Алистер Крук: Напад на Иран и Трампов стратешки ћорсокак

Председник Трамп се обраћа поводом енергетских тема у Порт Корпус Кристију, Тексас, 27. фебруар 2026. (Фото: Official White House Photo by Molly Riley)

Дипломатски преговори одржани у четвртак, 26. фебруара – упркос оптимистичном тону посредника и преговарача – потврдили су суштински застој. Захтеви Сједињених Држава упућени Ирану били су следећи:

• потпуно демонтирање нуклеарних постројења у Фордоу, Натанзу и Исфахану;
• пренос целокупног обогаћеног уранијума у Сједињене Државе;
• укидање свих временских ограничења („sunset clauses“) и увођење трајних рестрикција;
• прихватање нултог обогаћивања уранијума, при чему би једино Техерански истраживачки реактор могао да остане у функцији;
• минимално ублажавање санкција у почетној фази, док би даље олакшице уследиле тек након потпуне примене договора.

Очигледно је да су ови захтеви формулисани тако да блокирају, а не да омогуће дипломатско решење. Они одражавају стратегију засновану на дубоко укорењеној претпоставци о иранској слабости – претпоставци да ће се, суочен са демонстрацијом америчке војне силе, Техеран неминовно повући и капитулирати. Та хипотеза је од почетка била обојена охолошћу. Испоставило се да је очигледно погрешна, јер је Техеран – очекивано – одбацио америчке захтеве:

• Иран је инсистирао на признању свог права (према Споразуму о неширењу нуклеарног оружја – NPT) да обогаћује уранијум у цивилне сврхе;
• одбацио је концепт „нултог обогаћивања“;
• одбио је да обогаћени уранијум пребаци ван своје територије;
• нагласио је да сваки споразум мора да укључи признање права на обогаћивање и значајно ублажавање санкција. Иран такође одбацује идеју о трајним ограничењима.

Ипак, тон након завршетка разговора био је изразито оптимистичан. Главни ирански преговарач, министар спољних послова Арагчи, изјавио је: „Данашња рунда била је најбоља до сада. Јасно смо представили своје захтеве.“ Иранска страна желела је да и домаћој и међународној јавности стави до знања да је у преговорима учествовала озбиљно и искрено.

Међутим, извештаји из Сједињених Држава указују на то да је одлука о нападу већ била донета током самита у Мар-а-Лагу 29. децембра 2025. године, на састанку између Нетанјахуа и Трампа. Иранско руководство је добро разумело да чак ни разумни уступци које би Иран могао понудити у преговорима не би обезбедили Трампу брзу политичку „победу“ какву је желео. Тим пре што је Иран инсистирао да његова ракетна одбрана није предмет преговора.

Очигледно је да су захтеви САД формулисани тако да блокирају, а не да омогуће дипломатско решење

Иако је нуклеарни програм Ирана стављен у средиште разговора, амерички државни секретар Рубио је – уочи последње рунде преговора – нагласио да из перспективе Вашингтона претња иранских балистичких ракета представља „кључну компоненту која се не може занемарити“.

Ипак, та тврдња делује мало вероватно и поклапа се са извештајима из израелске штампе, према којима је након децембарског сусрета са Трампом управо Нетанјаху захтевао да Сједињене Државе ударе на иранске балистичке ракете – и да уништавање иранског ракетног арсенала има приоритет у односу на нападе на нуклеарна постројења. Исти извори наводе да је Трамп прихватио тај категорични захтев.

У целини гледано, Трамп је остао чврсто при ставу да, без обзира на исход конфронтације са Ираном – било кроз иранску капитулацију или војном силом – он мора да изађе из тог сукоба изгледајући „снажно“ и са историјским успехом који може да представи као сопствено достигнуће.

Оправдање рата

Са пропашћу дипломатије, сукоб се померио из сфере стратешке калкулације и реалполитике у област психолошког обликовања наратива. Поставило се питање: како представити рат без јасног разлога све скептичнијој америчкој јавности? И како покренути рат на начин који ће Трампу донети психолошку предност уочи избора за Конгрес?

Отуд и апсурдне тврдње Трампа да Иран ради на развоју интерконтиненталних балистичких ракета којима би могао напасти територију Сједињених Држава. У тој психолошкој причи Трамп не спасава само Израел – већ и Америку.

Оваква логика психолошке припреме јавности натерала је подељени Трампов тим да се све више удаљава од реалности, у потрази за уверљивим поводом (casus belli) који би оправдао војни удар на Иран. Упркос Рубиовим тврдњама, Иран не прети Сједињеним Државама интерконтиненталним ракетама. Иран уопште не представља директну претњу Америци – нити поседује нуклеарно оружје.

