У Револту јавности, Мартин Гјури – бивши аналитичар CIA – тврди како западне елите доживљавају колапс ауторитета као последицу неспособности да разликују легитимну критику од онога што он назива нелегитимном побуном. Једном када је изгубљена контрола над оправдавајућим митом Америке, маска је пала. А диспаритет између мита и тога какво искуство с њим има јавност постао је превише очигледан.
Пишући 2014. годинe, Гјури је предвидео да ће естаблишмент реаговати денунцирањем сваког примера јавног незадовољства, етикетирајући га као лаж или дезинформацију. Естаблишмент ће, према Гјурију, постати толико учаурен у свом мехуру да неће бити у стању да свари губитак монопола над „реалношћу“ коју је сам створио. Ово одбијање естаблишмента да се суочи с реалношћу манифестоваће се, тврдио је он, у сулудом, тврдорукашки ауторитарном маниру. Његова предвиђања потврдило је осуђивање трампистичких дисидената као претње „по нашу демократију“, са све цензуром у медијима и на друштвеним мрежама. Такав одговор само ће потврдити сумње јавности, покрећући тако зачарани круг додатног „неповерења и губитка легитимитета“, закључује Гјури.
„Парализа неповерења“
Тако гласи основна Гјуријева хипотеза. Међутим, она истински запањујућа одлика ове књиге јесте то како је малтене до детаља најавила предстојећу еру Трампа и Брегзита, као и антисистемски импулс који их је покренуо. У Америци, овај импулс пронашао је Трампа – а не обрнуто. Поента је да Америка више није видела црвене и плаве као два крила исте птице либералне демократије. За отприлике половину Америке, „систем“ је намештен у корист профита оних 0,1 одсто, а против осталих.
Оно што је дефинитивно кључно јесте питање да ли је „Великом ресету“ – који има за циљ да актуелну елиту пресвуче у лидере освежених либералних вредности, појачаних вештачком интелигенцијом и роботима предвођеном постмодерношћу – суђено да успе или не.
Континуирано „позападњачење“ планете – тај главни састојак старог либералног глобализма – иако оцрњен и претежно дискредитован, остаје обавезан, што је недавно, веома убедљивим резоновањем, објаснио Роберт Кејган. У одсуству оправдавајућег мита „ширења демократије по свету“ око ког би се империја организовала, морална логика читавог подухвата почиње да се распада, тврди Кејган у неочекиваном налету искрености. Он стога сматра да је америчка империја у иностранству неопходна – управо како би се очувао мит „демократије“ код куће. Америка која би се повукла из глобалне хегемоније, сматра он, не би више имала кохезивност за очување Америке као либералне демократије код куће.
Гјури је амбивалентан поводом способности елите да се држи чврсто. Он истовремено тврди да „центар не може да се одржи“, али и да периферија „нема појма шта да ради“. Револт јавности вероватно ће наступити без кохерентних планова, гурајући друштво у бескрајне циклусе нерешених сукоба између кратковидих власти и њихових све љућих поданика. Назвао је ово „парализом неповерења“, у којој аутсајдери могу да „неутралишу, али не и да замене центар“, а „мреже могу да протестују и свргавају, али никада да управљају“.
У овој последњој опсервацији има доста истине, а ово што се данас дешава у САД је само једна „битка“ (мада кључна) у дужем стратешком рату који има дубоке корене. Идеја новог светског поретка није ништа ново. Глобалисти га данас, као и пре, замишљају као телеолошки процес „позападњачења“ планете помоћу „универзалних западних вредности“ и обланде „научног“ модернизма.
Критична раскрсница
Оно што, међутим, „Велики ресет“ чини другачијим је то што он представља каснију, „унапређену“ верзију западних вредности – а не исте оне западне вредности какве су биле до јуче. Задах колонијализма је протеран из империјалног пројекта покретањем рата против „белачке супрематије“ и расне/друштвене неједнакости. Светско руководство пресвучено је у „спасиоце планете“ од климатских промена, спасиоце човечанства од пандемије и чуваре од светске финансијске кризе. Мајчино млеко. Ко би могао да се противи тако добронамерној агенди?
Актуелни „Велики ресет“ је процес метаморфозе – то је промена западних вредности и парадигма. Како професор Дугин пише: „Ово је важно – ово је дупли процес ажурирања самог Запада и истовременог пројектовања те ажуриране верзије на читав свет. То је нека врста постмодерне комбинације западног и модерног“.
Али његова суштина – корен ове метаисторијске борбе – одувек је био светски поредак, отворено друштво фокусирано на одвајање људских бића од свих облика колективног идентитета. Прво, одвајањем ренесансног човека од његове идеје постојања као микрокосмоса утканог у огромни, окружујући, живи макрокосмос (што је углавном остварено продором емпиријског сцијентизма), потом одвајањем од латинског католицизма (преко протестантског индивидуализма), а најскорије и ослобађањем од секуларне националне државе (преко глобализма). Коначно, стижемо до стргнућа позне фазе – стргнућа свих колективних идентитета који потичу из историје, етницитета и рода (што је све сада подложно самоодређивању).
