно ћемо победити” (која се може чути широм Израела данас) гурнути нацију у тоталну катастрофу. „Свако ко је проучавао немачку историју и пратио Гебелсову каријеру види колико је пропаганда опасан инструмент – она може довести до катастрофалне националне изгубљености”).