АЛИСТЕР КРУК: Весници европског грађанског рата

Европа клизи у дубоку институционалну кризу, док либерални медији призивају рушење легитимних влада зарад тобожњег „спаса демократије”

У читавој халабуци око Брегзита и парламентарном политичком сукобу који га прати, готово неприметно прошла је чињеница да Доминик Камингс и Борис Џонсон настоје да промене саму природу политичког пејзажа Велике Британије. Наравно, стрепња око Брегзита чини покушај управљања стратешким политичким заокретом знатно видљивијим и интензивнијим. Ипак, те промене нису у целости – па чак ни у већој мери – повезане са Брегзитом, већ представљају закулисни судар тектонских плоча.

Ствар је у томе да хаос у Лондону није искључиво британско питање, тј. питање Брегзита. Он одражава много шире процесе. Увиђање покретања „тектонских плоча“ већ је политички искоришћено у САД (од стране Доналда Трампа), а готово сигурно ће се исти симптоми појавити и у Европи.  Уосталом, ти предзнаци су присутни и сада, иако можда нису увек препознати као такви (као што је један коментатор већ приметио, што ћемо видети касније).

„Последњи посланик конзервативаца у скупштини Њукасла под Лајмом био је Чарлс Доналдсон-Хадсон”, пише Данијел Капуро. „Као локални судија и припадник више класе земљопоседника, остао је на тој функцији од 1880. до 1885. Међутим, када су коначно наступили јесењи избори, Њукасл (од тада снажно упориште Лабуриста), биће један од примарних циљева торијеваца. Циљање на та посланичка места није толико сулуд план каквим би се могао учинити на прву лопту. То је заправо део мастер-плана Бориса Џонсона и његовог главног саветника Доминика Камингса за будућност Конзервативне партије”.

РАЧВАЊЕ СРЕДЊЕ КЛАСЕ
Овде је потребно ради контекста вратити се мало у прошлост: крајем 1990-их, тадашњи лидер Лабуристичке партије почео је да удаљава странку од њених синдикалних корена и залагања за права радника, према Вашингтонском консензусу неолибералних економских становишта и тежњи, оличених у Тонију Блеру (који се ослањао на тадашње Клинтоново победничко искуство). Лабуристи су почели да увиђају да је прихватање политике Волстрита и лондонског Ситија предуслов за повратак у владу, односно да дотадашња политика заснована на бризи о фабрикама и радницима једноставно не би довела покрет на власт у бљештавом, новом космополитском свету урбане и приградске елите.

Лабуристи су у том тренутку желели да постану класична европска странка левог центра, која би представљала гласаче средње класе, жељне да искажу своју пристојност гласајући за странку која заступа одређени – премда прилично ограничен – појам „друштвене бриге“. Међутим, како се преокупација друштвене елите – која баштини метрополитанску свест – све више усмеравала ка „непривилегованим“ („угроженим“) групама друштва, као што су националне мањине, жене и родно неодређене особе, уместо да покажу саосећање спрам стресног живота радника, обичних мушкараца и жена из народа (које су почели посматрати са презиром, као заостале дивљаке из шуме и расисте), тако је унутрашњи јаз у партији постајао све израженији.

То је јаз који су Камингс и Џонсон ишчекивали. Они верују да нова демографија захтева ревизију бирачког пејзажа. Тако је настала рецентна конзервативна бирачка коалиција која је „венчала“ урбане и приградске социјал-либерале за сеоске конзервативце, тј. бираче који верују у филозофију конзервативизма, али се не идентификују увек са званичном Конзервативном партијом. (Тај брак је сам по себи био узрок унутрашње нетрпељивости и напетости, не много другачије од оне у Лабуристичкој партији, о чему сведочи и избацивање из партије 21 посланика који су се залагали за останак у ЕУ.)

КОНТРА-РЕВОЛУЦИЈА
Укратко, центризам се у политици више не сматра корисним. На сцену ступа радничка класа и социјално-конзервативна политика усмерена према људима са нижим степеном стручне спреме, који нису факултетски образовани, са подручја централне и северне Енглеске, што ће рећи они који чине шездесет процената од укупног броја бирача.

„Из ове тачке гледишта, изванредни низ лабуристичких упоришта (од којих је већина гласала за излазак Британије из ЕУ) од Врексама и Вејкфилда до централног и северног Стоука, могао би се у изборној ноћи определити за Торијевце, и тако послати господина Џонсона у Даунинг Стрит, са огромном већином“ – указује Капуро.

Да, цена тога може подразумевати губитак подршке посланика Конзервативне партије у Лондону и на југоистоку земље, али заправо поменута урбана средња класа, на чију подршку се боре обе кључне партије, и сама пати под стресом узрокованим глобалистичком динамиком живота, рачвајући се на изразито богату елиту и средњу класу, изложену напорима и приморану на стезање каиша.

Етаблирана елита увидела је претњу: ово би се на дуже стазе могло завршити устоличењем политике „јадника“ (термин којим је Хилари Клинтон уочи избора у САД назвала Трампове присталице; прим. прев.) и помрачењем (или застаревањем, по Путиновој терминологији) либерализма. Отуда жестока контрареволуција естаблишмента у британском парламенту и у медијима. И отуда проистиче дубоко неповерење те елите у Џонсона, јер иако је он у неку руку отелотворење њиховог сталежа, одувек је настојао да себе прикаже као архетип „аутсајдера“.

