АЛИСТЕР КРУК: Велики ресет: рађање новог света

Оно што је већ извесно јесте да после короне не може бити „повратка у нормалу“. То више није доступно. Следи ли материјална технолошка утопија, тзв. „Велики ресет“?

Постоје моменти када ми људи, било као колектив, било као појединци, дођемо на свом путу дођемо до тачке рачвања. Можемо закратко да, онако неодлучни, подрхтавамо на том месту, али на крају ћемо морати да се определимо за један од путева.

Многи данас осећају празнину, слуте промену која долази. Коронавирус учинио нас је акутно свесним пукотина које се манифестују у свим аспектима наших друштава. Постоји осећање да се послератна ера – можда чак и само европско просветитељство – истрошила, односно да нас је просветитељство некако изневерило. Поједини страствено, чак и прилично хистерично, желе да продуже добро познату садашњицу: да сачувају оснивачке вредности Америке. Али много је више оних разочараних. Они желе да наша садашњица буде радикално промењена (па чак и уништена) – али сви се питају шта ће доћи после.

Оно што је већ јасно јесте да не може бити „повратка у нормалу“. То више није доступно. На столу су прилично експлозивни предлози: или материјална технолошка утопија (тзв. „Велики ресет“), или, што нуде освешћени, коренита културна побуна за рушење света у Грамшијевом стилу (ово друго ипак није непосредна опција). А ту су и они спремни да се дигну на оружје (макар у Америци) против обе идеје, у потрази за вредностима и идентитетом Трамповог „златног доба“. То је борба за очување традиционалне протестантске етике.

ДВЕ СТАЗЕ
Данас поједине западне елите покушавају да имплементирају „акцију кочења“ против ових каскадних поремећаја који избијају услед народног незадовољства и структурног слома целог система. Ти поремећаји, прибојавају се они, нахраниће популизам и националистичке сентименте, па ће то све заједно угрозити одрживост њиховог централног „мита“ – идеје глобалног човечанства утемељеног у заједничким „вредностима“, које је на маршрути ка технолошком глобалном поретку и управи.

Они виде ризик. Увиђају да „друге“ вредности, супротстављене универзализму, израњају из дубоких слојева људског искуства и историје. Њих естаблишмент по аутоматизму одбацује као „популизам“. Али испод фасаде популизма, сведочимо и старим, вечитим вредностима које се поново враћају, у плодоносној форми. За историју ће већина данас незадовољних остати непознаница у погледу вредности за које се залажу. Дубљи слојеви њихових промишљања вероватно никада неће бити озбиљно разматрани. Али то није поента – семе бива посејано у нашу колективну психу (Крук користи грчки термин „Ψυχή“ – „Психе“, што је античка богиња душе, прим. прев.).

Оно што одабир пута чини извором таквих тензија јесте то што нам се узастопно говори да су ове две стазе радикално различите – па чак и да су међусобно сукобљене, док заправо деле поједине есенцијалне карактеристике. Имају сличан крајњи резултат. Избора постоји мало или нимало, осим у контексту политичке илузије у коју се свака стаза обмотава. Обе стазе су утемељене у консензусу најчистије израженом на Светском економском форуму, који је председник Давоса, Клаус Шваб, описао као Четврту индустријску револуцију (4IR):

„Прва револуција, која је отпочела током 1700-их, користила је воду и снагу паре да механизује производњу. Друга, која се одвијала између 1800-их и Првог светског рата, напредовала је ка електричној енергији како би омасовила производњу добара. Трећа је прибегла електроници и информационим технологијама како би отпочела процес аутоматизације производње. Четврта револуција настоји да се надовеже на трећу и позната је као ‘дигитална револуција’.“

Шваб описује ово као „фузију технологија“ које представљају физичку, дигиталну и биолошку сферу. Технолошки продори обухватаће области попут вештачке интелигенције, роботике, аутономних возила, 3D штампе, нанотехнологије, биотехнологије, складиштења енергије и квантних компјутера…“.

