Алистер Крук: Стратешки циљ САД – распад Русије или опстанак хегемоније долара?
Алистер Крук (Извор: РТС)
Покушај да се спроведу обе намере – слабљење Русије и очување глобалне хегемоније долара, ипак, можда, неће бити могуће. Постоји ризик и да се не постигне ниједна
(Фонд стратешке културе, 9. 1. 2023)
Стратешки циљ би захтевао јединствену сврху која би се могла сажето оцртати. То би додатно захтевало убедљиву јасноћу о средствима помоћу којих би се циљ постигао и кохерентну визију о томе како би успешан исход заправо изгледао.
Винстон Черчил је циљ Другог светског рата описао као уништење Немачке. Али ово је била „флоскула“, а не стратегија. Зашто је Немачка требало да буде уништена? Какав се корист постигла уништавањем тако великог трговинског партнера? Да ли је то било да зарад спасавања империјалног трговинског система? Он се свакако распао (после „Суеца“), а и Немачка је отишла у дубоку рецесију. Дакле, какав је крајњи резултат требало да буде? У једном тренутку, потпуно де-индустријализована, пасторализована Немачка је постављена као (не баш вероватна) крајња игра.
Черчил се определио за реторику и двосмисленост.
Да ли је свет енглеског говорног подручја данас јаснији у погледу својих стратешких циљева и својим ратом против Русије, него тада? Да ли је његова стратегија заиста да уништи и распарча Русију? Ако јесте, докле тачно да је распарчава (и онда да „скокне“ у рат против Кине?). И, како ће уништење Русије – највеће копнене силе – извршити државе које првенствено поседују поморску и ваздушну моћ? И шта би уследило? Вавилонска кула сукобљених азијских државица?
Уништење Немачке (древне доминантне културне силе) било је черчиловски реторички украс (добро за морал), али не и стратегија. На крају, Русија је била та, чије је деловање било одлучујуће у Другом рату. А Британији је крај рата донео финансијски крах (и огромне дугове) и постала је талац Вашингтона.
И тада, као и сада, постојали су збркани, супротстављени циљеви: од периода Бурског рата, британски естаблишмент се плашио да ће изгубити своје „буре без дна“ – трговину природним ресурсима Истока – због наводне амбиције Немачке да сâма постане трговачка „империја“.
Укратко, циљ Британије је био одржавање хегемоније над сировинама које потичу из њене Империје (једна трећина света) и које су тада Британији осигуравале економски примат. Ово је био првенствени интерес уског круга унутар естаблишмента и његових мислилаца – уз намеру да у сукоб увуку и Сједињене Државе.
Данас живимо у доба нарцизма који је помрачио стратешку мисао: Запад не може да се одрекне осећаја да је у центру Космоса (иако више не у расном смислу, већ је то замењено политиком жртве, која захтева бескрајно обештећење, али Запад и даље полаже право на глобални морални примат).
Ипак је, на крају крајева, стратешки циљ данашњег рата који предводе Сједињене Државе против Русије да се одржи хегемонија америчког долара – што је запањујућа сличност, колико са британском борбом да одржи свој уносан примат над великим делом светских ресурса, толико и да детонира Русију као политичког такмаца. Ствар је у томе да се ова два циља не преклапају – али, могу да се крећу у различитим правцима.
Черчил се, такође, залагао за две прилично различите „тежње“ – и ако погледамо уназад, није постигао ниједну. Рат са Немачком није учврстио британско држање глобалних ресурса; пре ће бити да је, уз порушену континенталну Европу, Лондон остао подложан америчком уништавању, а затим и преузимању бивше империје – чија је главна последица била да Уједињено Краљевство постане осиромашени ратни дужник.
Овде смо данас на преломној тачки (искључујући нуклеарни рат, коме ниједна страна не тежи) јер Украјина не може да „победи“. У најбољем случају, Кијев може, помоћу специјалних јединица, да с времена на време да организује саботаже унутар Русије, које би имале несразмеран медијски утицај. Ипак, таква спорадична дејства не мењају стратешку војну равнотежу, која је у великој мери сада на страни Русије.
