Алистер Крук: Урушавање племените лажи о демократији

Мартовске иде су ове године пораниле – дошле су 6. јануара, макар за садашњег „америчког Цезара“. Шта се десило, како се десило, ко је закувао догађаје на Капитолу – о свему томе дуго ће се расправљати. Међутим, бодежи су одавно наоштрени за Цезара, много пре инвазије на Капитол. На неки начин, позорница је већ била спремна – Трамп је ушетао у вашингтонски Форум и на крају је „избоден насмрт“, попут Јулија. Било је заиста шекспировски.

Одавно се сматрало да би Трамп могао да одбаци резултате избора услед потенцијалне крађе поштанских гласова (а поштански гласови су одиграли огромну изборну улогу 2020. године). Пројекат интегритета транзиције (Transition Integrity Project – TIP) прецизно је (или циљано) предвидео да ће Трамп изгубити изборе „након пребрајања свих поштанских гласова“ и да ће их потом оспорити. TIP се потом посветио проучавању начина за насилно избацивање председника из Беле куће. Медији и „платформе“ су фигурирали у овим припремним играријама према којима је Трамп оспоравао изборне резултате и доводио у питање легалност и аутентичност поштанских гласова.

Није морало да буде овако – али нико није покушао да нађе компромис поводом правила о поштанском гласању (у ствари, пре се може рећи да су циљано одбијали компромис). У сваком случају, инвазија на Капитол сада представља велики психолошки моменат (прича о „побуни“) који пече америчку савест. Осим узнемиравања конгресмена и сенатора – ненавикнутих на искуства изненадног губитка сигурности – инвазија је постала скрнављење „светог простора“ (са свим пратећим конотацијама о изузетној и божанској мисији Америке). Бодежи су радосно заривени – поново је покренут импичмент, судиће му се у Сенату након Бајденове инаугурације, а он и његова породица могу да очекују судско мрцварење.

„Циклус освете“

„Плава држава“ покушава да се обрачуна са Трампом од његових првих страначких избора. Тај обрачун и даље траје. Некако истовремено са тим имамо и технолошко-дигитално уклањање „црвене Америке“ са друштвених платформи, уз говоркања о „чистки“ и културном „преваспитавању“ његових присталица (и њихове деце). Бајден већ говори као ратни председник (а Капитол је сада искусио ратну атмосферу, са све војском и оружјем по његовим ходницима). „Трамп је“, каже Бајден, „покренуо фронтални напад на наше институције демократије, од самог почетка, а оно јуче била је кулминација тог непосусталог напада“.

Ево прве кључне последице оног „психолошког догађаја“ – не само за Американце, него и за цео свет који посматра како се ствари одвијају: Бајден је позвао на мере против „домаћег тероризма“ и користио је речник који је углавном резервисан за борбу са неком непријатељском државом – такав речник увек прати велике ратове. Ово је материјал за „циклус освете“. Кад се ради о две државе у ратном стању, све ово је редовна пракса и саставни део рата. Државе настоје да свој сукоб реше кроз понижење, репресију и насилно потчињавање друге стране (нпр. однос САД према Јапану након Другог светског рата). Али Америка је, макар номинално, једна држава. Шта се догађа када се једна држава подели, па једна страна „побуњене“ елементе почне да посматра као „туђинску другост“?

Не знамо. Али мржња је интензивна, како према Трампу, тако и према његовим „бедницима“. А сада су ови сентименти постали реципрочни након понижења председника импичментом без садржаја, покренутом и изгласаном у року од свега пар сати. У овом тренутку све изгледа као да ће ток догађаја водити у спиралу све дубље поларизације.

Успон трампизма створио је ново радикално манихејство (учење према којем је свет подељен на добро и зло, светлост и таму, божански и демонски принцип и слично, прим. прев) у редовима либералне елите. Технолошке корпорације, са алгоритмима који кљукају људе ониме што желе да чују и виде, имају велику улогу у овој дитигалној и идеолошкој подели. Али суштина је да се та подела (лажно) сервира као борба на живот и смрт између монолитног либерализма и монолитног нелиберализма.

