Алистер Крук: Мађионичарски шешир и велики израелски симулакрум

Мађионичар ступа на сцену, огрнут својим црним огртачем. У средишту позорнице показује свој шешир: празан је. Удара га лагано да прикаже његову чврстину. Мађионичар онда узима известан предмет и ставља га у шешир. У њега смешта заробљавање брода у израелском власништву које је извела група Ансар Алах (ситуација је под „будним оком”); у њега се стављају ирачки напади на америчке базе (које главни медији једва да бележе); у њега иде и 1.000 ракета које је на северни Израел лансирао Хезболах; ту иде и све жешћи рат на Западној обали. Мађионичар се окреће према својој публици – шешир је празан. Публика зна да су ови предмети физичка реалност, али су некако – магично ишчезли.

Управо на овај начин главни западни медији одвраћају пажњу тако што умањују опсег ратног стања кроз оно што је Малколм Кјеџун описао као „симулакрум мира” – лагано умањивање тежине сукоба и тихо наметање (да парафразирам Кјеџуна) врло „пост-модерног питања”: Шта уопште значи појам „не-борачки цивили”?

Решење је – подмићивање!

Један аспект слике смиривања сукоба јесте размена талаца која је договорена. Овде је и једно и друго стварно, и у исто време пoдупире симулакрум да једном када се Хамас уништи а таоци ослободе – онда се проблем 2,3 милиона Палестинаца може убацити у мађионичарски шешир где ће ишчезнути. Неки се добронамерно и искрено надају – једном када борбе буду окончане, ситуација ће остати мирна, и онда би окончање бомбардовања у Гази могло да отвори простор за неко политичко „решење” – уколико се оно може неорочено продужавати.

„Решење” које се овде спомињало није ништа друго до пристојан израз за покушај подмићивања Египта од стране ЕУ и Јордана. Према извештајима, председница Европске комисије, Урсула фон дер Лајен, посетила је Египат и Израел како би им представила финансијску понуду (10 милијарди долара за Египат и пет милијарди долара за Јордан) у замену за расељавање становника из Појаса Газе негде другде – што би заправо значило евакуисање палестинског становништва са овог простора у складу са израелским циљем да етнички очисти Газу.

Међутим, Ајалет Шакет, један од истакнутијих израелских политичара и безбедњака који све отвореније износе оно што Израел види као „решење” за Газу, у објави на Твитеру поручује: „Након што претворимо Кан Јунис у фудбалско игралиште, морамо да кажемо државама да свака од њих преузме одређену квоту: нама је потребно да свих два милионе одe. То је решење за Газу!” Баш оволиком отвореношћу, Шакет је, по свој прилици, поткопао иницијативу фон дер Лајен – пошто ниједна арапска држава не жели да буде укључена у нову Накбу.

Худна или „пауза” је, неизбежно, изузетно крхка. Током борби 2014. године, када су снаге израелске војске започеле војни упад у Газу, примирје које је тада постигнуто је окончано разменом ватре и заправо колапсом споразума о примирју. Борбе су настављене још читав месец.

Две кључне лекције које сам научио покушавајући да остварим примирје у име ЕУ током Друге интифаде јесте да је „примирје – примирје”, и ништа више од тога – обе стране га користе да се прегрупишу за наредну рунду сукоба. И друго, то затишје ограничено на један локалитет не шири деескалацију на друге географски одвојене локалитете. Напротив, жестоко насиље које избије на једном месту готово попут заразе се шири на друга географска подручја.

Рат је тек почео

Садашња размена талаца усредсређена је на Газу. Међутим, Израел има три фронта која су отворена у овом сукобу – Газа, његова северна граница према Либану и Западна Обала. Инцидент који би се одиграо на било којем од ова три фронта могао би да буде довољан да изазове колапс поверења у успостављено примирје у Гази, те да изнова покрене израелски напад на Газу. Уочи наступања примирја, на пример, израелске снаге жестоко су бомбардовале и Сирију и Либан. Седморица бораца Хезболаха су погинула.

Поента је: једноставно речено, ранија искуства у покушајима да худне (примирја) буду увод у политичке договоре нису тако блистава. Пуштање талаца, само по себи не разрешава ништа. Питање које је у средишту садашње кризе допире много дубље. Када су, „једног дана”, Британци обећали Јеврејима домовину, западне силе су такође (1947. године) обећале и Палестинцима државу – али то обећање никада нису оствариле. Ова празнина на крају досеже врхунац директним суочавањем.

