Прошле године у Санкт Петербургу сам поставио следеће питање: Хоће ли Запад из свог културног рата изаћи као пријемчивији и потенцијално поузданији партнер или ће, ослабљен изнутра, прибећи ратоборности у настојању да сачува јединство?

Док смо тада о томе само причали, сада се већ може казати да је у току контрареволуција у облику „Трампове олује“. А Запад се већ поделио: пројекат Трамп окреће Америку наглавачке – а у Европи влада криза, очај и бес да се сруши све што Трамп покушава произвести. Да ли је ово, онда, очекивана побуна против наметања „прогресивне“ културе?

Не. Ово није крајњи домет подмуклих, громогласних промена које су у току у САД. Те промене изазивају много сложеније политичке процесе. Неће то бити нека устаљена прича о сукобу „црвених“ и „плавих“, јер прави потрес тек долази – изван саме МАГА револуције.

Права драма у Сједињеним Државама не одвија се на семинарима у Брукингсу, нити на листовима Њујорк тајмса. Она се одиграва иза кулиса, ван видокруга; изван домашаја углађеног друштва. Америка пролази кроз својеврсно преображење слично ономе које је задесило Рим у доба Августа. Тачније речено, главни догађај је колапс парализованог елитистичког поретка и последично појављивање нових политичких пројеката.

Колапс интелектуалне парадигме глобалног либерализма и његових илузија, заједно са припадајућом технократском структуром управљања – превазилази поделу на црвене и плаве у западном свету. Сама дубина дисфункционалности повезане са западним културним ратовима показала је да читав приступ економском управљању мора да се измени.

Продаја илузије

Тридесет година Волстрит је продавао фантазију која се управо распршила. Овогодишњи трговински рат је оголио тешку истину: већина великих америчких компанија била је „трапаво склепана“, уз помоћ крхких ланаца снабдевања, јефтине енергије и стране радне снаге. А сада све то полако пуца.

Искрено речено, либералне елите су напросто показале да нису компетентне и професионалне у пословима управљања. И што је још горе – не схватају тежину ситуације у којој се налазе. Финансијска архитектура која је некада нудила лака решења и безбрижан просперитет, одавно је ad acta.

Есејиста и војни стратег Аурелијен написао је текст под насловом Чудновати пораз. Тај „пораз“ огледа се у „зачуђујућој“ неспособности Европе да разуме светска дешавања, илити како аутор вели:

„Европа испољава готово патолошко одвајање од стварности у својој реторици и конкретном деловању. Ситуација се по том питању чак и погоршава (…) нема назнака да Запад постаје реалнији у свом схватању ствари – и веома је вероватно да ће наставити са животом у својој алтернативној конструкцији стварности – све док га неко силом не избаци из ње.“

Да, неки заиста схватају да је западни економски модел, заснован на дуговима, хипер-финансијализацији и потрошњи, доспео до свог краја и да су промене неизбежне. Али, западне економије су толико дубоко зашле у такав принцип функционисања да остају паралисане као у пауковој мрежи. „Нема алтернативе“ постаје парола којом се правда непреузимање одговорности и одсуство визије.

Тако Запад стално бива надмудрен и разочаран у суочавању са државама које бар покушавају да гледају у будућност на један организован и смислен начин.

Запад је у кризи – али не на начин на који то прогресивци или бирократске технократе замишљају. Проблем није популизам, нити поларизација, нити било шта што је „тема недеље“ на ток-шоу емисијама мејнстрим медија. Право обољење је много дубље и структурно: моћ је толико дифузна и распарчана да било каква значајна реформа постаје немогућа. Сваки актер има моћ вета, а ниједан нема способност да наметне своју вољу. Политички теоретичар Френсис Фукујама дао нам је за то израз: ветократија – стање у коме свако може да блокира, али нико не може да гради.

Колапс интелектуалне парадигме глобалног либерализма, заједно са технократском структуром управљања – превазилази поделу на црвене и плаве

Амерички коментатор Мат Таиби запажа: „Ако направимо извесну дистанцу и на ствари погледамо шире, заиста имамо кризу компетентности у овој земљи. То, генерално, има огроман утицај на америчку политику.“

У извесном смислу, одсуство повезаности са стварношћу – могло би се казати и са компетентношћу – дубоко је укорењено у данашњем глобалном неолиберализму. То се делом може приписати и утицају чувене поруке Фридриха фон Хајека из Пута у ропство, по којој државна интервенција и економско планирање на концу увек „воде у ропство“. Та теза се редовно призива када неко помене потребу за коренитим променама.

Истрошена парадигма

Друга ствар (док се Хајек борио са духовима онога што је називао „социјализмом“) била је у томе што су Американци склопили „савез“ са Чикашком школом монетаризма – чије је дете постао Милтон Фридман, који ће написати „америчко издање“ Пута у ропство, које је (иронично) добило назив Капитализам и слобода.

Економиста Филип Пилкингтон пише да је Хајекова заблуда – да тржишта представљају слободу – постала толико распрострањена да је целокупан јавни дискурс потпуно засићен њоме. У угледном друштву, као и у јавности, свакако можете бити левичар или десничар, али ћете увек, у неком облику, бити неолиберал – у супротном, једноставно вам неће бити дозвољен улаз у сам владајући дискурс.

„Свака земља можда има своје посебности, али у ширим начелима све прате сличан образац: неолиберализам заснован на дуговима пре свега је теорија о томе како преобликовати државу тако да гарантује успех тржишта – и његових најважнијих актера: савремених корпорација.“

Ипак, цела (нео)либерална парадигма почива на представи о максимизацији користи као свом камену темељцу – као да се људске мотивације могу редуковати искључиво на материјалне побуде. Она постулира тезу да је мотивација утилитарна – и само утилитарна – што представља њену тешку заблуду. Како су указали филозофи науке попут Ханса Алберта, теорија максимизације користи унапред искључује могућност упоређивања са стварним светом, чиме саму себе чини непроверивом.