Како Шваб каже, свет може да очекује да ће ова револуција бити симбиоза између микроорганизама, људског тела, производа које људи конзумирају и зграда које настањујемо. Људска „будућност“ је стога усмерена ка конвергенцији како са дигиталним, тако и са биолошким светом – ка томе да постане њихов део, како то предвиђа стратешка обавештајна платформа Давоса. Ово су веома озбиљне ствари – ради се о покушају замагљивања граница између робота и људи, исто онако како је замагљена разлика између мушкараца и жена.

ВЕЛИКИ РЕСЕТ
Четврта индустријска револуција ужива одређену прихватљивост у круговима западних елита (укључујући и Трампов тим). Међутим оно што их одваја од правих глобалиста су додаци: године 2014, Кристин Лагард (тадашња шефица ММФ-а) је позвала на „ресет“ монетарне политике (пошто су „мехурови расли на све стране“), на регулаторну климу у финансијском сектору и структурне реформе глобалне економије како би се изашло на крај са стагнирајућим растом и незапосленошћу. Наредне године УН је изнео Агенду 2030. и потписан је Париски климатски споразум. Потом је 2016. године Светски економски форум наступио са причом о Четвртој индустријској револуцији (формирањем експертских платформи како би се пројекат покренуо). А онда је овог јуна Светски економски форум покренуо Велики ресет.

Укратко, „кућа новог светског поретка“ грађена је од темеља како би се обезбедила обилазница око националног суверенитета, еродирајући га комад по комад, уместо да се јуриша фронтално (што је баш оно како је лист Савета за спољне односе заговарао још давне 1974. године). Управо је ова обилазница око националног суверенитета – нарочито оног америчког – то што смета Трампу и његовим присталицама.

Како светска незапосленост рекордно расте услед коронавируса, а „културна револуција“ тутњи пуном паром унутар самих САД, глобалисти су преотели иницијативу: Четврта индустријска револуција и њена фузија технологија, заједно са климатским и монетарним „комплементарним ресетима“, покренути су прошлог месеца као „Велики ресет“. Чак је и споразум о фонду за опоравак ЕУ од пандемије, који је постигнут прошле недеље, практично део нацрта за Велики ресет (како указује Емброуз Причард-Еванс):

„Значај је политички. Фонд представља темељну промену у структури и карактеру европског пројекта. Комисија ће по први пут имати овлашћења да на тржиштима капитала прикупља огромна средства, као и да усмерава како ће издаци бити алоцирани, што ће ово чудно хибридно створење претворити у још изузетнију институцију. Где још у свету неко неизабрано тело има ‘право на иницијативу’ у законодавству, извршна овлашћења налик на прото-владу и буџетске прерогативе парламента?

То је цезаропапистички, на граници са тоталитаризмом са тачке гледишта уставности, а углавном без ограничења која би пружао смислени парламентарни надзор… а уклапа се у једну једину понављајућу тему са безбројних самита на којим сам био као дописник из Брисела. Увек су гуркали напред Монеову агенду ушуњавањем, преседанима и стављањем пред свршен чин. Демократски консензус за ову ерозију суверене националне контроле увек је био далеко тањи него што су се ЕУ ентузијасти икада усуђивали да признају“.

А све је то у потпуности у складу са резоном Давоса (поново Шваб): „Корпорације неће имати другу алтернативу него да се прилагоде. А и владе ће морати да се трансформишу. Иако ће можда прибавити нове технолошке моћи како би ‘увећале контролу над својим популацијама’ (у форми надзорних система и контроле дигиталне инфраструктуре), оне ће такође морати да одрже корак са технолошким променама“. То ће пореметити све. Доћи ће до огромних друштвених тензија. Без обзира на све, „спремни или не“, упозорава Шваб, „нови свет је пред нама“.

