Алистер Крук: Нова економска доктрина Русије – затворена економија

Геополитички исход Другог светског рата одредио је и послератну глобалну економску структуру. И једно и друго сада пролази кроз огромне промене. Оно што ипак остаје јесте општи (примарно западни) светоназор да све мора да се „мења“ само да би остало исто. У финансијском сектору ствари ће бити исте као и пре; ништа неће реметити њихов сан. А све под претпоставком да ће олигарси/“донаторска класа“ да се побрину да ствари остану исте.

Међутим, расподела моћи у послератном периоду (мисли се на период после Другог св. рата прим. прев.) била је јединствена. Ништа трајног у томе нема, нити може бити.

На недавној конференцији руских индустријалаца и предузетника, председник Путин је нагласио да је у току глобална фрагментација и изложио алтернативну визију света, која ће вероватно бити усвојена од стране БРИКС-а и многих других. Тај његов говор је био „финансијски пандан“ ономе на Минхенској безбедносној конференцији изреченом 2007. године, када је прихватио војни изазов у виду ширења НАТО-а.

Путин, дакле, наглашава да је Русија прихватила изазов послератног финансијског поретка. Русија је издржала финансијски рат и, такође, постала прилично успешна у превазилажењу свих сметњи.

Путинова изјава са поменуте конференције, у извесном смислу, није донела ништа посебно ново: она је одраз класичне доктрине бившег премијера, Јевгенија Примакова. Без романтизовања Запада, Примаков је разумео да ће његов хегемонистички светски поредак увек третирати Русију као подређену земљу. Зато је предложио други модел – мултиполарни поредак – у коме Москва балансира између блокова моћи, али не прикључујући се ниједном од њих.

У својој сржи, Примаковљева доктрина се односила на избегавање било каквих „бинарних“ подела, очување суверенитета, развој веза са другим великим силама и одбацивање идеологије у корист руске националистичке визије.

Кисинџерова стратегија

Данашњи преговори са Вашингтоном (чији је ужи фокус на Украјини) одражавају ову специфичну логику. Русија не моли за ублажавање санкција, нити прети нечим конкретним. Она спроводи политику стратешког одлагања: чека изборне циклусе, тестира јединство Запада и држи сва врата отвореним. Међутим, Путин није против постепеног вршења притиска – прозор за прихватање руског суверенитета над четири источне области није заувек отворен: „Ту тачку такође можемо померити,“ рекао је он.

Није Русија та која жури са преговорима; напротив – то је Трамп. Зашто? Чини се да се покушава вратити Кисинџеровој стратегији „триангулације“ која подразумева следеће: потчињавање Русије, одвајање Ирана, а затим одвајање Русије од Кине. Односно, понудити „штап и шаргарепу“ Русији, а када буде подређена на тај начин, онда би могла бити одвојена од Ирана – чиме би се уклониле све препреке са те стране за напад Израела и Вашингтона на Иран.

Примаков, да је овде, вероватно би упозоравао да је Трампова „Велики стратегија“ у томе да што брже стави Русију у статус подређености, како би могао да настави са политиком нормализације односа Израела са целим Блиским истоком.

Трампов изасланик за тај део света, Стив Виткоф, је то веома јасно изложио: „Наредни корак је да решимо питање Ирана (…) они су покровитељи прокси армија (…) али ако успемо да елиминишемо ове терористичке организације као ризике (…) онда ћемо моћи да нормализујемо односе свуда. Мислим да Либан може нормализовати односе са Израелом (…) то је стварно могуће (…) и Сирија такође, на крају крајева можда је Џолани [сада] другачији човек. Ипак су истрајали у истискивању Ирана (…) Замислите ако Либан (…) Сирија (…) и Саудијци потпишу уговор о нормализацији са Израелом (…) То би  заиста било епски!

Званичници САД кажу да је ово пролеће „рок“ за одлуку у вези са Ираном… И, на крају, са Русијом сведеном на статус потчињеног актера и решеним питањем Ирана (у оваквом фантастичном сценарију), Трампов тим може да се окрене главном противнику – Кини.

Путин ово, наравно, врло добро разуме и успешно је разоткрио такве и сличне илузије: „Оставите илузије по страни,“ рекао је он делегатима на конференцији и додао:

Санкције и различита ограничења су данас реалност – заједно са новом спиралом економске конкуренције која је већ покренута (…) Маните се илузија: Ништа не може бити изван оквира овакве реалности (…) Санкције нису привремене нити циљане мере. Оне представљају механизам системског, стратешког притиска на нашу нацију. Без обзира на глобалне догађаје или промене у међународном поретку, наши конкуренти ће непрестано настојати да ограниче Русију и смање њене економске и технолошке капацитете

Не требате се надати потпуној слободи трговине, плаћања и преноса капитала. Не требате рачунати на западне механизме који штите права инвеститора и предузетника (…) Дакле овде нема говора о некаквим системима владавине права – они једноставно не постоје! Они постоје само за њих! У томе је трик. Разумете ли?!

Руски председник је казао како је јасно да у будућности постоје бројни изазови пред Русијом, али је додао да они постоје и на Западу. „Западна доминација полако престаје и нови центри глобалног раста избијају у први план“.

Затворена економија

Ови изазови нису проблем, они су прилика, како је Путин навео: „Приоритет ће нам бити домаћа производња и развој технолошких индустрија. Стари модел је готов. Производња нафте и гаса ће бити само додатак превасходно унутрашње-циркулишућој, самодовољној ‘реалној економији’ – са енергетиком која више неће бити њен покретач. Ми смо отворени за западна улагања – али само по нашим условима – а мали ‘отворени’ сектор наше, иначе затворене, економије, наравно, наставиће да тргује са нашим партнерима из БРИКС-а.“

Оно што је Путин изложио, у суштини, представља повратак углавном затвореном, унутрашње циркулишућем економском моделу немачке школе (по узору на Фридриха Листа) и руског премијера с почетка 20. века, Сергеја Витеа.

