Изгледа да имамо детаље „плана у 28 тачака„. Украјински посланик Гончаренко објавио је текст за који тврди да је превод оригинала.

Тај текст – замишљен као наводни правни споразум – сваком искусном читаоцу ће деловати као аматерски рад који се, у неколико делова, ослања на „каснија разматрања“ и „очекивања“.

То јест, много тога остаје неодређено, нејасно и слабо утврђено. Такав план би, наравно, у целини био неприхватљив за Москву (иако га можда неће директно одбацити). Ипак, план је изазвао бес и отпор у Европи. Економист (који одражава став естаблишмента) назива документ „ужасним америчко-руским предлогом (…) који испуњава многе [руске] максималистичке захтеве и додаје још неке“. Једноставно речено, Европљани и Британци желе искључиво руску капитулацију.

Ствар коју Москва јасно истиче јесте да Кирил Дмитријев – саговорник Стива Виткофа у припреми назначеног плана – не представља председника Путина, нити Русију. Он нема никакво званично овлашћење.

Портпарол Кремља, Дмитриј Песков, кратко је изјавио: „Не постоје званичне консултације између Русије и САД о решавању ситуације у Украјини, али контакти постоје. Марија Захарова је изјавила да ‘Министарство спољних послова Русије није добило никакве званичне информације од САД о било каквим наводним ‘споразумима’ о Украјини који се с ентузијазмом шире јавним простором’.“

„Став Москве је да је Русија отворена за дијалог само у оквиру ‘граница својих раније изнетих принципа’, а САД до сада нису понудиле ништа званично што би могло послужити као полазна тачка за такве разговоре.“

Шта је договорено?

Шта се, дакле, дешава? Двојица политички неискусних „квази-изасланика“ су разговорала, и из тих разговора су проистекли извесни предлози. Није чак ни јасно да ли је Дмитријев имао одобрење за своје разговоре са Виткофом у САД, или је деловао по сопственој иницијативи. Министарство спољних послова Русије негира било каква сазнања о садржају ових разговора. Било би необично да Дмитријев није информисао никога у Москви.

У сваком случају, председник Путин је послао одговор на ове спекулације из западних медија. Обучен у војну униформу, посетио је командни пункт Борбене групе Запад на линији фронта, где је изјавио да руски народ „очекује и треба“ резултате Специјалне војне операције (СВО): „Безусловно остварење циљева СВО је главни циљ за Русију“, закључио је, пославши тако јасну поруку и Вашингтону.

Изгледа да је овај документ, написан из америчке перспективе, осмишљен као класичан мамац. Секретар Рубио је више пута рекао да не зна „да ли Русија озбиљно жели мир или не“.

„Тестирамо да видимо да ли Руси заиста желе мир. Њихова дела – а не речи – одредиће да ли су озбиљни или не, и намеравамо да то сазнамо што пре… Постоје неки обећавајући знаци, а опет има и оних забрињавајућих.“

Дакле, предлози су вероватно били објављени да би се тестирала реакција Русије.

„Очекује се… да се НАТО више неће ширити, на основу дијалога између Русије и НАТО-а, али уз посредовање Сједињених Држава; Украјина ће добити ‘поуздане безбедносне гаранције’ [неодређене]; величина украјинских оружаних снага биће ‘ограничена’ [sic] на само 600.000 људи; САД ће бити задужене за те гаранције; уколико Русија изврши инвазију на Украјину, [тада] ће, поред одлучног и усаглашеног војног одговора, све глобалне санкције бити поново уведене, признање нових територија и све друге погодности биће поништене; САД ће сарађивати са Украјином на заједничкој обнови… и управљању украјинском гасном инфраструктуром, укључујући гасоводе и складишне капацитете.“

„Укидање санкција [Русији] биће разматрано и одобравано постепено и појединачно.”

„100 милијарди долара замрзнуте руске имовине биће уложено у напоре за обнову и инвестиције у Украјини под вођством Сједињених Држава. Сједињене Државе ће добијати 50 одсто профита од овог подухвата; Русија ће законски утврдити политику ненападања према Европи [међутим, нема помињања било какве реципрочности од стране Европе].”

„Крим, Луганск и Доњецк биће де факто признати као руски; Херсонска и Запорошка област ће бити подељене по тренутној линији фронта, што ће значити де факто признање дуж те исте; Русија се одриче других анектираних територија.”

Овај документ у суштини представља прекид ватре – не мировни споразум – при чему је признање територија само де факто (а не де јуре).

„Овај споразум биће правно обавезујући. Његову примену надгледаће и гарантовати Мировни савет на челу са председником Трампом.“

„Када буде договорен, прекид ватре аутоматски ступа на снагу.“

Неизвесна будућност

Овај скуп предлога вероватно неће бити прихваћен ни од стране Европљана, ни Русије, па чак ни Зеленског. Њихова сврха је да наметну потпуно нову почетну тачку за било какве преговоре. Све руске уступке предвиђене у тексту САД ће „ставити у џеп“, док ће Русији отежавати и у погледу њених „декларисаних принципа“. Притисци на Москву ће се појачати.

Овај документ у суштини представља прекид ватре – не мировни споразум – при чему је признање територија само де факто (а не де јуре)

Заправо, ескалација је већ почела. Истовремено са објављивањем предлога, четири америчке ракете дугог домета ATACMS, испоручене и усмерене од стране САД, испаљене су дубоко у руску територију, према Вороњежу, где се налазе руски стратешки радари. Све су оборене, а руски ракетни системи Искандер одмах су уништили платформе за лансирање и елиминисали 10 оператера лансирних уређаја.

Министар финансија Скот Бесент је запретио новим санкцијама Русији, а Трамп је дао до знања да је сагласан са предлогом сенатора Линдзија Грејема за петоструким (500 одссто) повећањем санкција према онима који тргују са Русијом – под условом да он, Трамп, има потпуну дискрецију над новим пакетом санкција.

Општи циљ свега овога је да се Путин сатера у ћошак и да се притисне да одступи од својих основних принципа – који инсистирају на уклањању корена конфликта, а не само његових симптома. У овом документу нема никаквог трага признавања корена конфликта [ширење НАТО-а и размештање ракета], осим нејасног обећања да ће „дијалог [између Русије и НАТО-а], посредован од стране Сједињених Држава, бити спроведен како би се решила сва безбедносна питања и створили услови за деескалацију, чиме ће бити обезбеђена глобална безбедност и повећане могућности за сарадњу и будући економски развој“. Бла, бла, бла…

Изгледа да нас очекује ескалација. Русија ће морати да размисли о томе како ефикасно војно одвратити Сједињене Државе, а да при томе не покрене кораке који воде ка Трећем светском рату.“

Баланс између одвраћања и чувања врата отворених за дипломатију је врло незгодан и тежак – прејако наглашавање одвраћања може (контрапродуктивно) само подстаћи ескалацију од стране противника.

Док, с друге стране, превелики нагласак на дипломатију може бити перципиран од стране противника као слабост и опет позвати на ескалацију војног притиска.

Предлози Виткофа и Дмитријева можда имају добре намере, али они који контролишу дубоку структуру глобалних система вероватно неће дозволити Русији да очува своје вредности. Можда је Кирил Дмитријев преварен.