Алистер Крук: Нема вакцине за кризу која следи

Амерички анкетар др Франц Лунц је, након велике рунде анкетирања и фокус-груписања у САД и Британији, оштро упозорио да су културни ратови освешћених (реч woke, која се може превести као освешћеност или будност, користи се за лево-либералну и левичарку идеологију која покушава да из темеља промени западну културу и политику; прим. прев) заузели курс којим ће постати највећи фактор поделе у британској политици – као што је већ случај у Сједињеним Државама. Неки би могли да тврде да Британија, након Брегзита, више није Европа. Али они који се држе за тај „спасилачки чамац наде“ свакако се самозаваравају. Европска омладина је зависна од екрана и (претежно америчких) друштвених медија.

Подела на освешћене и популисте је кључни Лунцов фокус, додуше уз дефиницију популизма која просто подразумева свакога ко није „освешћен“. Његова анализа привукла је пажњу. Међутим, кроз око 3.000 интервјуа на којима је истраживање базирано, остаје слабије примећено њихово наличје, које је подједнако важно – ако не и важније – од његове главне тезе.

Показало се да су британски бирачи презасићени бизнис елитом ништа мање него политичарима, које третирају као плаћенике који раде само у сопственом интересу. Они одбацују корпоративни етос, центриран око новца и Волстрита, гаде се огромног диспаритета у богатству, а млади „капитализам“ сматрају за погрдну реч: Назвати себе капиталистом значи нацртати велику црвену мету посред сопственог чела. Погледајте видео интервју овде.

Нема „старе нормале“

Усредсредите се само на ова три детаља – запањујући су: прво, одговарајући на изјаву: „Када погледам корпоративне лидере и како нас третирају, само помислим – је*еш њих све“, 77 одсто анкетираних се сложило или било неутрално, а свега 23 одсто је исказало неслагање.

Друго, мање од половине становника (43 одсто) се осећа посвећено Уједињеном Краљевству. Што је још горе, свега 27 одсто осећа да је Уједињено Краљевство посвећено њима. „Ово је убедљиво најалармантнији налаз, јер указује на турбулентна времена пред нама“, упозорава Лунц.

И треће, „кључна компонента и код популизма и код освешћенизма јесте уверење да су економски и политички системи (и људи који их воде) усмерени против нас – ма шта ми радили“ (Лунц). Обе стране исто користе реторику као оружје у узајамној борби. Перцепцију да је цео систем намештен против грађана већ баштини преко трећине популације.

Постоји оштра генерацијска разлика. Старији остају релативно нетакнути овим новим струјањима која узбуркавају друштва, али значајан проценат младих (оних испод 50 година) окрећу леђа систему  и својој земљи. Око 22 одсто бирача сматра да их је Британија изневерила, а 37 одсто бирача је рекло да је Уједињено Краљевство „институционално расистичко и дискриминаторно“. Мање од половине становништва (44 одсто) верује да ће наредна генерација имати бољи квалитет живота од њих.

Мислите ли да ћемо моћи, једном када се пандемија повуче и економија отвори, да се вратимо „старој нормали“? Мислите ли да ће, једном када се корпоративна економија врати у погон, поново да се врати онај стари „лежерни“ осећај? Нема шансе. Опростите се са „старом нормалом“. Вера у саму демократију је на историјском минимуму. Када 70 одсто популације сматра да су се њихови представници баве политиком само због личног интереса или интереса своје странке, имате проблем. Али када бирачи мисле да су „игнорисани“, „небитни“ или оба – онда имате кризу.

„Дали смо људима 18 различитих описа како британски економски лидери утичу на расположење грађана. Резултат: осам од првих десет избора били су негативни атрибути, при чему су на прва два места били „разочарано“ и „игнорисано“. Потом смо људима поставили просто питање шта мисле да је оно до чега је пословним и економским лидерима у Британији највише стало. Прва четири резултата била су изразито негативна: „Профит испред људи“, „акционаре стављају на прво место, а не обичне људе“, „прекомерна овлашћења директора и егзекутиве“ и „избегавање плаћања пореза““.

Шта желе млађе генерације? Њихов одговор на питање „шта је најважнији задатак владе“ би требало да нам послужи као показатељ у ком правцу иду ствари: заштита најсиромашнијих, најслабијих и најрањивијих је на првом месту. Када сте могли да чујете да је такав сентимент присутан у европској политичкој елити? „Је*еш их све“ био је убедљиво најчешћи одговор бирача својим лидерима – са чиме се није сложило свега 20 одсто њих.