То је прелазак у нову врсту либерализма – ону која уноси род и идентитет у потпуну, течну флуидност. Овај последњи аспект није некакво секундарно средство или додатак – то је нешто темељно за конструкцију комплетне либералне логике. А коначни логички циљ којем води? Па, коначни циљ је ишчашење субјективног бивства у трансхуманизам. Али у овом тексту нећемо да залазимо превише у те мрачне теме. Бити човек подразумева наметање субјективног објективном – „морамо ослободити објекте од субјеката, од човечанства, да истражимо ствари какве јесу, без човека, без свођења истих на алате човека“.
У томе је суштина Гјуријеве анализе: План се отргао контроли и полако постаје све бизарнији. Амерички униполарни моменат је готов. Створио је противљења свих врста, како у иностранству, тако и код куће. Конзервативни и традиционални импулси реаговали су против радикалне идеолошке агенде и – што је од круцијалног значаја – финансијска криза из 2008. и једва избегнути колапс система најавио је елитама коначни крај америчке финансијске хегемоније, односно примата Америке. То нас је довело до критичне раскрснице.
Глобалисти су запали у ћорсокак. Када говоре о „ресету“, у ствари мисле да наметну враћање на стару агенду. Али то није тако једноставно како можда делује. Пре двадесет година, деловало је као да план савршено функционише. Али данас естаблишмент мора да се бори за сваки елемент ове стратегије, јер свуда наилази на све већи отпор. И то не безначајан. Само у Америци, неких 74 милиона Американаца одбијајају да буду жртве културног рата који се води против њих.
Зли дуси
Фјодор Достојевски је у Злим дусима описао последице читавог овог одвајања од смисла, откривајући их у најдубљим нивоима људске колективне психе. Трансцендентност? Не можете је се једноставно отарасити. Чежња за смислом, за сазнањем ко смо ми, уграђена је у људску психу. У Злим дусима, њено порицање и одбацивање води само до изопаченог насиља (укључујући и силовање деце), безумне деструкције и других екстремних патолошких понашања.
Достојевски је изворно замишљао ово дело као политичку полемику, али ужаснут вестима да је један од лидера руских нихилиста организовао бесмислено политичко убиство, Достојевски је причу сместио у сферу фикције, надајући се да ће расветлити како су сензитивни, углађени и добронамерни руски секуларни либерали из 1840-их утабали стазу за генерацију радикализоване, идеологијом обезумљене деце 1860-их, намерачене да сруши свет.
На неки начин, анализа психологије либералних Руса из 1840-их (који су пренели своју критику естаблишмента на следећу генерацију) коју даје Достојевски, представља претечу Вудсток генерације 1960-их – оних лежерних, размажених клинаца у потрази за смислом и трансценденцијом из досадне „реалности“ помоћу музике, секса и дроге. Обе су произвеле бесну децу гоњену мржњом према свету, који константно фрустрира њихову визију тога како би свет „требало да изгледа“.
Ако би га приупитали зашто је западна култура заробљена у осцилирајућој динамици између либерализма и нихилистичког радикализма већ готово два века, и то без краја на видику, Достојевски би вероватно одговорио да је то услед нашег одвајања од дубљих нивоа онога што значи бити људско биће. Овај губитак неизбежно ствара патологије. И Карл Јунг је имао слично гледиште.
Но, хоће ли „ресет“ успети?
Елите се и даље држе агенде позападњачења целог света ( то је поента ове пароле „Америка се вратила“ – иако нико није нарочито ентузијастичан поводом тога). Препрека је много и оне расту. Ту су препреке и кризе код куће – где Бајденов ауторитет очигледно опада. Америчком систему доношења одлука наизглед недостаје „председавајући“, или, да се тако изразимо, функционални циркус-мајстор. Ко управља спољном политиком? Нејасно је. А сама Америка је непомирљиво подељена и ослабљена. Такође, по први пут у историји САД и ЕУ се у свету доживљавају као неспособне да изађу на крај и са најједноставнијим проблемима.
Али без обзира на све, глобалистички позив на борбу је евидентан. Свет се очигледно променио током претходне четири године. Али глобалистичке снаге се мобилишу како би победиле у овој последњој бици „дугог рата“ – намеравајући пробој на свим фронтовима. Наношење пораза Трампу је први циљ. Дискредитовање свих облика европског популизма је други. САД намеравају да се ставе на чело поморских снага и римленда (геополитички термин који означава земље на ободу евроазијског копненог масива, прим. прев) у низу психолошких, технолошких и економских окршаја како би алијанса Русије, Кине и Ирана била поражена.
Некада је исход тога могао да се предвиди. Овог пута, Евроазија би могла да стоји чврсто пред ослабљеном Океанијом (и слабашном Европом). То би уздрмало Левијатан из корена. Ко зна шта би онда могло да изникне из рушевина постмодерности.
Насловна фотографија: AP Photo/Alex Brandon