Да будемо јасни – Путин није само објашњавао како је Русија постала економија отпорна на санкције која може игнорисати привидне привлачности Запада, као и његове претње. Он је изазвао западни економски модел на дубљем нивоу.

Фридрих Лист је од почетка био резервисан према идејама Адама Смита на којима се заснивао „англосаксонски модел“. Упозоравао је да ће то на крају бити самопоражавајуће, одвући систем од стварања богатства и учинити немогућим одржавање исте потрошње и запослености.

Такав обрт у економском моделу има дубоке последице: он поткопава цео трансакцијски „Art of the deal“ модел дипломатије на којем Трамп инсистира. Он открива његове слабости.

Дакле, Путин је суштински поручио Западу: ваше привлачење у виду ублажавања санкција, као и остали подстицаји у виду западних инвестиција и технологија, сада не значе ништа – јер ћемо те ствари убудуће прихватити само по нашим условима. „Нити,“ како је аргументовао, „ваше претње даље ‘санкцијске опсаде’ имају тежину – јер су ваше санкције биле благослов који нас је одвео до нашег новог економског модела.“

Другим речима, било да се ради о Украјини или односима са Кином и Ираном, Русија може је углавном отпорна (осим у случају узајамно уништавајуће претње Трећег светског рата) на америчке „шаргарепе“. Москва може да користи време заузетости са Украјином да разматра друге проблеме стриктно кроз анализу трошкова и користи. Она је сада видела да САД немају стварну полугу притиска.

Међутим, велики парадокс свега овога јесте да су Лист и Вите били у праву, а Адам Смит је грешио. Јер сада су САД откриле да је англо-модел у економији заиста аутодеструктиван.

Два закључка

Сједињене Државе су коначно приморане на два главна закључка: Прво, да је буџетски дефицит у комбинацији са експлодирајућим федералним дугом коначно окренуо „проклетство ресурса“ против самих САД.

Поседовање глобалне резервне валуте је неизбежно довело до тога – што је председник Венс и експлицитно рекао – да примарни извоз Америке постане долар. У ширем смислу, то значи да је снажан долар (подржан глобалном синтетичком потражњом за резервном валутом) истрошио реалну америчку економију – њену производну базу. Ово је познато и као „холандска болест“, при чему апресијација валуте потискује развој продуктивних извозних сектора и претвара политику у борбу на све или ништа, у којој траје надметање за ресурсне ренте.

Адам Смит је грешио. Сада су и САД откриле да је англо-модел економије заиста аутодеструктиван

Током прошлонедељног саслушања у Сенату, Венс је питао председника Фед-а да ли статус америчког долара као глобалне резервне валуте може имати неке негативне последице. Он је повукао паралеле са класичним „проклетством ресурса“, сугеришући да глобална улога долара доприноси „финансијализацији“ науштрб улагања у реалну економију. Односно, англо-модел економског развоја доводи економије до претеране специјализације у сектору у коме имају „изобиље“, било да су то природни ресурси, рад са ниским зарадама или финансијализоване активе.

Друга ствар односи се на безбедност и то је тема на којој Пентагон инсистира већ око десет година. Наиме, статус резервне валуте (и последично снажан долар) окренуо је многе линије снабдевања америчке војске према Кини. Пентагон тврди да је нелогично да САД зависе од кинеских линија снабдевања за обезбеђивање материјала за америчке оружане системе – са којима би требало да ратују против Кине.

Администрација Сједињених Држава има два одговора на ове проблеме: Прво, мултилатерални споразум (по узору на Плаза споразум из 1985. године) за спуштање вредности долара (и сходно томе, за повећање вредности валута партнера). Ово је опција „Мар-а-Лаго споразума“. Решење Вашингтона је да натерају остатак света да повећа вредност својих валута како би побољшао конкурентност америчког извоза.

Механизам за постизање ових циљева је претња трговинским и инвестиционим партнерима са царинама и повлачењем америчке безбедносне заштите. Као додатни аспект, план Мар-а-Лаго разматра могућност реевалуације америчких златних резерви – што је потез који бисмањио вредност долара, а тиме и америчког дуга и америчких државних обвезница у власништву страних држава.

Друга опција је унилатерални приступ: У овом приступу, на резерве које стране државе поседују у виду америчких државних обвезница увела би се додатна плаћања, која би имала за циљ да одврате државе и институције од даљег држања долара као резервне валуте. Ова мера би натерала људе који управљају резервама да продају америчке обвезнице, што би довело до смањења потражње за доларом и на тај начин ослабило вредност америчке валуте.

Очигледно је, зар не? САД ће морати да прибегну „новом економском уравнотежавању“. Путин је у праву, завршен је поредак какав је настао након Другог светског рата. Да ли ће претње и бучне изјаве о санкцијама натерати велике државе да ојачају своје валуте и прихвате реструктурирање америчког дуга (тј. смањење вредности њихових обвезница)? Чини се да је то мало вероватно. Плаза споразум и реорганизација валута зависили су од сарадње великих држава, без које унилатерални потези могу имати негативне последице.

На крају се поставља питање ко је у овоме свему слабија страна? Ко има јаче полуге у текућем балансирању моћи? Путин је на то одговорио у говору од 18. марта 2025. године.

Наслов и опрема текста: Нови Стандард

Извор: strategic-culture.su

Превод: Михаило Братић/Нови Стандард

Насловна фотографија: Kremlin.ru