Алистер Крук: Зашто је Виткофов план осуђен на неуспех?
То што се ништа по питању украјинског сукоба не разрешава није грешка. То је суштинска карактеристика процеса. Јер управо то отвара простор да се „послови“ обављају – да се склапају договори међу „заинтересованим странама“ и да се милијарде деле кроз разне исплате. То је Трампов геополитички, трансакциони модел: бизнис потискује традиционалне преговоре (барем док новац тече). Напросто, новац постаје политика.
Сматра се да су Доналд Трамп, Стив Виткоф и Џаред Кушнер уверени да могу осмислити систем финансијских подстицаја за западне повериоце, инвеститоре и политичаре (као и за ужи круг око Зеленског, у случају Украјине) који би омогућио „задржавање финансијских добити рата, без пратећег састојка – крвопролића“.
Једном када се средства расподеле – из перспективе Трампа и Виткофа – „територијална питања, безбедносне гаранције, статус чланства у ЕУ и положај НАТО-а постају споредни детаљи, након што се уреди шири систем исплата. Другим речима, све се своди на оно што заиста има тежину – новац.“
Са оваквим погледом на свет, преговоре између Сједињених Држава и Русије воде двојица њујоршких магова за некретнине (Виткоф и Кушнер), заједно са Џошом Гринбаумом, који је уједно именован и за секретара Трамповог „Одбора за мир у Гази“. Гринбаумово претходно радно искуство везано је за KKR фонд, који се, иако формално није класичан „лешинарски фонд“, сматра агресивним инвестиром у дугове предузећа у финансијским тешкоћама.
Нихилизам Запада
Где су у овим разговорима искусни професионалци из руског спољнополитичког сектора? Упадљиво су одсутни. Министар спољних послова Сергеј Лавров, на пример, не присуствује састанцима.
Зашто? Зато што се у парадигми коју су поставили Трамп и Виткоф полази од претпоставке да украјински сукоб може бити „решен системом у којем се прилика за финансијску добит наставља“. Другим речима, да они који су имали финансијску корист од рата у Украјини – „заинтересоване стране“ – наставе да уживају ту корист. Или циничније, „Агенда просперитета за подршку обнови Украјине“ представља шифровани израз за настојање да Сенат САД и Европска унија задрже финансијски механизам који могу да користе за своју добит.
У суштини, реч је о преношењу Трамповог њујоршког искуства из сфере некретнина у стварни оружани сукоб – у којем „крв“ обично представља праву валуту која се улаже у рат. Такав приступ наглашава суноврат Запада у један вид нихилизма, који жртве мушкараца и жена поднете за одбрану своје земље посматра као ситницу коју је могуће откупити.
Погледајмо тим људи око Виткофа – с једне стране ту је компанија Блекрок и њен генерални директор Лери Финк, које је Виткоф ангажовао да обезбеде средства за обнову Украјине. Финк такође тесно сарађује са Виткофовим тимом око расподеле потенцијалних „прилика“ у процесу реконструкције (мада није непосредно укључен у разговоре у Москви са председником Путином).
Затим су ту Ротшилди, који су главни саветници Министарства финансија у Кијеву и који су задужени за управљање огромним украјинским државним дугом од преко 216 милијарди долара. Другим речима, Ротшилди су одговорни за преговоре са власницима обвезница и управљање њиховим потраживањима према Кијеву. Постоје и суверени повериоци који су гарантовали кредите Украјини из финансијских институција, као што су ММФ и Светска банка. Само ЕУ је гарантовала 193 милијарде евра.
Ове „заинтересоване стране“ у једном ширем оквиру који одређује Стив Виткоф – где спадају повериоци Украјине, попут компаније Блекрок и, могуће, KKR фонда – могли би значајно профитирати од пакета обнове у случају политичког споразума постигнутог између Сједињених Држава и Москве.
„Закључно са фебруаром 2026. године, украјинске суверене доларске обвезнице тргују се у распону од 60 до 76 центи за долар номиналне вредности, што одражава изузетну осетљивост тржишта на потенцијалне мировне предлоге. Цене су се снажно опоравиле у односу на најнижи ниво од 19-20 центи, забележен крајем 2024. и почетком 2025. године, како дипломатска динамика добија на замаху.“
Ротшилди су одговорни за преговоре са власницима обвезница и управљање њиховим потраживањима према Кијеву
Ротшилди могу, али и не морају, имати директан интерес у пакету украјинског дуга, али као „фирма“ имају горко искуство у односима са председником Владимиром Путином поводом онога што се догодило са компанијом Јукос. Потоња је током деведесетих година била највеће нафтно-гасно предузеће у Русији.
Михаил Ходорковски, челник руског нафтног гиганта Јукос, 2003. године је именовао лорда Џејкоба Ротшилда за „гаранта“, односно „заштитника“ свог контролног удела у компанији. Пренос контроле над Јукосом (који је обухватао значајан део руских нафтних и гасних ресурса) на лорда Ротшилда аутоматски је активиран 2003. године, након хапшења Ходорковског од стране руских власти. Намера је била да се ти ресурси ставе ван домашаја председника Владимира Путина.
Међутим, Јукос је потом национализован и практично уништен наметањем пореских обавеза које су његову имовину фактички лишиле сваке вредности.