Амбиције израелске владе за јеврејском државом на библијској земљи Израелу једноставно су усмерене према блокирању настанка било какве Палестинске државе, било у делу Јерусалима или другде у историјској Палестини. У овом контексту, деловање Хамаса је било усмерено управо према томе да прекине ово затишје и бескрајну парадигму бесплодних „преговора”.

У том контексту, не би требало да буде изненађујуће то што је израелски министар одбране одмах објавио израелску намеру да сместа обнови борбе по окончању примирја. Израелски званичници су рекли својим америчким колегама да очекују још неколико недеља борбених операција у северном делу Појаса Газе пре него што буду преусмерили своју пажњу према југу.

За сада, израелска војска дејствује у приобалном подручју Појаса Газе и у местима као што је Вади – јужно од града Газа – где плитко земљиште онемогућава градњу тунела. Стога, ово су подручја где Хамас не располаже знатнијим одбрамбеним капацитетима. Уколико дође до обнове војне акције – израелска војска ће се, по свој прилици, кретати од северног приобалног подручја према средишту града Газа – што ће омогућити лакше маневрисање Хамасових снага и наношење већих губитака Израелским одбрамбеним снагама и њиховим оклопним возилима. У овом смислу – далеко од симулакрума – рат је тек почео.

Премијера Бенјамина Нетанјахуа и у Израелу и у западним главним медијима описују као „ходајућег мртвака” у политичком смислу. Но, било како било, Нетанјаху располаже стратегијом: отворено је пркосио Бајденовом тиму по свим питањима везаним за вођење рата, изузев циља искорењивања Хамаса.

Током конференције за штампу прошле недеље, Нетанјаху се хвалио „дипломатском гвозденом куполом” рекавши да неће попустити „под све снажнијим притиском… који је против нас усмерен протеклих недеља… Одбацујем овај притисак и саопштавам свету: наставићемо борбу до победе – док не уништимо Хамас и не вратимо таоце кућама”.

Уклањање непотчињених

Јонатан Фриман, са Хебрејског универзитета, препознаје вешт гамбит у неодређеним Нетанјахуовим изјавама: он пркоси Бајденовом тиму – али пажљиво оставља довољно „маневарског простора” тако да увек може да окриви Бајдена – кад год га Америка „принуди” на неки уступак.

С тим у вези, стратегија израелске владе почива на великој опклади да ће се одржати расположење израелског јавног мњења – упркос суноврату Нетанјахуовог рејтинга – због огромне јавне подршке у овом тренутку за два прокламована циља која је истакла ратна влада: 1) уништење „Хамасовог режима” и његових капацитета и 2) ослобађање израелских талаца.

У својој сржи, „опклада” се састоји у уверењу да ће осећање јавности – које је израелска влада намерно контекстуализовала у апсолутним манихејским појмовима (светло против таме; цивилизација против варварстава; сви становници Газе су саучесници „Хамасовог зла”) – на крају нарасти до таласа подршке за додатни корак којим би се „једном за свагда” искључила „фикција” Палестинске државе из домена расправе. Позорница је постављена за дуготрајан рат против „космичког зла”.

„Решење”, како министар националне безбедности Смотрич и његови саветници наглашавају, јесте ставити Палестинце пред избор „да се одрекну својих националних аспирација и да наставе да живе на својој земљи у инфериорном положају” или да се иселе ван земље. Директно речено: „решење” је уклањање непотчињених Палестинаца са територије Великог Израела.

Обратимо пажњу сада на супротстављену перспективу: „Уједињена осовина”, која подржава Палестинце, примећује да Израел наставља да се држи свог првобитног војног плана уништења Газе до тренутка када ту више ништа неће преостати – никаква цивилна инфраструктура где би становници Газе могли да живе, уколико уопште буду покушали да се врате својим порушеним кућама.

Они сматрају да Бајден у потпуности подржава израелски циљ, судећи по изјави његовог портпарола: „Ми верујемо да имају право да [наставе са даљим извођењем борбених операција у Гази] али да би те операције требало да подразумевају већу и појачану заштиту живота цивила”. 