Гласови радничке класе са севера су Џонсонова највећа жеља. Из искуства кампање за брегзит и Трампових успеха у америчким државама које традиционално не гласају за републиканце, Доминик Камингс је закључио да питања културног „рата“ (нпр. права трансродних особа и „политичка коректност“) ефикасније мобилишу данашње гласаче него породичне политичке традиције. Камингс намерава да утилизује штетност глобализма, не само кад је реч о „јадницима”, већ и о широј средњој класи, која се све више прибојава да клизи у понор.

ГЛАВНИ ПРОБЛЕМ
Постоји много проблема који прате ово растуће супротстављање преовлађујућем либералном миленијаризму. Главни је много суптилнији и тежи за решавање од питања избијања „културног рата“, и односи се на све западне економије. Он се своди на питање како у постиндустријској ери одржати запосленост великих размера, нарочито за нискоквалификовани или неквалификовани радни кадар. Глобализам је несумњиво допринео одливу послова у друге делове света, али стварност је таква да се многи од тих послова неће вратити „кући“. Они су се прилагодили неком другом месту. Изгубљени су заувек.

Појам „нова норма“ (new normal; термин који указује да је одређено економско стање које је раније било незамисливо, постало уобичајено и нормално; прим. прев.) који користи америчка администрација не односи се на враћање безличних, свакодневних производних процеса на америчко тло, већ искључиво (или углавном) на повратак производње ултра-високе технологије. Ово ће изгледа представљати императив нове економије. Такво гледиште, по свему судећи, више је окренуто ка очувању хегемоније Сједињених Америчких Држава, пре него бризи о добробити њеног народа. Таква економија – чак и кад би била изводљива – која би била усмерена искључиво ка ултра-високим технологијама, нашла би се пред потешкоћом услед чињенице да би у том случају 20 одсто Американаца постали „непотребни“, односно вишак. Да ли заиста желимо да кренемо тим путем?

Глобализација је имала великог удела у овоме, али суноврат западне економије засноване на фабричкој производњи налази се у срцу проблема нашег спорног политичког пејзажа (чему снажно иде у прилог и Трампово обраћање „јадницима“ са становишта националне деснице, а не глобалистичке левице).

Тибо Музерг, европски директор Међународног републиканског института, упозорава да је на делу структурно разилажење народа и његових политичких представника. То се дешава онда кад се државне институције доживљавају као кочница одржавању статуса кво, који је већ споран и у кризи. Другим речима, управо контра-реакција естаблишмента и њихов раскошан реторички наступ (тј. описивање пролонгирања седнице британског парламента као „државног удара“) у циљу лакшег уништења претње оличене у „јадницима“ поставља терен за још интезивнију унутрашњу борбу у Европи.

КРИЗА ЛЕГИТИМИТЕТА
„Једни величају непоколебљиву вољу британског лидера Џонсона да учини оно што је неопходно (у границама својих уставних права, макар док га британски судови у томе не спутавају), и да стави тачку на расправу о брегзиту, поштујући народну вољу, док паралелно са тим други величају заслуге италијанског председника за спас парламентарне демократије, суочене са ризиком доласка на власт Салвинијеве владе. (…) У оба случаја суочени смо са сукобом између директне и парламентарне демократије, али то није нужно оно што се одиграва у главама актера, а још мање грађана. За њих, не ради се толико о кризи институција, колико о кризи изазваној брегзитом, или ликом и делом Матеа Салвинија. (…)

Проблем је у томе што ће политичари из сваког табора (а са њима и њихове присталице) бити у стању да драстично промене дискурс о питању легитимитета, у складу са својим сопственим интересима. (…) Ово је врло опасна игра, јер нас услед политичке поларизације уводи у прекомерну политизацију институција, и њихову употребу у партијске сврхе, што додатно подрива њихов легитимитет. Без ових институција које би требало да управљају политичким сукобима, па чак и да их решавају, не дели нас много од грађанског рата или, како је то Томас Хобс описао пре безмало четири века, bellum omnium contra omnes – рата свих против свих. Литица на којој се тренутно налазимо, стога је веома стрма.“

Поредећи Џонсона са Виктором Орбаном (као што је то урадио аустријски лист „Der Standard“, у тексту свог дописника из Лондона) истиче се следеће: „Џонсон и његови следбеници очигледно сматрају да је Брегзит важнији од демократије и владавине права“. Затим ту је и немачки међународни јавни сервис DW (Дојче веле), који Бориса Џонсона назива „британским диктатором“, и Јаша Мунк из француског Ле Монда, који тврди како суспендовање парламента представља „најгрубљи напад на демократију икада виђен у Британији“. У писању ових медија провејава далеки призвук вијетнамског аксиома „уништавања села ради очувања села“ преиначеног у логику према којој треба срушити уставно легитимну британску владу како би се „спасила сама демократија“ (и како се би се Британија спасила од избора који можда не би довели од „исправног“ резултата).

Како каже уредник Ле Монда, „ако популизам уништи најчвршћу и најстарију од свих демократија, биће то ужасна вест за читав континент.” Е па, добродошли у нову Велику инквизицију: Да ли затвореник (Џонсон) признаје пред Светом инквизицијом да је Парламент суспендован из јеретичких мотива; или ће то порећи и суочити се са спаљивањем на ломачи?

 

Превео Лука Угрица

 

Извор strategic-culture.org