АЛИСТЕР КРУК: Иранска освета Америци је тек почела

Трампу је сада потребна деескалација са Ираном како би могао да победи на изборима. Управо то је оно што од Ирана неће добити.

Иран није завршио. Генерал Хаџизад, командант ваздушно-космичких снага Револуционарне гарде, изјавио је на јучерашњем брифингу да је напад „био почетни корак велике операције“. Такође је истакао да „није постојала намера да ти напади изазову људске жртве: Уместо тога намера нам је била да задамо ударац војној машинерији противника“. А и Пентагон исто тако каже да је Иран намерно промашио америчке трупе у базама. Ово је исто што и признање Пентагона да је Иран у стању да екстремно прецизно дејствује балистичким ракетама са раздаљина од неколико стотина километара – при чему се све то одвило без и једне пресретнуте ракете од стране САД. Потпуно избећи погађање војника у великој војној бази није мала ствар – то говори о прецизности иранских ракета у кругу од метар или два, а не десет метара.

Није ли то поента? Ирански системи навођења су толико узнапредовали да су у стању да допремају бојеве главе са екстремном прецизношћу. Нисмо ли нешто слично недавно видели у Саудијској Арабији (у случају Абкајка)? И није ли у Абкајку постало јасно да скупи амерички системи противваздушне одбране не функционишу? Иранска револуционарна гарда је самозадовољно демонстрирала да је у стању (а то важи и за њене савезнике) да пробије системе противваздушне заштите америчке производње користећи домаће „паметне“ ракете и своје системе за електронска дејства.

Америчке базе широм региона – укратко речено – сада представљају рањиву америчку инфраструктуру – а не симбол снаге. Исто важи и за оне скупе борбене групе носача авиона. Порука Ирана је била јасна и веома важна за оне који је разумеју (или желе да разумеју). Другима, који су мање стратешки свесни, могло би да делује да је Иран извео свој војни удар и показао слабост. У ствари, када покажете да сте у стању да срушите војни статус кво нема потребе за фанфарама. Сама порука је ударац за „војну машинерију“. Минуциозно калибрирана, успела је да избегне изазивање директног рата. Трамп је одступио (и прогласио успех).

Али да ли то значи да је све готово? Завршено? Ни најмање. И врховни вођа и генерал Хаџизад су практично рекли да је напад представљао почетак. Но, већина медија главног тока – како на Западу, тако и појединих у Израелу – је културолошки глува за иранско вођење асиметричног рата – чак и онда када Иран о томе експлицитно говори. Асиметрични рат се не води по принципу „хајде да га меримо“. Пре се може објаснити на примеру Давида и Голијата. Голијат је у стању да згроми Давида ударцем своје песнице, али је овај потоњи окретан, брзих ногу, и скакуће око џина који никако не успева да га докачи. Давид има кондиције, док се џин тешко вуче унаоколо, па се лако љути и умара. На крају ће га и један прецизни каменчић – а камоли хаубица – оборити.

ПОРУКА ИРАНА

Чујте пажљиво поруку Ирана: уколико се Америка повуче из Ирака – како је затражио ирачки парламент – и то учини у складу са споразумом који има са владом у Багдаду, па коначно напусти регион – војна ситуација ће се релаксирати. Међутим, уколико САД буду инсистирале на останку у Ираку, америчке снаге ће се наћи под политичким и војним притиском – али не од Ирана као државе. Притисак ће доћи од становника оних земаља у којим су америчке трупе тренутно размештене. У таквој ситуацији амерички војници ће можда бити убијани, иако не иранским ракетама. Избор је на америчкој страни. Иран има иницијативу.

Ирански лидери су били веома експлицитни: „шамар“ ракетирања базе Ајн ал-Асад није одмазда за ликвидацију генерала Солејманија. Одмазда је кампања која се састоји од аморфног, квазиполитичког, квазивојног асиметричног рата против америчког присуства на Блиском истоку, што је у складу са завештањем покојног генерала.