У том смислу ће Русија наметнути услове украјинског пораза – шта год то значило у смислу географије и политичке структуре. Нема о чему да расправља са западним „колегама“. Тај „мост“ је спаљен када су Ангела Меркел и Франсоа Оланд признали да је западна стратегија од „револуције“ на Мајдану, па надаље – укључујући и Споразуме из Минска – била финта за маскирање припрема НАТО пакта за посреднички рат против Русије.
Сада, када је ово подметање разобличено, Запад је добио свој посреднички рат који води НАТО; али, последице ових обмана су да Колективни Путин и руски народ сада разумеју да преговорима није могуће окончати сукоб: Споразуми из Минска су потонули. А, како Запад одбија да схвати суштину тињајућег грађанског рата у Украјини, кога је сâм намерно потпалио страственим залагањем за бизарни антируски национализам, Украјина је сада дух, који је одавно побегао из западне боце.
Док се поиграва „вечним“ посредничким ратом против Русије, Запад нема јасну стратешку предност којом би могао да покрене такав курс исцрпљивања. Западна војно-индустријска база наоружања је осиромашена. А, у Украјини су искрварили људи, наоружање, инфраструктура и финансије.
Тачно је да би НАТО могао да, ка западу Украјине, покрене своје експедиционе снаге – „коалицију вољних“. Те снаге би се добро држале (или не), али не би биле јаче. У чему је ствар, онда? Украјински „грбавац“ је већ пао са зидина и лежи у комадима.
Потпуном контролом медија и технолошких платформи, Запад може још неко време да спречава своје становништво да сазна до које мере су западна моћ и претензије пробушене. И, докле? Глобална динамика која ће уследити – чињенице са бојног поља – на крају ће бити гласнији.
Да ли ће Вашингтон, дакле, почети да припрема јавност? На пример, Болтонова изјава да би слабост Запада, ипак, могла да омогући Путину да отме победу из чељусти пораза је понављање неоконзервативног наратива о Вијетнаму: „Победили бисмо да је Запад показао снагу своје одлучности“. А, онда се брзо „измаћи“ од Украјине и оставити причу да избледи? Можда.
Али, да ли је уништење Русије увек било главни стратешки циљ Сједињених Држава? Није ли циљ да се, пре свега, осигура опстанак финансијских и увезаних војних структура, како америчких тако и међународних, које допуштају да се огроман профит и трансфер глобалне уштеђевине гомилају код западног безбедносног „Борга“? Или, једноставно речено, да се очува финансијска хегемонија Сједињених Држава?
Како пише Олег Нестеренко „овај опстанак је једноставно немогућ без војно-економске, тачније, војно-финансијске надмоћи у свету. Концепт опстанка на рачун надмоћи у свету јасно је, пред крај Хладног рата, артикулисао Пол Волфовиц, амерички подсекретар за одбрану, у својој такозваној Доктрини Волфовица, у којој се Сједињене Државе посматрају као једина преостала суперсила у свету, чији је главни циљ да задржи тај статус: ’спречити поновну појаву новог ривала било у бившем Совјетском Савезу или негде другде, какав је раније био Совјетски Савез, а који би представљао претњу поретку’.“
Овде је ствар у томе да, иако би логика ствари изгледала тако да захтева да се Сједињене Државе окрену од немогуће победе у рату у Украјини и „пребаце се“ на неку другу „претњу“, у пракси је рачуница вероватно сложенија.
Прослављени војни стратег, Клаузевиц, направио је јасну разлику између онога што данас називамо „ратовима по избору“ и онога што су други назвали „ратовима према одлуци“ – по његовој дефиницији, ово друго су егзистенцијални сукоби.
Општа је претпоставка да рат у Украјини припада првој категорији „рата по избору“. Али, да ли је то тачно? Ствари се одвијају много другачије, него што се у Белој кући очекивало. Руска економија није доживела слом – како се самозадовољно предвиђало. Подршка Председнику Путину износи 81%; а колективна Русија се консолидовала око ширих стратешких циљева Русије. Штавише, Русија није изолована глобално.