Не видите шта се дешава? Мислите ли да ће доћи време за кабаре у стилу 1920-их када се економија буде скроз отворила, па ћемо сви на журку?

„Ликвидна модерност“

Истраживање Института за економска питања (Institute of Economic Affairs – IEA) потврђује Лунцове налазе према којим су млади људи дубоко непријатељски настројени према капитализму, док баштине позитивне ставове о социјалистичким алтернативама: 67 одсто њих каже да би им се допало да живе у социјалистичком економском систему, 75 одсто њих се слаже са претпоставком да су климатске промене пре свега капиталистички проблем, а 78 одсто њих криви капитализам и за кризу са ценама стамбених некретнина која потреса Британију.

Сам IEA наводи да би његови налази требало да послуже као „аларм за буђење“ присталицама тржишне економије. Лунц указује да је чак и сама реч „капитализам“ постала „катастрофа“ – његове анкете и фокус групе показују да су конотације овог термина све до једне биле негативне. Можда ово непријатељство у одређеној мери објашњава парадокс који мучи америчке банкарске прогнозере – зашто скаче број пословних понуда за које нико не аплицира, док незапосленост остаје висока. Да ли се просто ради о томе да они који су тренутно незапослени једноставно хоће да кажу „ј*ебеш ове послове“ – макар док трају Бајденови стимулациони чекови? Многима је дозлогрдило са радним режимом послодаваца као што је Амазон.

Унутрашње конвулзије Сједињених Држава су, међутим, једна ствар. Али имплозија друштвеног поверења, а сада и личне сигурности (након кампање „дефундирајте полицију“), шири се по целој планети. Уколико нас неизвесност нашег доба – изазвана вирусом – чини нервозним и напетим, можда се такође ради о томе да интуитивно схватамо да се досадашњи начин живота и економије приводи крају. У том случају, рекао би др Лунц, наша интуиција погађа у центар.

Страх од друштвених немира сеје неповерење. Он може да изазове душевно стање које је Емил Диркем називао „аномија“, односно осећање одвојености од друштва, уверење да је свет око нас неправедан и корумпиран, да сте невидљиви, да сте „број“, беспомоћни објекат непријатељске репресије наметнуте од стране „система“ – осећање да се никоме не може веровати.

Људи данас живе у ономе што је покојни социолог Зигмунд Бауман називао „ликвидна модерност“. Све особине које вам је некада додељивала ваша заједница сада бивају редефинисане доктрином освешћености, према томе како изгледате и према фиксираним категоријама – без обзира на то како себе доживљавате, каква је ваша етика, ваш биолошки пол, ваше образовање, ваше људске заслуге или место и везе вашег историјског порекла.

Биологија више нема примену. Ваш пол није оно што сте мислили: он је ликвидан и може се (а можда би и требало) мењати. Бели сте, па сте стога и супрематиста; бели сте, па сте стога и расиста, припадате елити (мисли се на истакнуте појединце у својим областима, попут науке; прим. прев), па сте стога и привилеговани.

Освешћенизам радикално изазива систем: „Ви нисте постизали успехе на основу сопствених напора или заслуга. Постизали сте успехе искључиво услед свог видљивог идентитета. Тај идентитет сеже стотинама година уназад и почива на шансама намерно ускраћиваним другима. Стога је сваки привид успеха који сте имали у животу – нелегитиман. Није заслужен. И исправно је одузети вам га. Освешћенизам је истински непријатељ историје, културе и традиције. Они их не поштују и инсистирају да су у праву. Ту нема дебате“.

Лунц закључује: „Уколико постанете освешћени, одбацујете све око себе. Одбацујете успехе других људи. Идентификујете их на основу њиховог изгледа уместо онога што су постигли. Песимиста сам због комбинације освешћенизма, друштвених медија и политике: политика уноси поделе, настоји да речник освешћенизма употреби као оружје – а друштвени медији вам омогућавају да ширите таква осећања. Постаје све горе у САД, а постаје све горе и вама овде (у УК). То није оно што прижељкујете, али свеједно стиже. Нема вакцине којом може да се заустави“.