Договор који су постигли Саудијска Арабија и Иран (чије је гарант Кина) није превасходно о обнови дипломатских односа. Важно је запазити да су два тима предводили шефови државних безбедности. Споразум је пре о градњи нове регионалне безбедносне архитектуре.

Ово има револуционарни потенцијал. Још од када је Јицак Рабин раних деведесетих година одлучио да преокрене израелску изворну безбедносну парадигму која подразумева окретање „Периферије“ (не-арапских држава) против „израeлског“ арапског комшилука (како би поставио основу за Рабинову тежњу за извесно разумевање са Палестинцима) регион је претворен у пустош неприродне Анти-безбедносне архитектуре.

Како би постигли циљ потраге за миром са арапским светом, израелско вођство – којем је био потребан разлог око којег би се окупили Израелци и амерички Конгрес – демонизовало је Иран. Од тог момента, за Иран се говори већ неколико деценија да је надохват стицања нуклеарног оружја (иако се то никада није десило).

Последице су биле разарајуће: Иран је, попут јежа, истурио своје бодље, са Ахмадинеџадом који је упозоравајуће претио свакоме ко се приближи да држи одстојање. САД и Израел су тако окренули инхерентну интелектуалну и културну поларизацију које су проистекле из Иранске револуције у касус бели.

Мантра је казивала да је потребно, како би се Израел и његови арапски савезници осећали безбедно, да Иран и његов револуционарни ментални склоп морају бити уништени – или се барем овај ментални склоп мора преобликовати на западни начин.

(Свака паралела са данашњим западним позивима да Русија буде распарчана, а она подвргнута менталној рехабилитацији није случајна.)

Како се наставља овај рат широм региона, Ирак, Сирија, Либан и друге – све некада богате државе – претворене су у пустоши сиромаштва.

Повољан тренутак

Али онда су се геостратешке „плоче“ помериле: постало је јасно да амерички интереси у региону стоје све слабије и подједнако је постало јасно да Кина и Русија заступају овде сопствене интересе, са много атрактивнијом формулом од вашингтонске: уместо да тражи апсолутну оданост и подређеност, Кина инсистира на поштовању суверенитета и аутономије у вези са унутрашњим стварима других држава.

Стога, дошло је до узмицања две ривалске муслиманске државе због успона две нове глобалне силе (Кине и Русије); али други део једначине чини то што је саудијско вођство постало незадовољно тиме што их САД третирају као вазале. Чак је и Трамп увредио Краљевство када је рекао како „не би могло да опстане ни недељу дана“ без америчке заштите. И када су постројења Арамка нападнута ракетама, где је била америчка заштита? Није је било.

Два друга елемента била су нужна за постизање овог споразума: један је био стрпљиво старомодно посредништво (процес је отпочео у Пекингу, пре неких шест година, током посете краља Салмана), уз непосредну пажњу коју је овом посредничком настојању посветио кинески председник Си (што је елемент дипломатије одавно заборављен на Западу).

Други је био тај што се Иран промолио после дуготрајног периода самоусредсређености – захваљујући, немалим делом, својој сарадњи са Русијом и Кином, и простору који се указао за укључење у Шангајску организацију за сарадњу и БРИКС. Ирану је била понуђена „дубина“ – стратегијска и економска дубина.

У исто време, Саудијска Арабија се полако, али постојано удаљавала од поставке коју је са Абдул Азизом ибн Саудом почетком двадесетог века изнео Џон Филби, према којој је радикални вехабизам тајно оружје којим Краљевство може да обезбеди доминацију над муслиманским светом. Ову идеју касније су усвојиле западне обавештајне службе како би ослабиле и обуздале Иран. Једноставно, Мохамед бин Салман је деескалирао улогу вехабизма.

Тренутак је, дакле, био повољан. И Кина га је искористила.

Најречитији аспект ових разговора јесте да су потрајали три дана (између 6. и 10. марта), а да ништа није процурило у јавност. Исход је ударио попут муње Вашингтон и Тел Авив.

Наравно, не знамо тајну страну ових споразума, али, свакако, Саудијска Арабија је тражила и по свој прилици добила гаранције да Иран неће настојати да дође до нуклеарног оружја; да неће угрожавати виталну инфраструктуру Краљевства или настојати да дестабилизује Краљевство и да ће Саудијска Арабија и Иран заједнички радити да окончају рат у Јемену.

Слично можемо наслутити да је Иран свакако тражио од Саудијске Арабије да престане да финансира стране медије који настоје да емитују поруке о промени режима у Ирану и да престану да подржавају организације попут Народне муџахединске организације (МЕК), поједине курдске групације које делују из Ирака и милитанте који делују из Балучистана према Ирану.

Распршен сан

Шта ова архитектура представља? Превише тога да би се могло укратко набројати, али замислимо хипотетичке сценарије: последице у Либану уколико се Саудијци и Иранци заједнички договоре да превазиђу беду у којој се нашао либански народ; или превазилажење стања на ивици глади у Сирији или разрешење државног колапса у Ираку.

Замислимо економске последице по Азију заједничке иранско-саудијско/заливско-руске одлучности да утичу на нову енергетску политику у којој обе стране делују да обликују цене добара, али такође да дођу и до нове структуре вредновања и механизама продаје енергената.

И шта се дешава овде са Америком и Израелом? То је добро сажео Марк Дубовиц, неоконзервативни аналитичар из тинк-тенка Фондација за одбрану демократија (Foundation for the Defence of Democracies):

„То је троструко поразно по америчке интересе. Показује да Саудијци не верују да имају подршку Вашингтона, да Иран види прилику да одвоји поједине америчке савезнике и оконча међународну изолацију и установљује Кину као мајордома блискоистичне политике односа снага“.

Једноставно речено, Нетанјахуов сан о обједињеном арапском савезу који би подржао изралеску војну акцију против Ирана се распршио. Ово је значајно пошто Нетанјаху добро зна да Вашингтон никада не би подржао војно деловање против Ирана, уколико иза тог деловања не стоји знатна арапска подршка. То је, такође, готово. Картерова доктрина из 1980. која одређује да САД не допуштају појаву ривалске силе на Блиском истоку је такође окончана. Настаје кинеско-руска Евроазија.

Овај споразум долази у чудном тренутку за Нетанјахуа. Иран је означен као диверзија за одвраћање пажње од све већег израелског унутрашњег метежа. Сада се мора суочити са кризом ничим другим до самом кризом.

Превео Милош М. Милојевић

Насловна фотографија: China Daily via Reuters