Ово шаље снажну поруку Русији, Ирану и Кини (па и другима) – САД су дубоко подељене, али ће њихова „нова мисија“ бити рат против нелиберализма са позиција „моралне узвишености“ – најпре код куће, а потом и у остатку света.

Сломљени идеал демократије

Но, од већег значаја је то што је коначно срушена „племенита лаж“ – маска која је скривала цинични аранжман који се назива „америчка демократија“. Круцијални закључак истакао је немачки министар спољних послова Хајко Мас када је приметио: „Без демократије у САД, нема демократије ни у Европи“.

Шта ли је Мас имао на уму? Можда је коментарисао љутитих 75 милиона црвених Американаца који су сада увидели шокантне размере преваре. „Превара“ се овде не односи на конкретне тврдње о трећем новембру (дану председничких избора у САД, прим. прев), него на много ширу превару у режији система подешеног да ради за интересе естаблишмента. Ово је био један од носећих стубова вештачки створене сагласности на којој деценијама почивају јавни ред и друштвена стабилност у Америци и Европи: наивно уверење да је демократија есенција система.

„Плава држава“ руши овај стуб како би се наслађивала у слаткој освети Трампу, који се усудио да скине маску са многих тајни везаних за амерички естаблишмент. Трамп је показао колико је „мочвара“ постала корумпирана и артикулисао је најдубље стрепње и фрустрације црвене Америке о „одливању“ радних места, економској оскудици и „бесконачним ратовима“. А црвена Америка је, заузврат, пројектовала своје огорчење и илузије кроз њега, претварајући га у свог барјактара.

Но, запањујуће је што рушење носећег стуба „племените лажи“ врше управо они који би требало да имају највише интереса да је очувају (естаблишмент). Али не могу да одоле. Једноставно не могу да опросте „аутсајдеру“ Трампу што се умешао у њихове брижљиво изграђене лажи, рушећи симулакрум реалности новм чињеницама које је супротставио њиховој „науци“.

Није ли баш то оно што толико плаши Меркелову и Маса? ЕУ има сопствену, још фрагилнију, „племениту лаж“. Она гласи: државе би – одрицањем од дела свог суверенитета – могле да учествују у ‘већем суверенитету’ (тј. европском пројекту), верујући да је он и даље демократски.

Цинични европски аранжман функционише само уколико Меркелова и Макрон могу да представљају америчку демократију као водећи принцип европског пројекта (ма колико то било обмањујуће). Али сада када се светла гасе у „граду на гори“, лидерима ЕУ остаје само сломљени идеал демократије као последње уточиште. Може ли ЕУ преживети ако данас знамо да функционише по туробној формули разводњеног суверенитета, без праве демократије, без корена у ширим народним масама, са заједницом све више налик олигархији којом управља тајанствени политбиро који никоме не полаже рачуне?

Поента је да је европска демократија такође намештена као и америчка, и то у корист Немачке и елита. А обични Европљани су то приметили, нарочито сада када диспропорционални терет економских недаћа ковида пада на један део заједнице. Елите су у страху од Трампа: он може све то да оголи за очи обичног народа.

Неки лидери ЕУ се можда надају да ће трампизам бити толико темељно уништен и ућуткан да ће бити могуће санирати напрслине на здању европске вештачке јавне сагласности. Али дубоко у својим срцима и они знају да ће окретање ка идеологији идентитета и рода (као изговора за већу државну контролу) само продубити поделе, пошто се тиме спречава да људи саслушају једни друге. То је политика подела која више не посеже ни за аргументима ни за убеђивањем.

Остатак света засигурно с пажњом прати дешавања. Више неће толерисати моралне придике Европе (мада ће их, нема сумње, и даље добијати), а државе ће настојати да изграде „јавну сагласност“ око другачијих „стубова“ – лабавих концерата држава (алузија на тзв. „Европски концерт“, односно геополитички аранжман баланса снага у Европи током 19. века, прим. прев), традиционалне културе и историјских наратива њихових заједница.