Тако изгледа Давидово скакутање око Голијата. Солејманијева ликвидација је разбеснела и мобилисала милионе у новом жару отпора (иначе, не само шиите). А гажење ирачког суверенитета Трамповим одговором на гласање у парламенту Ирака (којим се стране трупе позивају да оду) створило је нову политичку парадигму коју ће чак и највише проамерички оријентисани Ирачани тешко моћи да игноришу. Уклањање страних војних снага је изразито несекташка мисија (односно мисија око које могу да се сложе различите верске струје у региону, прим. прев.).

А Израел је, након почетног самочеститања (међу Нетанјахуовим присталицама), схватио да је Иран направио корак напред, а не назад. Искусни израелски безбедносни аналитичар Бен Каспит пише:

„Писмо генерала Вилијема Х. Сајлија, команданта америчких војних операција у Ираку, процурело је, а потом рапидно издељено у круговима највише рангираних безбедносних функционера Израела 6. јануара. […] Садржај писма – да се Американци спремају за хитно повлачење из Ирака – упалио је аларм у министарству одбране у Тел Авиву. Штавише, писмо је наговестило израелски ‘кошмарни сценарио’ у којем амерички председник Доналд Трамп пред изборе ужурбано повлачи војску из Ирака и Сирије.

Истовремено, Иран је најавио да моментално обуставља своје бројне обавезе из нуклеарног споразума који има са суперсилама, враћајући се на високо обогаћивање уранијума у неограниченим количинама и обнављајући свој убрзани замах ка постизању војних нуклеарних капацитета. „У таквим околностима“, рекао је Каспиту високи војни званичник Израела, „заиста остајемо сами у овом најкритичнијем периоду. Нема горег сценарија од овог за израелску националну безбедност… Није јасно како је ово писмо написано, није јасно зашто је процурело, пре свега није јасно ни зашто је написано. Уопште гледано, ништа није јасно поводом америчког понашања на Блиском истоку. Сваког јутра се будимо у новој неизвесности.“

ФАКТОР ОПОЗИВА

Опозив америчког председника који је покренуо Представнички дом ставља Трампа у веома рањиву позицију према ционистичким и евангелистичким остацимау Сенату, чији ће гласови без обзира на све бити кључни за Трампов наум да остане на функцији када се документ о опозиву нађе пред Сенатом. Биће кључни и за суђење у којем ће Трамп морати да блокира удруживање демократа са било којим републиканским побуњеником како би постигли двотрећинску већину потребну за смену Трампа. Фактор опозива је већ неколико пута коришћен како би Трамп био натеран да на Блиском истоку делује супротно својим изборним интересима – који директно зависе од одржавања раста тржишта и последично од трговинских преговора сa Кином.

Оно што је Трампу сада најпотребније (у контексту предизборне кампање) је деескалација са Ираном – што би ублажило политички притисак из редова неокона и евангелиста и омогућило му да се шепури надуваним тржиштем некретнина. Али то је управо оно што неће добити.

Трампове покушаје да се одговор Ирана ограничи на убиство Солејманија Техеран је отворено одбацио. Посланице су остале у ковертама, а ни медијаторима није било дозвољено да их изговоре. Нема простора за преговоре осим уколико Трамп не укине санкције, а САД се поново посвете нуклеарном споразуму. То се никада неће догодити. Уследиће невероватан притисак свих израелских лобија да Америка остане у Ираку и Сирији (у складу са Каспитовим коментарима). А утвара Солејманијеве „освете“ ће прогонити америчке снаге у региону месецима, ако не и годинама.

Иран је мудро ескивирао директни, државни војни конфликт, у корист суптилнијег и опаснијег рата против америчког присуства на Блиском истоку – што је рат који ће, уколико буде успешан, преобликовати читав регион. Не, ништа још није готово. Све је спремно за ескалацију (али на асиметричан начин). Трамп остаје у шаци одметнутих сенатора.

Превео Владан Мирковић