Уколико желимо да се осврнемо на дешавања у Украјини, почетна тачка мора бити Авганистан, ма колико збуњујуће то звучало. Зашто? Зато што је Авганистан још увек уџбенички пример мочваре коју је креирао Запад, лишен цивилизацијске храбрости да се бори, изузев преко посредника или у информативном рату лажних застава.

Укратко, један пољски Американац – Збигњев Бжежински – убедио је свог шефа Џимија Картера да усади клицу специфичне варијанте политичког ислама у Авганистан, надајући се да ће последична пандемија да разори Совјетски Савез. СССР на крају заиста јесте имплодирао. Али то није имало везе са „мочваром сталне побуне“ коју су САД ослободиле својим мега пројектом за Авганистан. СССР се распадао, независно од тога, услед инхерентних контрадикторности које је Џорџ Кенан навео у свом Дугом телеграму из 1946. године.

Наратив америчког тријумфа над Русијом у авганистанској каљузи забетониран је као један од основних америчких митова (иако је неистинит). Оно што је пројектом међутим постигнуто јесте уништење Авганистана за наредне две деценије и изазивање „колатералне штете“ од усађене смртоносне варијанте политичког ислама, која се, као јако заразна, проширила на Запад и изнедрила следећи амерички мега пројекат: „Рат против тероризма“.

Индукована пандемија потом је употребљена за друга два циља: заливске државе су је искористиле како би поткресале нападе секуларних социјалиста и Муслиманског братства на аутократске креденцијале Залива (ратови у Сирији и Ираку). А САД су занемариле своје квалитете вирулентности и преносивости како би створиле „пасторални“ предео на Блиском Истоку – намерно остављајући Израел као једини рт безбедности који се уздиже над читавим регионом.

Блиски Исток је економски сравњен са земљом, са две главне струје ислама које се међусобно сударају и регионалним пословним моделом практично сведеним на експлоатацију све мањих резерви фосилних горива.

Све то је резултовало тиме да издашни ресурси сада расцепканог азијског хартленда упадну у чељусти експанзионистичке америчке финансијске мреже.

Следи распарчавање

Размотримо сада ову слику из перспективе Украјине: оно што је Авганистан био за СССР, то је Украјина данас за Русију (по америчком гледишту).

Исход Украјине постаје јаснији (мада постоје географски детаљи, попут судбине Одесе, који остају нерешени). Украјина ће бити распарчана. Југ и исток Украјине ће се на крају – у неком формату – стопити са Русијом. Огроман комад западне Украјине (Галиција) на крају ће вероватно преузети Пољска. Окрњени центар и север биће оно што остаје Кијеву. И биће веома сиромашан: углавном руралан, одсечен од мора и својих некадашњих лука и лишен индустријске и пољопривредне базе, као и налазишта угља. ЕУ ће радо да плати рачун Кијева.

Није морало да буде тако. Забране Бориса Џонсона Зеленском да постигне било какав договор са Русијом носе са собом велику одговорност.

Поново, према авганистанском калупу, САД су у Украјину увеле клице нарочито вирулентне варијанте европског фашизма која „комбинује све одлике“ нацизма (попут антисемитизма, екстремног национализма, насиља, итд.), али није заокружена у конкретну доктрину. Последична пандемија покидала је Украјину својим пуким дивљаштвом, а њена зараза вероватно ће се проширити изван Украјине – уколико Пољска одлучи да окупира своју некадашњу територију Галицију (чија се половина налази у западној Украјини).

Током Другог светског рата, Немци су формирали Вафен СС дивизију „Галиција“, као украјинску дивизију унутар Вермахта (дивизија је била у саставу Вафен СС, а не Вермахта, прим. прев). Пољаци и Украјинци добро памте историју СС у Пољској. Ако се ова вирулентна клица нађе усађена у једну ЕУ чланицу, могла би да привуче још следбеника – као и противника – дуж европских линија раздвајања истока и запада.

Попут Авганистана, Украјина ће бити упропашћена. Као и пре, САД ће митологизовати овај сукоб као „победу“. У реалности, међутим, Русија побеђује. Америчка победа показаће се као Пирова.

