АЛИСТЕР КРУК: Стари поредак је заувек нестао

Ако је Запад посвађан око сопствених вредности, шта онда те вредности препоручује да буду основ светског поретка?

Конфликти избијају на све стране: Велики део турске војске стоји спреман да изврши инвазију на делове Сирије (мада је инвазија можда за сада избегнута); премијер Моди је изгледа управо потпалио следећу рунду кашмирских ратова са Пакистаном својим хинду „националистичким“ потезом усмереним на анексију већински муслиманског Џаму-Кашмира; Јапан је отпочео мини-трговински рат против Јужне Кореје, Турска се спрема за обрачун са Грчком и Кипром поводом експлоатације енергената у Источном Медитерану, јеменски рат се закувава и све више се прелива на јужну Саудијску Арабију; америчко-ирански и сиријски конфликти се крчкају, а Хонгконг је прокључао у отворено насиље.

Шта се дешава? Постоји ли нека обједињујућа нит која повезује ову изненадну епидемију глобалних тензија? Наравно да сви ови конфликти имају своје одвојене позадинске контексте. Али откуд толико њих истовремено? Најкраће речено, све се своди на промене – тачније, на свест о томе да се налазимо на прагу великих промена. Почиње прегруписавање света.

Погледајмо, на пример, заокрет од 180 степени који су направили Уједињени Арапски Емирати (иначе један од водећих агитатора за конфронтацију са Техераном) пружањем руке Ирану. Жар за сукобом УАЕ са Ираном највећим делом је био последица реакције на Обамине кораке ка нормализацији односа са том земљом кроз JCPOA (Ирански нуклеарни споразум, прим. прев.). Заливске земље су се уплашиле да ће изгубити кишобран америчке протекције, за који су веровале да их штити не само од Ирана, већ и од унутрашњих снага које желе промене. А онда, са доласком председника Трампа, деловало је да се појавила нова прилика за цементирање тих америчких гаранција кроз подстицање новог председника – ионако већ опседнутог идејом иранске „малигности“ – на акцију.

ЗНАЦИ СУ ЈАСНИ

Но, изненада је слика Трампа како враћа пробуђени Иран у камено доба (наношењем вишегенерацијске штете ракетним ударима по његовој инфраструктури), испарила на пустињској врелини. Када је Иран преузео иницијативу својим контра-притисцима, САД коначно нису одговориле, било у Ормузу, било поводом губитка своје високо-софистиковане беспилотне летелице.

Још није готово: Иран остаје опасно жариште, али је у региону схваћено да Америка нема ни политичку вољу, ни капацитет за пролонгирану војну акцију (за разлику од брзе варијанте по принципу „гађај једном и готово“, на шта је Иран обећао масивну одмазду). Овај осећај „промене“ додатно је оснажио Трампов прошломесечни поновљени позив на повлачење из Сирије, као и његова готово непристојна ужурбаност да се извуче из Авганистана. Знаци су јасни: Америка се спрема да напусти Блиски исток.

Заливске земље морају да се прегрупишу – и то и чине. Премештају се у безбедносну архитектуру коју граде Кина и Русија. Пре десет дана, документом који су званично одобриле Уједињене нације, руско министарство спољних послова је изнело нов концепт колективне безбедности у Персијском заливу. Руску иницијативу би требало третирати као неку врсту пратње и допуне Шангајској организацији за сарадњу, пише Пепе Ескобар.

Томе треба додати да се Кина забавља пружањем морнаричке заштите сопственим пловилима у Заливу (како би их заштитила од отмица у англо-америчком стилу), као и да су се Русија и Иран договорили да изведу здружене поморске вежбе у Ормузу (што ће Русији обезбедити приступ лукама Бандар е Бушер и Чабахар), како би се схватило да идеја руско-кинеске безбедносне архитектуре добија на садржини. Разумно је да заливске земље потраже новог заштитника. И то и чине.

