Алистер Крук: Долази зима, дуга и хладна

Август је (текст је објављен 30. августа; прим. прев) – ту су Дан независности Украјине, а такође и годишњица катастрофалног Бајденовог повлачења из Кабула. Вашингтон је и те како свестан да ће се ове болне слике (Авганистанаца који висе са авиона „Херкулес“) поново емитовати док се приближавамо новембарским изборима за Конгрес.

Ситуација се и у Украјини одвија лоше за Вашингтон јер спора али прецизна локомотива руске артиљерије постепено меље украјинску војску. Украјина је упадљиво неспособна да ојача позиције које су под опсадом, као и да изврши контранапад или задржи територију коју заузме. Украјина је користила „химарсе“, артиљерију и дронове да гађа нека од руских складишта муниције, али то су за сада били изоловани инциденти који много више представљају медијске успехе него реалну промену стратешког баланса у овом рату.

Зато хајде да мењамо наратив! Током прошле недеље, Вашингтон пост је имао пуне руке посла да састави нову причу. Укратко, ова промена је врло једноставна: америчка обавештајна заједница је можда у прошлости правила катастрофалне грешке, али је овог пута „закуцала“. Упозорили су на Путинов план за инвазију. Имали су детаљне руске војне планове.

Прво: Бајденов тим је више пута упозорио Зеленског, али је он тврдоглаво одбијао да послуша. Резултат је то да су Украјинци били безнадежно неприпремљени када је инвазија уследила. Порука – Зеленски је крив.

Хајде да не улазимо у зјапећу рупетину у овом наративу – чињеницу да је НАТО осам година припремао мега напад на Донбас, што је морало да изазове руску реакцију. Не треба вам кристална кугла да бисте то предвидели. Руска војска је месецима била на 70 километара од украјиснке границе.

Друго: Вашингтон пост тврди да украјинска војска постиже преокрет захваљујући западном наоружању. Заиста? Порука: нема репризе кабулског дебакла, а колапс Кијева је неприхватљив док не прођу избори за Конгрес. Зато понављајте мантру: „Украјина је пред прекретницом, само стрпљиво, држите се овог курса“.

„Пропаст тоталног рата”

Треће (од уредника Фајненшел тајмса): Руска економија показала се отпорнијом него што се то очекивало, али циљ санкција никада и није био да је униште. Заправо, амерички званичници, као и обавештајци САД и Уједињеног Краљевства, предвиђали су да ће баш финансијски и институционални колапс Русије, изазван санкцијама, да доведе до таквог економског и политичког хаоса у Москви да ће Путин изгубити власт, а Москва способност да води рат у Донбасу – па ће тако Кијев победити.

Ово је била прича којом је европска политичка елита убеђена да све стави на коцку због санкција. Француски министар финансија Бруно ле Мер објавио је „тотални економски и финансијски рат“ против Русије како би се изазвао њен колапс.

Четврто (опет ФТ) – Европљани се нису довољно припремили за последични раст цена енергената. Зато морају више да трпе у борби за смањење руских прихода, додатно се прилагођавајући предстојећем нафтном ембаргу. Порука: ЕУ је ствари погрешно разумела. Није се очекивало да ће санкције да сруше руску економију. Такође се нису ни спремили за дуготрајни раст цена енергената. Сами су криви.

Иако је ова промена наратива можда разумљива из перспективе америчких интереса, она је хладан туш за Европу.

Хелен Томсон, професорка политичке економије на Кембриџу, пише за ФТ:

„Владе у Европи желе да ублаже жесток притисак на домаћинства, док допуштају да страх од предстојеће зиме смањи потрошњу. Фискално гледано, то значи државне субвенције за смањење растућих рачуна за струју. Оно што међутим није доступно је брзо решење за физичко увећање залиха енергената (курзив аутора).

Ова криза није неочекивана последица пандемије или бруталног рата Русије против Украјине. Она има много дубљи корен који се налази у два структурна проблема. Прво, колико год непријатна ова реалност била из климатских и еколошких разлога, светском економском расту и даље је неопходна производња фосилних горива. Без додатних инвестиција и истраживања, тешко да ће средњорочно гледано бити довољно залиха да се намири потражња. Актуелна гасна криза има порекло у скоку потрошње гаса који је изазвала Кина 2021. године. Потражња је расла толико рапидно да је европским и азијским купцима ова роба била доступна једино по веома високим ценама.

За то време, предах од раста цена нафте ове године догодио се једино када се показало да су економски подаци из Кине лоши. Према оцени Међународне енергетске агенције, веома је могуће да ће се већ следеће године показати да је глобална производња нафте премала за потражњу. Добар део прошле деценије, светска економија је просперирала захваљујући буму који су направили нафтни шкриљци. Али амерички сектор шкриљаца не може поново да расте истом стопом. Укупно гледано, америчка производња и даље је више од милион барела дневно мања од онога што је била 2019. године. Чак и у Пермском басену, дневна производња по бушотини опада. Више офшор бушотина, попут оних које су направљене у Мексичком заливу и на Аљасци захваљујући Закону о смањењу инфлације, захтеваће више цене или инвеститоре спремне да убризгају капитал без обзира на перспективе профита. Најбоље геолошке перспективе за прекретницу попут оне из 2010-их има огромна формација шкриљаца Баженов у Сибиру. Но, западне санкције значе да је могућност да западни нафтни тешкаши технолошки асистирају Русији геополитички равна нули. Друго, мало је тога што би моментално убрзало транзицију са фосилних горива на нешто друго. Електричне мреже на соларну енергију и ветар захтеваће технолошке продоре у погледу складиштења тако прикупљене енергије. Немогуће је поуздано планирати какав ће напредак бити остварен за 10 година, па чак и за годину дана.“

Руска понуда

Геостратешка порука свега овога је јасна као дан: ово је сирово упозорење да се интереси ЕУ не поклапају са интересом Сједињених Држава, које желе да у наредним месецима, до избора за Конгрес, Европа наметне Русији пооштрене санкције (јер ће наводно „технолошке санкције“ узети данак руској економији) и истраје у војној и финансијској подршци Кијеву.