Аналитичар регионалних безбедносних прилика, Хасал Илаик, забележио је: „Званичници осовине такође верују да америчке изјаве које звуче помирљиво и које понекад сугеришу да је фаза деескалације надохват руке, нису ништа друго него медијски маневар да се поправи имиџ у јавности, тешко нарушен америчком подршком беспрекидном израелском масакру Палестинаца у Гази”.

Стога, да ли Израел – којег подржавају Бајденов тим и неки лидери ЕУ – заиста побеђује?

Осећај за правду

Том Фридман, личност блиска Бајденовом тиму, након путовања по Израелу и Западној обали 9. новембра је написао за Њујорк тајмс: „Сада разумем због чега се толико тога променило. Сада ми је кристално јасно да је Израел у стварној опасности – већој опасности него у било ком тренутку од Рата за независност 1948. године.” Претеривање? Можда и није.

Раније, 2012. године, амерички аутор Мајкл Грир је написао да је Израел основан у посебно повољном тренутку, упркос томе што је био окружен непријатељским суседима:

„Неколико кључних западних држава подржавало је нову државу знатном финансијском и војном помоћи; од барем подједнаког значаја, чланови верске заједнице одговорне за стварање нове државе – који су остали у тим истим западним државама – били су укључени у енергично настојање да прикупе средства којима би подржали нову државу и у подједнако енергичне политичке напоре да се одржи или повећа помоћ коју су владе већ давале. Ресурси који су се тако стављени на располагање новој држави дали су јој знатно војно преимућству у односу на непријатељско суседство – и њено постојање постало је свршен чин, те су поједини суседи одступили од потпуног супротстављања постојању ове државе”.

„Ипак, државни опстанак зависи од три ствари. Прво – и најважније – јесте беспрекидно притицање подршке од западних сила за плаћање војних капацитета, много већих од оних које економски и природни ресурси дате територије допуштају. Друго је продужетак фрагментације и релативне слабости околних држава. Трећи је одржање унутрашњег мира у оквирима државе и колективна оданост јасном скупу приоритета, тако да се пуном снагом може одговорити на спољашње претње – уместо да се ограничени ресурси расипају на грађанске сукобе или популарне пројекте који ни на какав начин не доприносе националном опстанку. Дугорочно – ниједан од ова три услова не може бити неорочено испуњен. Када се деси да се ови рани обрасци подршке наруше, Израел би се поново могао наћи сатеран у ћошак”.

Прошле недеље водећи израелски аналитичар је забележио: „Можете размишљати о председниковој посети, председниковом говору, три посете државног секретара, две посете министра одбране, распоређивању две флотне групе носача авиона, нуклеарној подморници и експедиционим снагама Маринског корпуса, и обавезивању да ће бити дата хитна војна помоћ у износу од 14,3 милијарди долара – као сведочењу непоколебљиве америчке подршке која jе усмерене ка Израелу”.

„Размислите још једном! Испод површине потпуне и чврсте подршке Бајденове администрације, постоје опасна и злокобна струјања која нарушавају и круне наклоност јавности према Израелу широм САД. Истраживања јавног мњења, објављена прошле недеље, садрже најалармантније и најречитије податке: јавна подршка Израелу нагло пада – посебно у старосној групи од 18 до 34 године. Друго истраживање јавног мњења показује да 36% Американаца каже да се противе додатним средствима за Украјину и Израел, а давање финансијске помоћи само Израелу има подршку свега 14% испитаних”.

Оно што је заиста упечатљиво јесте да су предводници нових наратива омладинци из генерација Зед, Ипсилон и Алфа. Користећи друштвене мреже и обраћајући се директно својим вршњацима – они су муке Палестинца пренели целом свету. Многи од њих имају врло ограничена знања о Палестини, али њихов незамагљени осећај за правду подстрекује заједнички бес против израелског етничког чишћења Палестине.

Гриров други и трећи услов за опстанак Израела такође метастазирају док се померају и мељу глобалне тектонске плоче: незападне силе се не сврставају уз Израел. Оне се удружују у противљењу аспирацијама израелске владе да оконча саму могућност палестинске државе, једном за свагда. Поред тога, Израел је данас оштро подељен у вези са визијом сопствене будућности – односно према питању шта заправо чини „Израел”, а поставља се и једно прилично постмодерно питање: „шта значи бити Јеврејин?”

 

Превод: Милош М. Милојевић/Нови Стандард