НАШ ИНТЕРЕС ЈЕ ОПШТИ ИНТЕРЕС

Како ове повезати са оним другим сукобима? Један аспект тиче се еволуције Трампове тезе „максималног притиска“: њен досадашњи неуспех да оствари било какав већи успех је већ нашироко коментарисан. Одлучујући фактор је што у овом приступу „уметности преговарања“ (алузија на истоимени назив Трампове књиге; прим. прев.) недостаје било какво средство за трансформисање тог америчког максималног „притиска“ у смислено политичко или стратешко дипломатско решење. Све се своди на: „капитулирајте, иначе ћемо вам додатно отежати муке са којима се већ суочавате“. Укратко, то је додатна радикализација концепта америчке изузетности. Џон Болтон је то формулисао на следећи начин: „Највећа нада за слободу човечанства у историји су Сједињене Државе. Зато је заштита америчких националних интереса и најбоља стратегија за свет“. Другим речима, ваши интереси су за нас небитни.

Оно што је можда отпочело као стратегија „уметности преговарања“ је временом еволуирало од „ривалитета великих сила“ до отвореног новог хладног рата. Последица овог „дођавола с вашим интересима“ приступа је да сада вероватно и Кина, и Иран, и Турска активно одбијају „договор“ са САД.

Ово је нарочито релевантно у случају Турске. Као кључна НАТО чланица, Турска је у контексту америчких интереса узимана здраво за готово; реципроцитет није био у понуди. Напросто се претпостављало да Турска нема интересе које би НАТО или Сједињене Државе морали да поштују. Само чланство у НАТО-у је довољно признање. А са турским гневом поводом покушаја пуча 2016. и запрепашћењем пред пројектом Централне команде САД за аутономију Курда, НАТО је просто уздигао статус Грчке – древног непријатеља Турске – која је све то прихватила и више него вољно. Тако је својеглава борба за америчке интересе (у Сирији) резултовала успостављањем новог жаришта између Турске и Грчке у Источном Медитерану, што прети да поцепа климави статус доминантно грчке Никозије. Не изненађује што Турска поново открива своју стару улогу евроазијске силе, док јој Кина и Русија указују прикладно поштовање. Као и други, изгледа да и Анкара прихвата кинеско-руску архитектуру.

Међутим, овде не имплицирамо да су себични трговински и геополитички приступ САД, или њихово избегавање ратова, једини фактор који је утицао на избијање мноштва набројаних проблема. Међутим, радикално јурење америчких интереса до тачке нулте толеранције за туђе интересе намеће питање: зашто нема „плана Б“ уколико Кина, Иран, Русија и Северна Кореја одбију да капитулирају? Да ли то онда значи да тежња ка „договору“ никада није била циљ појединаца из Вашингтона? Да ли је циљ од почетка био да се употребом тарифа пресеку азијске линије снабдевања – односно да се наметне њихово реконструисање у САД? Шта ако „нови нуклеарни споразум“ са Ираном никада и није био жеља одређених доносилаца одлука у Вашингтону? Шта ако се одувек радило само о смени режима?

КУЛТУРНА ИМПЛОЗИЈА

Други, шири фактор одговоран за овај осећај глобалне метаморфозе је културна имплозија Запада, односно „Велики преокрет“ (како га је оснивач Института Русо назвао). Пре тако мало времена западна либерална, културна и економска визија била у свом апогеју. Деловала је неизбежно. Деловала је непорециво. Стајала је као западни центар гравитације. Али како је председник Путин скоро приметио (свега пар година касније), либерализам и европско такозвано „просветитељство“ се третирају као „превазиђени“ у највећем делу света. Овај прилично изненадни „Велики преокрет“ је оставио либерални табор – који се веселио „на врху света“ – збуњеним, љутим и престрашеним. У подељеним САД и УК, ови антагонизми наводе људе да „ваде очи” једни другима.

„Грађански рат“ унутар западне парадигме пружа другим (незападним) земљама нови простор за изналажење сопственог пута. Понекад овај пут може бити потенцијално деструктиван – као у случају Модијеве хинду-националистичке анексије Џаму-Кашмира (током Бушове администрације Модију је ускраћена виза на основу тога што је подржавао хинду екстремизам током антимуслиманских демонстрација 2002). Али истина је да више не постоји никакав разлог за клањање западњачким морализаторским мантрама кад им се народ жестоко супротставља чак и унутар самих цитадела либерализма. Укратко, ако је Запад посвађан око сопствених вредности, шта онда те вредности препоручује да буду основ светског поретка?