У суштини, Бајденов тим се, можда, препустио зарђалом размишљању – пројектујући на данашњу културолошки православну Русију, другачија мишљења, која су стварана током раније ере Совјетског Савеза.
Можда је, онда, рачуница Бајденовог тима требало да се промени, ако су на време увидели ове непредвиђене исходе? А, посебно због разоткривања да су америчка и НАТО војска инфериорне у односу на статус који имају?
Управо је тај страх Бајден изразио током посете Зеленског у Белој кући, пре Божића. Да ли ће НАТО преживети такву искреност? Да ли би ЕУ остала нетакнута? Тешке приче. Бајден је рекао да је провео стотине сати разговарајући са лидерима ЕУ како би се ублажили ови ризици.
Још је важније, да ли ће западна тржишта преживети такву искреност? Шта ће се догодити, ако Русија током зимских месеци доведе Украјину на ивицу системског колапса? Хоће ли Бајден и његова изразито анти-руска администрација једноставно дићи руке и признати победу Русији? Судећи према њиховој максималистичкој реторици и посвећености украјинској победи, то је мало вероватно.
Ствар је у томе да су тржишта и даље веома нестабилна, а Запад се налази на ивици рецесијског стезања, за које је ММФ упозорио да ће вероватно нанети фундаменталну штету глобалној економији. Тачније, америчка економија се налази у најосетљивијем тренутку – на ивици могућег финансијског понора.
Можда Бајден није био „изричит“, али санкције Русији вероватно неће бити поништене; прекиди у снабдевању ће и даље постојати; инфлација и каматне стопе ће расти – а, да ли ће то све бити довољно да гурне тржишта „низ литицу“?
Ово су непознанице. Али, анксиозност је стигла до америчког „опстанка“ – то јест, до опстанка хегемоније долара. Као што британски рат против Немачке није реафирмисао или обновио колонијални систем (управо супротно) – тако ни рат Бајденовог тима против Русије није успео да реафирмише подршку глобалном поретку на чијем су челу Сједињене Државе. Напротив, то је потпалило таласе пркоса, који је усмерен на глобалистички поредак.
Промене у глобалном расположењу доводе до ризика да се покрене опасан вртлог: „Ослабљивање система петродолара би могло да зада значајан ударац тржишту обвезница америчког трезора. Пад потражње за доларом у међународној арени ће аутоматски изазвати девалвацију валуте; а тиме и, де факто, пад потражње за вашингтонским благајничким записима. А то ће, сâмо по себи – механички – довести до повећања каматних стопа.“
Зар Бајденов тим, у таквим бурним водама, не би више волео да спречи западну јавност да сазна о неизвесном стању ствари, настављајући са наративом „Украјина побеђује“? Једна од примарна сврха је увек била смањивање инфлације и очекиваних каматних стопа – надајући се колапсу у Москви. Колапсу, који би западну сферу вратио „у нормалу“ изобиља јефтине руске енергије и изобиља јефтиних сировина.
Сједињене Државе имају невероватну контролу над западним медијима и друштвеним мрежама. Можда се запослени у Белој кући надају да ће држањем прста запушити пукотину у насипу, зауставити потоп, верујући да ће инфлација некако да се умири (уз помоћ неког Deus ex Machina деловања)? И да ће Америка бити поштеђена упозорења Џејмија Дајмона, прошлог јуна у Њујорку, када је свој опис економских изгледа, пребацио са олује на ураган.
Покушај да се спроведу обе намере – слабљење Русије и очување глобалне хегемоније долара, ипак, можда, неће бити могуће. Постоји ризик да се не постигне ниједна – као што је Британија открила након Другог светског рата. Уместо остваривања својих намера, Британија је била „сломљена“.
Аутор је бивши британски дипломата, оснивач и директор „Конфликт форума“ са седиштем у Бејруту
Наслов и опрема: Стање ствари