Како примећује Вил Шрајвер: „Ово је амерички рат по избору. Овај рат – и све његове последице – на терету су Сједињених Држава. Ово је Трампов рат. Он је започет трећег јануара 2020. године директном наредбом Доналда Трампа.“

Међутим, у Трамповом окружењу се сматра да би отворено признање да је напад на Иран мотивисан учвршћивањем израелске хегемоније на Блиском истоку било политички неприхватљиво за америчко бирачко тело, које је све скептичније према жртвама и све осетљивије на Трампово стављање израелских интереса испред америчких. Недостатак убедљивог оправдања за рат постао је толико изражен да су амерички званичници, према извештајима, прихватили идеју да Израел први изведе напад – како би се рат против Ирана учинио „политички прихватљивијим“ за домаћу јавност.

Ана Барски је прошле недеље у хебрејском листу „Маарив“ написала да предлог да Израел „удари први“ делује истовремено и иронично и застрашујуће, јер описује сценарио у којем Израел свесно и намерно постаје почетни окидач потеза чији је главни циљ да произведе психолошки ефекат у Сједињеним Државама. Трамп је у почетку веровао да ће само гомилање америчких војних снага бити довољно за психолошко застрашивање Ирана и да је капитулација практично унапред загарантована. Виткоф је то отворено рекао на Fox News-у: Трамп је био збуњен и фрустриран што Иран већ није капитулирао упркос огромном распоређивању америчких снага у региону.

Али постојао је и други проблем. За Трампа, који често говори о „невероватној америчкој војној моћи“, било је узнемирујуће што су се појавиле информације да Сједињене Државе, упркос концентрацији снага, немају војни капацитет да изведу више од четири до пет дана интензивних ваздушних напада на Иран – или недељу дана удара мањег интензитета. Касније је противречио сопственим генералима.

„Овај рат – и све његове последице – на терету су Сједињених Држава. Ово је Трампов рат“, пише Шрајвер

Генерали су му, међутим, представили далеко сложенију слику: нису били спремни да гарантују смену режима у Ирану; није било извесности колико би кампања трајала; а реакција Техерана и последице по регион биле су непредвидиве. Вероватно је Трамп, упркос тим упозорењима, замишљао – или се надао – кратком и крвавом рату који би трајао неколико дана, након чега би могао да прогласи „победу“ и покуша да маневрише ка прекиду ватре, док би медијски наслови објављивали још један „Трампов мир“.

Међутим, ратови се никада не одређују само вољом једне стране. Иран је упозорио да ће у случају напада покренути свеобухватни рат – не само унутар своје територије, већ широм региона. Већ првог дана рата Иран је то и учинио: напао је америчке базе широм Персијског залива – војне базе САД горе и диме се пред очима света. Велике нафтне компаније управо су обуставиле испоруке кроз Ормуски мореуз.

Трамп – тачније Нетанјаху – управо је покренуо рат на више фронтова, са нападима на Израел из више праваца (из Ирана, Јемена, Ирака…). Дуг рат је сада вероватнији од кратког. Трамп се нашао у позицији „цугцванга“. Приморан је да повуче потез против Ирана, али тим потезом само погоршава сопствени положај. Према извештајима, „многи у Пентагону верују да би Сједињене Државе могле да се суоче са генерацијском катастрофом ако се превише ангажују у великом сукобу са Ираном“.

Излазна стратегија

Ипак, идеолошки замах за напад – који долази из круга око Нетанјахуа и његових савезника и донатора у Сједињеним Државама – показао се снажним. Они амерички напад виде као „прилику која се указује једном у генерацији“ да се прекроји геостратешка карта региона и Иран претвори у прозападног савезника Израела у новој коалицији против исламског радикализма. Такве идеје, ма колико звучале фантастично, не треба олако одбацити. Оне су дубоко укорењене у култури и у различитим есхатолошким уверењима.

Логистика рата има сопствену инерцију: када се „опруга“ војног распоређивања једном ослободи, потребан је огроман напор да би се процес зауставио. На почетку Првог светског рата европски лидери нису успели да зауставе механизам мобилизације, између осталог, због ограничења железничког система. Заустављање ратне динамике великих размера изузетно је тешко.

Покренувши овакво глобално испитивање снаге, Трамп више неће моћи – попут краља Канута – да нареди плими да се повуче. Он је покренуо догађаје који ће обликовати будућу геополитику света. Судбина Кине, Русије и Ирана може се наћи на тасу ваге.

И економски поредак је доведен у питање. Трампово решење за дужничку кризу у великој мери почива на трговинском рату. Способност царина да ублаже амерички дуг зависи од доминације долара, а та доминација се у великој мери ослања на мит о непобедивости америчке војне силе.

Али пошто је Иран практично разоткрио Трампов блеф, он се суочава са понижавајућим избором: или да се повуче и покуша да прогласи превремену победу – као у „дванаестодневном рату“ – или да прихвати ризик да америчка војска буде доживљена као „папирни тигар“, што би могло изазвати потресе на финансијским тржиштима.

Трамп је искрени присталица Израела, али се налази на корак од тога да управо на овом питању потопи сопствено председништво. Можда, уосталом, није ни имао избора.