Заиста се налазимо на раскрсници. Неки западњаци можда сањаре да се status quo ante некако може вратити (кад би само склонили Трампа и „обуздали“ популисте). То је заблуда. Спољни свет се трансформише. Кина, Русија и Азија ће заменити хегемонију САД, и то не другом хегемонијом – него лабавом коалицијом држава које се залажу за другачије вредности и цивилизацијски модел. А будући да се њихове вредности разликују од протестантске парадигме Џона Лока, Џона Хјума и Адама Смита, доћи ће до другачијих економских перспектива.

А status quo ante се неће вратити ни код куће на самом Западу. Западни политички систем се и сам налази у неповратној трансформацији док политичари свих провенијенција покушавају да се прилагоде друштвеном животу у којем је стари свет и даље ту, а нови тек израња. Послератни политички систем породичних и локалних веза са левим или десним центром (при чему нема великих разлика између та два), умире у западним демократијама. Рок трајања левог центра истиче јер његова изворна мисија више није важна довољно великом делу бирачког тела. Каква је поента странака које су постојале да би представљале интересе синдиката и индустријског пролетеријата кад више нема масовног запошљавања у тешким индустријама? Постиндустријске економије су глобални феномен.

ИЗРАЊАЊЕ НОВОГ СВЕТА

„Народна свест данашњице није обликована муком великог броја радника које експлоатишу власници фабрика. Њу у најбољем случају брине перспектива затварања фабрика. Старе левичарске битке за услове рада и плате су углавном готове. Нови проблем је далеко суптилнији и мање подложан социјалистичким решењима: како одржати индустријски сектор који пружа масовну запосленост, нарочито за оне са ниским или никаквим вештинама. Глобализација је у великој мери повезана са свим овим, али је опадање економије која гравитира око фабрика у самој сржи проблема“ (што снажно потврђује и Трампово окретање „бедницима“ са становишта националистичке деснице, а не левице), пише Џанет Дејли.

Тако долазимо до западне дилеме: умерене снаге левог и десног центра се и даље надају да могу да заступају људе које су одувек заступале – гласаче средње класе који желе да покажу своју пристојност гласањем за странку која се залаже за некакву идеју „друштвене бриге“. Али, будући да се преокупација елите – односно космополитска свест – окренула ка специфичнијим „запостављеним“ групама (етничким мањинама, женама и родним неконформистима), мање су шансе да ће их се тицати, или да ће уопште схватити последице неуспеле масовне имиграције и мултикултурализма на свакодневне животе већине грађана (на оних „шездесет одсто“). И тако поларизација расте, а свака група се повлачи у своју енклаву. Партије центра бледе, заједно са све мањом, економски упропашћеном средњом класом.

Три водеће политичке снаге прикупљају моћ у оваквој политичкој средини у којој су глобално загревање (за бивше центристе) и имиграција (за „шездесетопроценташе“) нова дефинишућа питања. Националистичке десничарске партије, које су некада биле маргиналне, сада су структурни елемент политичког пејзажа Европе. Центар се мучи свуда, а трећа снага постаје покрет зелених. Његов спектакуларни успон – док гласачи одбацују традиционалне странке и притискају лидере да ургентно делују против климатских промена – углавном се може приписати мобилизацији младих.

Управо тај „мртви угао“ затворене елите, у којем се игноришу нежељени ефекти глобализације на „шездесетопроценташе“ зарад остварења ефемерних идентитетских преокупација, јесте оно што је постало токсично за остатке старе радничке класе. Дејли сматра да је тај мртви угао „вероватно коштао Хилари Клинтон њеног председничког мандата: жене у депресивним државама Појаса рђе (Rust Belt) нису бринули ‘стаклени плафони’ (незваничне баријере за професионално напредовање које се нарочито односе на жене и припаднике мањина; прим. НС), него колико ће хране моћи да ставе на сто и да ли ће њихови мушкарци икада моћи поново да се запосле. Шта се потом догодило? Изашле су на изборе – чему су склони они који су љути и обесправљени – и гласале за демагога који их није третирао са презиром, већ је дао глас њиховим фрустрацијама“.

Status quo ante више није доступан, ни на домаћем плану, на Западу, а камоли у остатку света. У току је велики преокрет. Друштво је изгубило свој културни центар гравитације. Стари начин живота бледи и близу је нестанка.

Превео Владан Мирковић