Том Фридман је изговорио своје драматично упозорење прошлог четвртка у Њујорк тајмсу: „Верујем да ће – уколико се Израел залети у Газу (унилатерално) како би уништио Хамас – направити велику грешку која ће бити разорна за израелске и америчке интересе.

То би могло да изазове глобални сукоб и да разнесе читаву структуру проамеричких савезништава коју су САД градиле. Говорим о мировном споразуму из Кемп Дејвида, о мировној повељи из Осла, Аврамовој повељи и могућој нормализацији односа између Израела и Саудијске Арабије. Све то би могло да сагори.

Нажалост, високи амерички званичник рекао је (Фридману) „да су израелски војни лидери заправо ратоборнији, него што је то сам премијер сада. Црвени су од беса и одлучни да Хамасу задају ударац који читав комшилук никада неће заборавити.”

Фридман овде, наравно, говори о америчком систему савезништава, који гравитира око идеје војне непобедивости Израела: то је парадигма „малог НАТО-а” која има улогу есенцијалне подлоге за ширење поретка заснованог на америчким правилима по западној Азији. То је аналогно подлози НАТО савеза, чија наводна „ненадмашност” подупире америчке интересе у Европи (макар је тако било до рата у Украјини).

Распламсавање криза

Један члан израелског ратног кабинета објаснио је искусном израелском војном извештачу, Бену Каспиту, да Израел просто не може да дозволи подривање своје дугорочне способности одвраћања напада: „Ово је најважнија тачка – ‘наше одвраћање’, рекао је извор из ратног кабинета. ‘Регион мора брзо да схвати да ће свако ко науди Израелу на начин на који је то Хамас учинио – платити диспропорционалну цену. Нема другог начина да се преживи у нашем крају него да се та цена наметне сада, пошто су многе очи фиксиране на нас, а већина њих нам не жели добро.”

Другим речима, израелска „парадигма” зависи од манифестација несавладиве, разорне силе усмерене против сваког изазова који настане. Ово има корене у америчком инсистирању на томе да Израел мора да поседује и политичку предност (према повељи из Осла, искључиво Израел може да доноси све стратешке одлуке), и војну предност над свим својим суседима.

Иако је тако представљана – ово није формула за постизање било каквог одрживог, мирољубивог договора према којем би, по слову резолуције 181 Генералне скупштине УН из 1947. године (подела тадашње Палестине), могло да се дође до две државе. Уместо тога, Израел је под Нетанјахуовом владом почео да се све више приближава есхатолошким основама Израела, тј. библијској „земљи Израиљевој” – што је корак који тотално искључује Палестину.

Није случајност што је Нетанјаху током свог обраћања Генералној скупштини (УН, прим. прев.) прошлог месеца приказао карту на којој Израел доминира „од реке до мора”, а Палестина (тј. било каква палестинска територија) на њој уопште не постоји.

Том Фридман у својим опсервацијама из Њујорк тајмса показује стрепњу да исто онако како је недорасло држање НАТО у Украјини окрњило „НАТО мит”, тако и колапс израелске војске и обавештајног апарата 7. октобра, те оно што следи у Гази – могу да „разнесу читаву структуру проамеричких савезништава” на Блиском истоку. Спајање два таква понижења могло би да сломи кичму примату Запада. Делује да је то суштина Фридманове анализе (и вероватно је у праву).

Хамас је успео да скрши израелску парадигму одвраћања: нису били застрашени, показало се да је израелска војска далеко од непобедиве, а „арапска улица” се мобилисала као никада пре (пркосећи западним циницима који се смеју на саму идеју постојања „арапске улице”).

Ту смо где смо, а Бела кућа је уздрмана. Директор Аксиоса, Ванде Хеј и Марк Ален написали су упозорење: „Никада пре нисмо причали са толико много водећих државних званичника који су приватно толико забринути […] да ово сливање криза представља епски разлог за бригу и историјску опасност. Не желимо да плашимо никога, већ да упалимо аларм клинички прецизног реализма: амерички званичници нам говоре да је унутар Беле куће ово била најтежа и најстрашнија недеља од како је председник Бајден ступио на председничку функцију пре више од 1.000 дана. Бивши секретар одбране Боб Гејтс нам је рекао да се Америка суочава са највише криза од како се Други светски рат завршио пре 78 година.”

„Ниједна од следећих криза не може да се реши и штиклира као готова. Свих пет би могло да се распламса у нешто много веће. […] Оно што плаши званичнике јесте како би свих ових пет претњи могле да се слију у једну” (ширење рата док Израел буде улазио у Газу, антиамерички савез Путин-Си, „малициозни” Иран, „непредвидиви” Ким Џонг Ун и лажни видео снимци и вести, прим. прев.).

Друга страна медаље

Међутим, оно што у Фридмановом чланку недостаје јесте друга страна медаље, јер израелска парадигма има две стране: и ону унутрашњу, која је одвојена од спољашње потребе наметања диспропорционалне цене противницима Израела.