Крупан недостатак
На страну „новог прилива средстава“ у Виткофовом „билансу“, Европска унија и Сједињене Државе заговарају оснивање фонда од 800 милијарди долара за обнову Украјине након постизања споразума, намењеног санацији ратне штете. Сви актери које је Виткоф идентификовао имају интерес да обезбеде свој део тог „колача“: Зеленском је потребан део како би га расподелио својим „заинтересованим странама“, а Европска унија већ позиционира своје одбрамбене извођаче да преузму удео у оквиру пакета од 800 милијарди долара.
На руској страни у преговорима налази се Кирил Дмитријев, руководилац руског Националног фонда благостања, образован на Волстрију. Дмитријев је покренуо иницијативе за понуду инвестиционих могућности Сједињеним Државама као део стратегије усмерене на укључивање заинтересованих актера, са циљем обнове економских веза и подстицања преговора. Те иницијативе обухватале су заједничке пројекте у области ретких земних минерала и развоја Арктика.
Из московске перспективе – и уз јасно разумевање Трампове меркантилистичке и трансакционе психологије – могуће је да се рачунало на то да ће Вашингтон бити привучен „пословним“ приликама и тако подстакнут на разговоре са Русијом (након дугог периода прекинутих комуникација). У условима када је америчко руководство непостојано и хировито, ангажовање са Виткофом и Кушнером можда је оцењено као разборитији и исплативији избор.
Међутим, ова методологија која би се могла назвати „бизнис на првом месту“ има крупан недостатак: „преговори“ са Виткофовим тимом не дају резултате. Ситуација се креће у погрешном смеру, што је министар спољних послова Лавров и нагласио отвореним речником у два недавна интервјуа – прошле недеље у разговору са Риком Санчезом за телевизију Russia Today, и у уторак за руску телевизијску мрежу НТВ.
Министар спољних послова Лавров нагласио је да су договори постигнути у Енкориџу застали и да се, штавише, од њих одступа, те да се ствари „крећу у погрешном смеру“. Он је наговестио да не само да се односи додатно захлађују, већ да се појачавају и асиметричне мере, као и да расте ризик од ескалације.
Бизнис логика
Па, шта се онда дешава? Пре свега, у основи Трамповог приступа „пословној стратегији“ стоји неколико јасно одређених параметара – од којих је кључни култура склапања послова заснована на „систему финансијских награда“. Такав приступ, међутим, занемарује стварност. Питање односа Русије са Украјином (и са Сједињеним Државама) не своди се на условну поделу милијарду долара вредног „колача“ намењеног обнови.
Кључно питање је, пре свега, потреба да се постигне споразум о томе где тачно треба бити ограничена граница сфере интереса НАТО-а. И, по том логичком следу, где се протеже граница Русије и Централне Азије. Међутим, ствари се крећу у супротном смеру: Лавровљево незадовољство је прилично очигледно у два наведена интервјуа. Трамп све више усмерава своју пажњу на доминацију Америке (што је у великој мери подстакнуто кризом америчког долара и дуга).
Трампов фокус на доминацију, вођен дугом, налази се у директној супротности са мултиполарношћу сила заснованој на узајамном поштовању националних безбедносних интереса.
Министар спољних послова Лавров нагласио је да су договори постигнути у Енкориџу застали и да се, штавише, од њих одступа
Ово нас води до другог параметра – наиме, није све конфликте и ратове могуће решити новцем. То је питање историје и жртвованих живота. Само решење које обухвата разумевање пуног контекста који је довео до настанка конфликта има реалну шансу за успех. А управо корени сукоба су избачени из оквира Виткофове парадигме.
Посебно, наслеђена култура европских и америчких банкарских и финансијских интереса ствара предиспозицију за очување украјинског статуса кво као дела њиховог историјског става. Приступ „бриге о заинтересованим странама“ онда се аутоматски претвара у настојање да се одрже постојеће структуре моћи и ауторитета у Кијеву, без којих би монетарна вредност украјинских обвезница – од којих многе држе европске владе – пала на нулу.
Аналитичар тржишта Алекс Крајнер изјавио је да су „европске земље, укључујући Уједињено Краљевство, у катастрофалној фискалној ситуацији, делимично зато што су позајмиле (или гарантовале) стотине милијарди Украјини, које ће вероватно постати ‘лоши дугови’“.
Москва је врло јасно ставила до знања да мора доћи до трансформације културе лидерства у Украјини да би било какво стабилно саосећање између Русије и Кијева било могуће. За Москву би наставак културе радикалог непријатељства од стране Кијева био схваћен као припрема за будуће понављање конфликта, пошто би Украјина периодично била поново наоружавана и реорганизована од стране европских држава.
Свака могућа промена стила украјинског руководства, међутим, срушила би основе Виткофовог пажљиво осмишљеног „система финансијских награда“. Исход конфликта који би војним чињеницама на терену довео до трансформације културе у Кијеву био би потпуно супротан шеми користи за заинтересоване актере.
„Заинтересоване стране“ су уједињене у противљењу таквом исходу. Виткофов план у суштини подстиче њихово противљење било каквој промени статуса кво. Не изненађује онда што министар спољних послова Лавров сигнализира повлачење из Виткофових преговарачких активности. Оне не дају резултате. Оне удаљавају Русију од њених безбедносних приоритета. Чак отварају пут за наставак рата против Русије.
