АЛИСТЕР КРУК: Америка је изгубила моћ да пројектује свет по свом лику

Без обзира да ли ће „генерација освешћених” успети у својој политичкој и културној револуцији, САД као држава више немају моћ да свету намећу своје светоназоре
Одувек је то био парадокс: Џон Стјуарт Мил, у свом капиталном делу О слободи (1859), никада не доводи у питање да универзална цивилизација, утемељена у либералним вредностима, представља крајњу дестинацију читавог човечанства. Надао се „прецизној науци о човековој природи“, која би формулисала законе психологије и друштва онолико тачно и универзално колико је то случај и са природним наукама. Међутим, не само да се та наука никада није појавила, него се у данашњем свету такви друштвени „закони“ третирају као стриктно западни културни конструкти, а не као научни закони.

Основне либералне заповести индивидуалне аутономије, слободе, индустрије и слободне трговине и тржишта, у суштини рефлектују тријумф протестантског погледа на свет током Тридесетогодишњег (грађанског) рата у Европи. То чак и није у потпуности био хришћански поглед на свет, него баш протестантски.

Ово уско, секташко становиште, успело је да се пројектује у универзални пројекат – али само дотле док је праћено силом. У Милово време, цивилизаторски аргумент је коришћен да се оправда европски колонијализам. Мил то прећутно признаје када оправдава чишћење аутохтоне америчке популације тиме што она није „припитомила“ дивљину, нити протуктивно искористила земљиште. Међутим, са тријумфом Америке у Хладном рату – који је до тада већ постао цинични оквир за „меку моћ“ Сједињених Држава – добијена је нова снага. Супериорност америчке културе и начина живота као да су добили практично самопотврђење у имплозији СССР-а.

НАПАД ИЗНУТРА
Али данас, како се мека моћ Америке распала – не може се одржати чак ни илузија универзализма. Друге земље наступају као засебне и једнако вредне „цивилизацијске“ државе. Јасно је да чак и ако класични либерални естаблишмент победи на америчким изборима у новембру, Америка више нема тапију на изналажење новог светског поретка. Али ако се ова секуларизована протестантска струја оконча – чувајте се! Јер њена подземна и подсвесна религиозност је „птица злослутница“ данашњице, и вратиће се у новом руху.

„Стара илузија“ не може бити настављена јер су њене основне вредности радикализоване, окренуте наопачке и претворене у мачеве који ће пробости класичне америчке и европске либерале (као и америчке хришћанске конзервативце). Данас млада генерација америчких освешћених либерала гласно тврди не само да je стара либерална парадигма илузорна, већ и да никада није било нешто више од „завесе“ која скрива репресију – било унутрашњу, колонијалну, расистичку или империјалистичку, односно да се ради о моралној мрљи која се може уклонити једино искупљењем.

То је напад изнутра који гаси било какве аспирације САД у погледу лидерства у области морала, меке моћи или међународне политике. Будући да је илузија експлодирала, а да ништа ново није дошло на њено место, нови светски поредак не може се кохерентно формулисати.

Пошто јој није доста што је раскринкала илузију, освешћена генерација руши и цепа заставе са јарбола: слободу и просперитет остварене путем либералног тржишта.

„Слобода“ се урушава изнутра. Дисиденти идеологије освешћености бивају „прозвани“ да се на коленима покају или ће се у супротном суочити са репутационом или економском пропашћу. То је „меки тоталитаризам“. Асоцира на једног од ликова Достојевског – из времена у којем су руски прогресивци одбацивали традиционалне институције – који изговара чувену реченицу: „Заплео сам се у сопствене доказе […] Полазећи  од неограничене слободе, завршио сам неограниченим деспотизмом“ (излагање Шигаљева, Зли дуси, други део, седма глава „Код наших“ – II, прим. прев.).

Чак је и „наука“ постала „неуспешни Бог“ – уместо да буде пут ка слободи, постала је мрачна, бездушна стаза ка неслободи. Од алгоритама који процењују вредност људских живота упоређујући их са трошковима карантина, преко тајних алгоритама „црне кутије“ који ограничавају дистрибуцију вести и мишљења, до пројекта идентификационе вакцинације Била Гејтса, наука сада најављује деспотску друштвену контролу, уместо лепршаве заставе подигнуте као симбол слободе.