Према Швабу, Четврта индустријска револуција ће „довести до снабдевачког чуда, са дугорочним корпоративним добитима у погледу ефикасности и продуктивности“. Цена пословања ће се смањити. Да, можда ће бити мање директорских олигарха (услед консолидације), али они који опстану биће неупитна нова власт која ће управљати светом помоћу алатки вештачке интелигенције.

Али шта ће Европа или САД да раде са 20 или 40 одсто радне снаге која више неће бити потребна (или која ће се показати као технолошки неадекватна) у новом, роботизованом свету? Нема проблема, одговара Шваб: сувишној радној снази биће дат „сигурносни приход“ (тј. универзални основни доходак).

ТРАМПОВ ПАРАДОКС
Дакле, да ли оно „рачвање на путу“ које смо поменули представља истинску бифуркацију? Пре свега, исти људи који омогућавају културни рат унутар САД (другим речима велики амерички филантропи, технолошки магнати и тешкаши из Силиконске долине) су истовремено они који помажу Давос и иницијативу за „Велики ресет“. Они су једно те исто.

То значи да исти они који помажу да Сједињене Државе заглибе у свом културном распадању истовремено раде и на пројекту централизације ЕУ (што ће, како очекују, на крају сузбити револуцију освешћених помоћу друштвених кредита базираних на великим подацима и контроле путем дигиталне валуте).

Ова идеолошка промена мора бити апсорбована: велика филантропија, велике технологије и велике корпорације сврстане су уз „освешћене“ и милитанте из покрета „Црни животи су важни“, и помажу им да ојачају (неке од ових фондација имају веће ресурсе него државе). Али они су и уз Давос. То је табор подељен међу собом, али им је на крају циљ да направе обилазницу око Трампа и његове суверенистичке базе.

Млада генерација освешћених подешена је на поништавање  америчког културног идентитета онаквог каквим га они виде. Како примећује Кристофер Лаш у свом Револту елите, ови двадесетогодишњаци и тридесетогодишњаци виде америчку културу у мрачним тоновима: „То је нација технолошки назадна, политички реакционарна, репресивна у свом сексуалном моралисању, површна у својим укусима, самозадовољна, досадна и аљкава“.

Зашто би онда велики финансијери и велике корпорације у САД ојачале покрет који презире оснивачке принципе Америке? Просто речено: ЕУ је идеално средство за изградњу нове аристократске олигархије. Такав конструкт је, како указује Емброуз Причард-Еванс, заправо одувек био латентан унутар пројекта ЕУ, док унутар Сједињених Америчких Држава – према мишљењу типова из Давоса – није. Америчке правне и културне структуре су антиетичке. Али последица таквих процена је очигледна: Европи је, према овом гледишту, суђено да буде центар западне моћи. А Америка ће бити на губитку.

Трамп и други у америчкој елити, а нарочито војска, безрезервно прихватају да је Четврта индустријска револуција светски „фактор преокрета“, али ни за живу главу неће дозволити да амерички примат склизне ка Европи, а камоли Кини. Отуда Трампов „рат“ са Меркеловом (поводом Северног тока 2), за коју вероватно сумња да би волела да буде нови емир Запада. То такође објашњава и Трампово непријатељство према Комунистичкој партији Кине.

САД могу да ураде једну од две ствари: да покушају да престигну Кину у вештачкој интелигенцији и технологији великих података (big data), или да сарађују са њом. Очигледно, Трамп жели да Америка престигне Кину, па овај циљ представља као изборну платформу за новембар: победа у трговинском рату против Кине. Али трик је у томе што да би у томе успео мора да ојади и Кину и ЕУ. Стога се поставља питање шта ће се десити ако Кина и ЕУ почну да сарађују? Геополитички примат ће припасти ономе ко буде контролисао технолошке стандарде и правила лиценцирања у деценијама које долазе.