Како професорка Томсон бритко оцењује: „Поимање геополитичке реалности такође је есенцијално. Западне владе морају или да изазову економску беду у димензијама које би довеле у питање опстанак демократске политике у било којој земљи, или да се суоче са чињеницом да енергетика ограничава методе којим се Украјина може бранити“. Другим речима, или ћете спасавати европску политичку елиту повратком на јефтини руски гас, или ћете стајати уз Вашингтон и подвргнути своје бираче беди – а вође политичким последицама које већ почињу да наступају.

Ово ставља Русију у позицију у којој може да игра „на велико“: Исто онако како су Сједињене Државе у годинама након имплозије Совјетског Савеза пустиле с ланца своју војно подржану доларску доминацију како би угурале највећи део света у своју „на правилима засновану“ сферу утицаја, тако данас Русија и Кина нуде Глобалном Југу, Африци и Азији ослобођење од Западних „правила“. Оне подстичу остатак света да истиче своју аутономију и независност преко БРИКС-а и Евроазијске економске заједнице.

Русија, у партнерству са Кином, гради распрострањене политичке везе дуж Азије, Африке и Глобалног Југа, засноване на својој доминантној улози као снабдевача фосилним горивом и великог дела хране и сировина. Како би додатно увећала утицај над изворима енергије од којих западни противници зависе, Русија склапа гасни ОПЕК са Ираном и Катаром, а такође је извела и успешна отварања ка Саудијској Арабији и Уједињеним Арапским Емиратима у циљу удруживања и постизања веће контроле над свим кључним енергетским сировинама.

Штавише, ови велики произвођачи удружују се са великим потрошачима енергије како би отргли тржишта племенитих метала и сировима из руку Лондона и Америке – са перспективом окончања западних манипулација ценама сировина помоћу тржишта хартија од вредности и финансијских деривата.

Порука коју руски званичници шаљу другим државама истовремено је јако привлачна и једноставна: Запад се одрекао фосилних горива и планира да их у потпуности искључи из употребе – за деценију или нешто више. Порука је да не морате да учествујете у овој мазохистичној „политици жртвовања“. Можете имати нафту и природни гас – и то по попусту у односу на оно што Европа мора да плати, што ће помоћи конкурентности ваших индустрија.

„Златна милијарда“ уживала је у користима модерности, а сада желе да се ви одрекнете свега тога и изложите своје бираче екстремним тешкоћама радикалне зелене агенде. Међутим, несврстаном свету потребна је макар основа модерности. Пуна ригорозност западне зелене идеологије не може се просто наметнути остатку света против његових жеља.

Овај уверљиви аргумент представља стазу којом Русија и Кина воде добар део света на своју страну.

Нови тип колонијализма

Неке ће државе, иако можда саосећају са потребом решавања климатских промена, видети како се из ESG режима (енгл. „Environment, Social and Governance“ – животна средина, друштво и владавина, прим. прев.) јасно оцртава нови западни финансијализовани колонијализам – у којем се новац и кредити додељују само онима који се у потпуности повинују зеленом пројекту Запада. Укратко, сумњају на нову заврзламу која би једино користила западним финансијским интересима.

Русија просто говори: „Не мора да буде тако“. Да, клима се мора узимати у обзир, али фосилна горива трпе акутни мањак инвестиција, више због зелених идеолошких разлога него зато што нестају. А колико год то непријатно било некима, чињеница је да је за светски економски раст и даље неопходна производња фосилних горива. Без додатних инвестиција и истраживања, тешко да ће средњорочно гледано бити довољно залиха да се намири потражња. Оно што нигде није доступно су брза решења за увећање производње енергије из алтернативних извора.

Где се сада налазимо? Русија води велику офанзиву у Украјини. А Европа се можда нада да просто може да се непримећено искраде из своје украјинске бламаже, без отвореног раскидања са Бајденом, док Кијев постепено имплодира. То се већ примећује. Колико још вести о Украјини доспева на насловне стране у Европи? Колико на телевизију? „Европа може тихо да одступи од дебакла“ је оно што се поручује.

Али ту је квака: Пре него што Путин смањи притисак на државе ЕУ, вероватно ће инсистирати на повлачењу америчког утицаја из Западне Европе, или макар на томе да Европа почне да делује у потпуности аутономно и у свом интересу.

Нема сумње да је ово било на Путиновом уму када је покренуо „специјалну војну операцију“ у Украјини. Мора да је очекивао реакцију НАТО и наметање санкција Русији, од којих је (за Запад потпуно неочекивано) управо Русија профитирала. ЕУ је та која је опасно пригњечена, а Путин, ако му се прохте, може додатно да појача стисак.

Драма се наставља. Путин мора да одржава притисак на Украјину како би се стезање наставило. Вероватно није спреман на компромисе. Зима у ЕУ биће још гора, а несташице енергената и хране вероватно ће изазвати друштвене немире. Путин ће стати тек онда када Европљани буду искусили довољно бола да зацртају другачији стратешки курс – и раскину са САД и НАТО.