Русија и даље стоји, очувала је себе и преживела. Њено кључно савезништво са Кином је функционално. Њена економија се стабилизује, упркос тоталном финансијском рату Европе, а Глобални Југ (Африка, Блиски исток и Азија) одбио је да се придружи америчком позиву на санкције. Изузеци су Сингапур, Јапан, Израел и Пакистан, који је морао да прође кроз обојену револуцију да би променио свој став.

Две одвојене сфере

Светска економија наставиће да се раздваја у две одвојене сфере – и два трговинска система. Овај новији имаће трговинску структуру базирану на размени сировина, а евроазијска економска заједница вероватно ће развити сопствени „ММФ“, базиран на специјалним правима вучења (енг. „Special Drawing Rights“ – механизам ММФ који служи као мера величине националне економије до које ММФ може да привремено откупљује националну валуту ради уравнотежења биланса плаћања неке државе, прим. прев.) која би рефлектовала палету валута и злато.

Енергетски и сировински ресурси хартленда овај пут ће, међутим, бити блокирани од стране Европе и САД. Сировинска и колатерална база америчке дужничке пирамиде биће пољуљана како вредности буду расле.

Поново ће, баш онако како је авганистански „пројекат“ изазвао „колатералну штету“, и овај украјински учинити исто. Европу ће разорити инфлација. Немачки индустријски модел, без свог историјског приступа руским и кинеским тржиштима, урушиће се, а читава ЕУ склизнуће у рецесију, погоршану скоковима америчких каматних стопа и повлачењем доларске ликвидности са евро-доларског тржишта од стране ФЕД-а (због борбе против сопствене домаће инфлације).

У суштини, ЕУ се клади на то да ће Русија брзо пропасти – пре него што инфлација уништи њену економију. То је изванредно наивна рачуница!

Ако ЕУ падне у рецесију, америчка хипер-финансијализована економија убрзо ће кренути за њом. Атлантиситчки римленд постепено ће ослабити. А како други региони, попут Блиског истока, буду перципирали смер ветрова промене, тако ће мигрирати и моћ, у складу са симпатијама.

На Блиском истоку (где се стрпљиво посматра смер ветра), било какво слабљење Европе и САД проучаваће се пажљиво – а Израел ће очигледно остати усамљено острво, „на погрешној страни“ поделе, у свету подељеном на Запад против осталих (енг. „West against the Rest“).

Иран ће све више постајати део стратешког савеза Русије и Кине. Међутим, последице новог азијског трговинског и кредитног система, почеће да задиру у дистрибуцију регионалне инфраструктуре моћи, а монетарни обриси већ израњају из тренутних преговора.

Реметилачки фактор

Стога, један потенцијални реметилачки ефекат сукоба у Украјини тиче се Израела. Бајденов тим не само да је ову земљу обавезао да подржи америчке критике против Русије, него што је још битније – да снабдева Украјину оружјем које ће се користити за убијање Руса.

Захлађење које је већ евидентно из сврставања Израела уз Вашингтон против Путина, напреже ионако фрагилан однос који је очувао стабилност Израела на окупираном Голану, како су Руси недавно подсетили Тел Авив. Међутим, уколико је Путин у потпуности дигао руке од Вашингтона и Европе поводом Украјине (и шире глобалне безбедносне архитектуре) – а делује да јесте – онда ни Бенет, ни било који други израелски премијер више нису од користи Москви као канал посредовања. Штавише, постају противници.

Заправо, како САД распаљују реметилачке пожаре широм руске периферије – у Казахстану (поново), Белорусији (поново), Грузији, Пољској, Молдавији и Придњестровљу – зашто Осовина не би узвратила по америчкој периферији?

Структура владајуће елите Израела данас је изузетно крхка. Уколико ове тензије не буде могуће решити, сматра се да ће поједини кругови унутар Израела дати предност нападу на иранска нуклеарна постројења (по принципу „док је још могуће“). Ова дебата и даље траје.

Авганистанска мочвара и „пандемија“ преокренули су свет у америчку корист, али „пројекат Украјина“ окреће наш свет наглавачке: монетарно, стратешки, метафизички и идеолошки.

Извор Almayadeen.net

Насловна фотографија: REUTERS/Mykola Tymchenko/File Photo