Помало прљава мала тајна у овом плану је то што, чак и кад би САД успеле да преотму штафету глобалног лидера у високим технологијама, то и даље не би решило проблем који гласи – шта чинити са 20 одсто Американаца које ће роботи и аутоматизација истерати са њихових радних места? Многи од њих биће Трампове присталице из радничке класе. Победа у „технолошком рату“ неће вратити ова изгубљена радна места. Штавише, аутоматизација коју предвиђа Четврта индустријска револуција „поништиће“ још већи број њих.

Све у свему, и Трампова и глобалистичка стаза воде ка меком технолошком феудализму –тј. незапослености и друштвеној контроли. То је Хобсонов избор. Али са Трампом, како се његове присталице надају, Америка ће и даље бити број један у свету и задржаће нешто од хришћанског етоса (као што је централна позиција породице у друштву), али ће друге примордијалне „врлине“, попут чврсте независности, слободе и презира према централизованој државној контроли, морати да буду жртвоване гладној звери роботизоване индустрије. Летимични поглед на данашње радне праксе Амазона пружају добар увод.

РАЧВАЊЕ НА ПУТУ
Прослављени есеј Френсиса Фукујаме о крају историје „углавном се чита као апологетика за необуздани капитализам и англоамеричке интервенције на Блиском истоку“, али то је погрешно, истиче Гевин Џејкобсон. Заправо, Фукујама – нашироко третиран као апостол који проповеда долазак Новог светског поретка под америчким руководством – није повикао „Осана!“ у част НВО (као што се обично претпоставља). Напротив, рекао је да би то могло да доведе до револта народних маса.

Фукујама је писао да би се будућност могла претворити у „ропски живот без господара“, свет грађанског труљења и културне укочености, ољуштен од сваке непредвиђености и компликација. „Последњи људи“ били би сведени на homo economicus-a, вођени искључиво ритуалима потрошње и лишени анимирајућих врлина и херојских нагона који су водили историју напред. Фукујама је упозорио да ће људи или прихватити овакво стање ствари или ће се, што је вероватније, побунити против монотоније свог постојања. Претходне „велике визије“ (попут совјетске индустријализације) углавном су завршавале лоше.

Случајно знамо неке детаље о иницијацији међу античким Грцима, нарочито међу Грцима јужне Италије. А можда најпознатији детаљ је то што су иницијати, након путовања у подземни свет, бивали суочени са одабиром између две стазе. Да будемо прецизнији, долазили су до фамозног рачвања на путу, где је требало направити велику одлуку којим путем даље ићи.  Један од њих је пут којим једино иницијат (који је сада „свестан“) може да корача: тај пут води ка Животу – правом животу. Други пут води ка забораву – ка паду у сан и на крају обамрлост, попут „ходајућег мртваца“.

Знање о овим путевима традиционално је чувано као мистерија. Детаљи су скривани у загонеткама иницијације. Њихова сврха била је да иницијатима наговесте реалност веома другачију од оне коју су узимали здраво за готово. А траг ка томе што су древни Грци наговештавали налази се у стази која води ка животу, уместо у оној која нас тера да ловимо некакву илузорну „реалност“ – било да се ради о уверљивом миту бескрајног, дужничког просперитета или некој орвелијанској универзалној технолошкој будућности. Обе илузије су моћне на свој начин.

Не ради се међутим о томе која је илузија ближа или даља од реалности у односу на ону другу. Поента је: не може се прићи, не може се стићи до стварности на овај начин. То није „стаза“. То су само две илузије, две илузорне „стварности“ од мноштва њих. Нема швабијанског „спремни или не, нови свет стиже“. Можда је једино извесно да ће дигитални алати омогућити другачији начин људског битисања.

Друга стаза – стаза ређе спомињана – је повратак на једноставност. И изналажење унутрашњег суверенитета.

 

Превео Владан Мирковић/Нови Стандард

 

Насловна фотографија: Manjunath Kiran/AFP

 

Извор Strategic Culture