Унутрашњи „мит” држи да држава Израел „чува леђа својим грађанима” где год Јевреји живели у Израелу и на окупираним територијама – од најзабаченијег насеља до сокака Старог града Јерусалима. Ово је више од друштвеног уговора, то је малтене спиритуална дужност према свим Јеврејима који живе у Израелу. Овај „друштвени уговор” безбедности се, међутим, управо распао. Кибуци око Газе су евакуисани, 20 кибуца на северу је такође евакуисано, као и укупно 43 погранична града.

Хоће ли ове расељене породице поново веровати држави? Хоће ли се једног дана вратити у та насеља? Поверење је пробушено. И нису ракете Хезболаха оно што плаши њихове становнике, него слике од 7. октобра из периферних заједница око Газе: ограда која је пробијена на десетинама места, прегажене војне базе и положаји, градови које је окупирао Хамас, погибија коју је ово изазвало и чињеница да је око 200 Израелаца киднаповано и одведено у Газу. Ништа није препуштено машти. Ако је Хамас успео у свему овоме – шта ће зауставити Хезболах?

Као у оној старој песмици за децу: Хампти-Дампти снажно је пао, и сви краљеви коњи и сви краљеви људи нису могли поново да га саставе… То је оно што брине тим из Беле куће. Дубоко су неубеђени у то да ће израелска инвазија на Газу поново „саставити Хамптија”. У ствари, брину да би догађаји могли да крену током који ће штетити израелској војсци, а да ће слике које се емитују широм Блиског истока – о томе како Израел користи прекомерну силу у урбаној цивилној средини – изазвати револт читаве исламске сфере.

Упркос западњачком скептицизму, постоје назнаке да је побуна арапске улице овога пута другачија, и више асоцира на арапски бунт из 1916. који је довео до пада Османске империје. Посебну оштрину даје јој то што су и шиитски и сунитски верски лидери изјавили да је дужност муслимана да буду уз Палестинце. Другим речима, пошто је израелска политика постала отворено „пророчка”, исламско расположење заузврат је постало есхатолошко.

То што Бела кућа пушта пробне балоне о „умереним” арапским лидерима који притискају „умерене” Палестинце да формирају у Гази владу која би била пријатељски оријентисана према Израелу, сменила Хамас и наметнула безбедност и ред само показује колико је Запад одвојен од реалности. Подсетимо се да су Махмуд Абас, генерал Сиси и краљ Јордана (неки од најфлексибилнијих лидера у овом региону) оштро одбили чак и да се састану са Бајденом након његовог путовања у Израел.

Бес широм региона је реалан и прети „умереним” арапским лидерима, чији је маневарски простор сада ограничен. И тако се жаришта шире, као и напади на америчке снаге у региону. Неки у Вашингтону тврде да виде иранску руку у свему томе и надају се ширењу простора за рат против Ирана.

Последице наоружавања

Успаничена Бела кућа реагује прекомерно: шаље огромне конвоје (стотине) тешких теретних авиона крцатих бомбама, ракетама и системима противваздухопловне одбране (THAAD и „Патриот”) у Израел, али и у Залив, Јордан и на Кипар. Специјалне јединице и 2000 маринаца се такође размештају. Плус два носача авиона са својим пратећим пловилима.

САД, дакле, шаљу истинску ратну армаду. Ово само може да ескалира тензије и испровоцира контра потезе: Русија сада над Црним морем успоставља патроле авиона МиГ-31 опремљених хиперсоничним ракетама „Кинжал” (које могу да погоде америчке носаче око Кипра), а и Кина је упутила пловила морнарице у ову зону. Кина, Русија, Иран и заливске земље енергично су се упустиле у дипломатију за обуздавање конфликта, чак и уколико Хезболах загази дубље у овај сукоб.

У овом моменту је фокус на ослобађању талаца, што ствара много (намерне) буке и конфузије. Можда неки очекују да би ослобађање талаца могло да одложи и, на крају, коначно заустави планирану инвазију на Газу. Међутим, команда војске у Израелу, као и јавност, инсистирају на томе да Хамас мора бити уништен (чим амерички бродови и нови системи ваздухопловне одбране буду позиционирани).

Како год било, реалност је да су Хамасове „Касам” бригаде разбиле и унутрашњу и спољну парадигму Израела. У зависности од исхода рата у Гази/Израелу, бригаде би могле додатно да згњече то политичко тело и „изазову глобални сукоб који би разнео читаву структуру проамеричких савезништава коју су САД градиле” (како каже Том Фридман).

Уколико Израел уђе у Газу (а Израел можда одлучи да нема другог избора него да покрене копнену операцију, с обзиром на домаћу политичку динамику и сентимент јавности), извесно је да ће Хезболах бити постепено увучен још дубље – што ће САД да стави пред бинарни избор посматрања пораза Израела или покретања великог рата у којем ће сва жаришта да се споје у једно. (Израел је у међувремену ушао копнено у Газу, вођа Хезболаха је најавио велики говор за петак 3. новембар; прим. НС)

На неки начин, овај израелско-исламски сукоб сада једино може бити решен на овај кинетички начин. Сви напори од 1947. само су продубљивали јаз. Реалност неопходности рата широко прожима свест арапског и муслиманског света.

Наслов и опрема текста: Нови Стандард

Превод: Војислав Гавриловић/Нови Стандард

Извор strategic-culture.su

Насловна фотографија: Reuters/Lisi Niesner