Алистер Крук: Нова геостратешка мапа Блиског истока

Сирија је пала у амбис – демони Ал-Каиде, ИСИС-а и најрадикалнијих елемената Муслиманског братства „круже небом“. Тамо влада хаос, пљачка, страх, и незајажљива жеђ за осветом. Улична погубљења су постала свеприсутна.

Можда су Хајат Тахрир Ал-Шам (ХТС) и његов вођа, Ал-Џулани, (пратећи инструкције Турске) мислили да могу контролисати ситуацију. Али ХТС је само „кровна ознака“, попут Ал-Каиде, ИСИС-а и Ал-Нусре, а његове фракције су већ потонуле у међусобне сукобе.

Сиријска „држава“ се распала преко ноћи; полиција и војска су се вратили кућама, оставивши складишта оружја отвореним за пљачку од стране младих побуњеника. Врата затвора су такође била разваљена. Неки затвореници су, без сумње, били политички затвореници, али многи нису. Тако да неки од најсвирепијих затвореника сада лутају улицама.

Израелци су – у року од неколико дана – потпуно уништили одбрамбену инфраструктуру државе у више од 450 ваздушних удара. ПВО, хеликоптери и авиони сиријског ваздухопловства, морнарица и складишта оружја – све је уништено у „највећој ваздушној операцији у историји Израела“.

Крах Сирије

Сирија више не постоји као геополитички ентитет. Курдске снаге на истоку (уз америчку подршку) заузимају пољопривредне и нафтне ресурсе некадашње државе. Ердоганове снаге и његови посредници спроводе офанзиву с циљем да у потпуности униште курдску енклаву (иако САД посредују у некој врсти прекида ватре).

На југозападу су израелски тенкови заузели Голан и околину, практично све до 20 километара од Дамаска. Још 2015. године, лист Економист је писао: „Црно злато испод Голана: геолози у Израелу сматрају да су пронашли нафту – на веома деликатној територији“. Израелски и амерички нафташи верују да су открили право богатство на овом изузетно незгодном месту.

И велика препрека западним енергетским амбицијама – Сирија – управо је нестала.

Стратешки политички „балансер“ Израелу, што је Сирија била од 1948. године, сада је нестао. „Попуштање тензија“ између сунитског света и Ирана нарушено је грубим интервенцијама пресвучених ИСИС-оваца и отоманским реваншизмом који сарађује са Израелом, уз посредовање Америке (и Британије). Турци се никада, заправо, нису у потпуности помирили са Уговором из 1923. године, којим је за њих окончан Први светски рат, а којим су они препустили оно што је сада северна Сирија новоформираној сиријској држави.

У року од неколико дана, Сирија је распарчана, подељена и балканизована. Па зашто Израел и Турска и даље бомбардују? Бомбардовање је почело оног тренутка када је Башар ел-Асад отишао – јер се Турска и Израел боје да би данашњи освајачи могли бити кратког века, и да би ускоро и сами могли бити избачени.

Сирија више не постоји као геополитички ентитет

Не морате поседовати нешто да бисте га контролисали. Као моћне државе у региону, Израел и Турска желе да врше контролу не само над ресурсима, већ и над виталним регионалним раскршћем и коридором који је некада била Сирија.

Међутим, неизбежно је да „Велики Израел“ у једном тренутку дође у сукоб са Ердогановим отоманским реваншизмом. Подједнако, саудијско-египатско-емиратски фронт неће благонаклоно гледати на поновно јачање прерушеног ИСИС-а, нити на од Турака инспирисано и отоманизовано Муслиманско братство. Ово последње представља непосредну претњу Јордану, који сада граничи са новом револуционарном творевином.

Такав страх може натерати ове заливске државе да се приближе Ирану. Могуће је да ће Катар, као снабдевач оружјем и финансијер ХТС картела, поново бити изолован од других заливских лидера.

Турски нож у леђа

Нова геополитичка карта поставља многа директна питања о Ирану, Русији, Кини и БРИКС-у. Русија је играла сложену игру на Блиском истоку – с једне стране, води одбрамбени рат против НАТО сила и покушава да добро управља својим кључним енергетским интересима, док истовремено покушава да ублажи операције „Осовине отпора“ према Израелу како би спречила да односи са САД потпуно измакну контроли.

Москва се нада – без велике убеђености – да ће у будућности, у неком тренутку, доћи до дијалога са новим председником САД.

Такође, Кремљ ће вероватно донети закључак да „договорени“ прекиди ватре (као што је Астански споразум о обуздавању џихадиста у оквирима идлибске аутономне зоне у Сирији) нису вреднији ни од папира на коме су написани. Турска – као гарант Астанског споразума – забила је Русима нож у леђа. Вероватно ће то учинити да руско руководство наступи чвршће у приступу Украјини и у вези са било каквим западним обећањима о прекиду ватре.