Њена заблуда лежи у томе што ставља човека и добробит заједнице у службу тржишта и претпоставља да је прекомерна „потрошња“ довољна надокнада за суштинску вазалност. То је доведено до екстрема са Тонијем Блером, који је тврдио да у његово време политика као таква не постоји. Као премијер, он је руководио „експертским кабинетом“, састављеним од олигарха и банакара чија је компетенција омогућила прецизно управљање државом. Порука је, дакле, била: политика је завршена; препустите је технократама.

„Британска конзервативна влада изабрана 1979. године одлучила је – уместо да опонаша успешне конкуренте Велике Британије – да уради управо супротно од онога што су они радили, и у суштини да се ослони на магију. Све што је влада требало да уради јесте да створи прави магични амбијент (ниски порези, минимална регулација), а ‘животињски духови’ предузетника би онда спонтано урадили све остало, кроз магију тржишта. Мађионичар, међутим, пошто је призвао те силе, требало би да се држи подаље од њиховог деловања“, вели поменути Аурелијен у тексту Верујете ли у магију.

Те идеје су изворно идеје америчке левице, али их је космополитизам проширио Европом.

„Анго-саксонска (а сада у ширем смислу западна) опсесија архетипским херојским предузетницима и студентима који су напустили универзитет прикрила је историјску чињеницу да никада ниједна значајна индустрија, нити кључна технологија, није развијена без одређеног нивоа планирања и државне подршке.“ (ОВДЕ)

Јасно је да су такви глобалистички либерални системи идеја пре идеолошки, него научни. А једна идеологија, када више није ефикасна, мора бити замењена другом.

Древна представа

Поука је овде следећа – када држава постане неспособна, неко ће се на крају појавити да управља. Не консензусом, већ принудом. Један историјски лек за такву политичку склерозу није дијалог нити компромис; то је оно што су Римљани звали проскрипција – формализована чистка. Сула је то знао, Цезар је то усавршио, а Октавијан Август је то институционализовао. Удари на интересе елите, ускрати јој ресурсе, лиши је имовине и наметни послушност… иначе си у проблему!

Као што је амерички политички и културни критичар Волтер Кирн предвидео:

„Дакле, гледајући у будућност, шта ће људи желети? Шта ће ценити? Шта ће сматрати важним? Да ли ће им се приоритети променити? Мислим да хоће – и то значајно (…) Американци ће, по мом предвиђању, водити мање бриге о филозофским и/или чак дугорочним политичким питањима правде и томе слично и тражиће минимум очекиване компетентности. Другим речима, ово је време када се приоритети мењају, и мислим да долази велика, огромна промена, јер изгледа да смо се до сада бавили „луксузним“ проблемима, а бавили смо се и проблемима других земаља, Украјине нпр. и то уз огромно финансирање.“

Кад држава постане неспособна, неко ће се на крају појавити да преузме кормило

Шта Брисел мисли о свему овоме? Апсолутно ништа. Технократија ЕУ и даље је опчињена Америком из Обаминих година – земљом меке моћи, политике идентитета и космополитског неолибералног капитализма. Надају се (и очекују) да ће утицај Трампа бити избрисан на наредним изборима за Конгрес. Владајући слојеви у Бриселу и даље погрешно тумаче културну моћ америчке левице као стварну, политичку моћ.

Амерички конзервативизам, чини се, поново се изграђује као нешто грубље, суровије и знатно мање сентиментално. Тежи да се појави и као нешто централизованије, принудније и радикалније. Са све већим бројем породица у САД и Европи које се налазе на ивици банкрота и могућег одузимања имовине, услед колапса реалне економије, овај сегмент становништва – који сада све више обухвата и средњу класу – исказује презир и према олигарсима и према естаблишменту, и све се више приближава потенцијално насилном одговору. Тада ће се културни рат из јавне арене преселити на „улицу“, учинивши је бојиштем у правом смислу те речи.

Данашња администрација Сједињених Држава пре свега остаје привржена древној представи о величини – о индивидуалној величини и доприносима које та величина даје целокупној цивилизацији.

Политички теоретичар Кори Робин пише да појединац који крши норме игра значајну улогу у теоријама Ајн Ренд о индустријалцу и генију. У њеним романима увек постоји снажан елемент аутсајдера као неке врсте „криминалног прекршитеља“ који доноси нову енергију – енергију коју унутрашњи круг, припадници система, нису у стању да произведу.

Укратко, постоји не тако тајна сродност између савременог популистичког конзервативизма и радикализма. Међутим, као што истиче Емили Вилсон у својој књизи Илијада, губитак „величине“ се не надокнађује тако лако.

Не може се избећи аналогија из Илијаде са данашњим временом и Трампом који настоји да поврати „величину“ своје земље (а тиме и постигне бесмртни лични kleos – репутацију). Данас бисмо то назвали „легатом“. У Илијади, то је суштински појам који смртним вођама даје метафоричку моћ да својим частима и славом превазиђу смрт.

Међутим, то се не завршава увек срећно: Хектор, главни јунак, такође тражећи kleos, бива преварен у борби и убијен поред зидина Троје. Трамп би могао добро да размисли о овој поруци из Илијаде.

Овај текст је из презентације на Универзитету хуманистичких и друштвених наука у Санкт Петербургу, 22–23. мај 2025.

Превод: Михаило Братић/Нови Стандард