Ирански врховни вођа 11. децембра је саопштио следеће: „Не сме бити никакве сумње да је оно што се десило у Сирији било исцртано у командним центрима Сједињених Америчких Држава и Израела. Имамо доказе за то. Једна од суседних држава Сирије такође је играла улогу, али су главни планери САД и ционистички режим“. У овом контексту, ајатолах Хамнеј је одбацио спекулације о било каквом слабљењу воље за отпор.

Турска победа преко посреднијка у Сирији ипак би на крају могла бити пирова. Ердоганов министар спољних послова, Хакан Фидан, лагао је Русију, заливске државе и Иран о природи онога што се спремало у Сирији. Међутим сада је сав овај хаос Ердоганов. Они које је издао, на неки начин, у будућности ће тражити одмазду.

Иран ће, чини се, поново усвојити своју ранију позицију окупљања различитих групација за регионални отпор и борбу против поновног рађања Ал-Каиде. Неће се одрећи Кине, нити БРИКС пројекта.

Ирак, пак, – сећајући се ИСИС-ових злочина из свог грађанског рата – прикључиће се Ирану, као и Јемен. Иран ће бити свестан да преостала чворишта бивше сиријске војске могу, у неком тренутку, ући у борбу против ХТС картела. Махер ел-Асад је са целокупном својом оклопном дивизијом отишао у егзил у Ирак на исту ноћ када је у Русију избегао Башар ел-Асад.

Догађајима у Сирији свакако неће бити задовољна ни Кина. Ујгури су играли значајну улогу у редовима сиријских побуњеника (процењује се да је у Идлибу било око 30.000 Ујгура, који су обучавани од стране Турске, која Ујгуре сматра делом туркијског народа). Кина ће вероватно видети пад Сирије и као потврду западних претњи њиховим линијама енергетског снабдевања које пролазе кроз Иран, Саудијску Арабију и Ирак.

Фактор Трамп

На крају крајева, западни интереси се већ вековима вежу за ресурсе Блиског истока. Суштински, то стоји и иза овога рата. Људи се питају да ли је Трамп за рат или није, јер је већ најавио да ће доминација у енергетици бити кључна стратегија његове администрације.

Западне земље су дубоко у дугу; њихов фискални маневарски простор брзо се сужава, а власници обвезница почињу да се буне. У току је трка за проналажење новог колатерала за фиат валуте. Некада је то било злато; од 1970-их то је била нафта, али петродолар је ослабљен. Англоамериканци би волели поново да имају иранску нафту – као што су имали до 1970-их – како би је искористили као колатерал и изградили нови новчани систем везан за стварну вредност која лежи у робама.

Али Трамп,, такође, каже да жели да „заврши ратове“, а не да покреће нове. Да ли прерасподела геополитичке карте чини неки глобални споразум између Истока и Запада вероватнијим или мање вероватним?

Колико год да се говори о могућим Трамповим „погодбама“ са Ираном и Русијом, вероватно је још увек рано рећи да ли ће се оне заиста реализовати – или да ли је то уопште могуће. Чини се да Трамп прво мора да осигура унутрашњи „договор“, пре него што ће знати да ли има простора за спољнополитичке маневре.

Чини се да ће владајуће структуре (чак и њихов изразито анти-трамповски део) дозволити Трампу значајну слободу у избору кључних кадрова за домаћа министарства и агенције које управљају политичким и економским пословима САД-а (што ће бити кључна брига будућег председника). Такође, могли би му одредити одређену слободу у погледу, да кажемо, „ратних“ министарстава која су негативно циљала Трампа током последњих година, као што су ФБИ и Министарство правде.

Западни интереси се већ вековима вежу за ресурсе Блиског истока

Предвиђени „погодба“ чини се да подразумева да номинације морају бити у складу са ширим спољнополитичким оквиром који се усаглашава између различитих агенција, посебно када је реч о Израелу. Међутим, извештаји наводе да високи званичници различитих агенција инсистирају на праву вета у вези са номинацијама које утичу на најдубље токове спољне политике. У томе се и налази кључ проблема.

Израелци генерално славе своју „победу“. Да ли ће ова еуфорија утицати на пословне елите САД-а? Хезболах је обуздан, Сирија демилитаризована, а Иран није на граници са Израелом. Претња Израелу данас је квалитативно нижег реда. Да ли је то само по себи довољно да се напетости смире и да дође до бољег разумевања?

Много ће зависити од политичке судбине Бенјамина Нетанјахуа. Ако он изађе из свог процеса на суду релативно неоштећен, да ли би било паметно да улази у велики ризик војном акцијом против Ирана, с обзиром на то како се геополитичка карта тако изненада променила?

Наслов и опрема текста: Нови Стандард

Извор: strategic-culture.su

Превод: Михаило Братић/Нови Стандард

Насловна фотографија: Muhammad Haj Kadour/AFP