Међутим за цепање најистакнутије од ових застава не може се кривити генерација освешћених. Они нису осетили „просперитет за све“ – само дисторзије и извитоперену структуру. Не постоје чак ни слободна тржишта. Федералне резерве и амерички Трезор просто штампају нови новац и дају га изабранима. Више нема начина да се процени вредност финансијске активе. Њена вредност је просто оно што је централна влада вољна да исплати у замену за обвезнице или додели у форми бејлаутова (финансијских инјекција за спасавање од банкрота, прим. прев).

Бог који није успео (наслов књиге Андреа Жида) је прича о паду идола. Човек се сада просто запита шта је поента тог огромног финансијског екосистема познатог као Волстрит. Зашто га не бисмо разбили на пар ентитета, рецимо Блекрок и ККР (хеџ фондови), и њима препустили да расподеле ФЕД-ову свеже одштампану лову међу својим пријатељима? Нема више либералних тржишта, а и радних места је далеко мање.

ОДСУСТВО ВИЗИЈЕ БУДУЋНОСТИ
Многи коментатори приметили су одсуство визије будућности код освешћених. Поједини их описују веома каустичним терминима:

„Данас, робијашке кочије звецкају по Америци, носе оборене споменике, уништене каријере, неосвешћене брендове… Кроз решетке вире они које левичарски идентитарци сматрају расистима, па их осуђују на друштвено поништавање, чак и када очигледно нема доказа за такву оптужбу… Али ко су ови културни револуционари? Конвенционална мудрост вели да је ово ерупција сиромашних, економски запостављених жртава расизма озлојеђених убиством Џорџа Флојда. Реална слика више вуче ка… буржоазији. Како је Кевин Вилијамсон прошле недеље приметио, ‘Ово су идиотска деца америчке владајуће класе, киндер-радикали и шампањац-бољшевици који се мало играју јакобинаца, па ће да се врате студирању на факултетима“.

Да ли је овај опис тачан? Сећам се како сам на Блиском истоку слушао љутите младиће који су такође желели да обарају споменике, да спале све. „Зар стварно верујете да ће вас Вашингтон пустити да радите шта желите“, питали су своје лидере: „Не, морамо све да спалимо, да почнемо од нуле!“ Да ли су имали нацрт за будућност? Не. Они су просто веровали да ће ислам органски набујати и испунити празнину. То би се догодило само од себе – сопственом вољом: вером.

Професор Џон Греј истиче да „у Богу који није успео Жид каже: Моја вера у комунизам је попут моје вере у религију. То је обећање спасења људског рода. Ту је Жид признао“, наставља Греј, „да је комунизам атеистичка верзија монотеизма. Али исто то је и либерализам. Кад су се Жид и остали одрекли вере у комунизам и постали либерали, они се нису одрекли концепата и вредности које су обе идеологије наследиле од западне религије. Наставили су да верују да је историја усмерени процес у којем човечанство напредује ка универзалној слободи“.

Исто је и са освешћенима. Акценат је на Искупљењу, на катарзи Истине, на њиховој сопственој Врлини као довољном састојку за попуњавање празнине у визији плана за будућност. Све су то јасни сигнали: секуларизована илузија се метаморфира назад у религију. Не као ислам наравно, него као бесни Човек, који пламти пред дубоком и мрачном моралном мрљом из прошлости. Он се понаша као прочишћујућа ватра која треба да донесе уздижућу и блиставу будућност.

Такер Карлсон, водећи амерички конзервативни коментатор познат по отвореном изражавању, види овај покрет нешто другачије: „Ово нису пролазни грађански немири. Ово је озбиљан и високо организован политички покрет. […] Дубок је и темељан и има огромне политичке амбиције. Подмукао је и само ће расти у будућности. Циљ му је да оконча либералну демократију и доведе у питање саму западну цивилизацију. […] Превише смо површни и превише простосрдачни да бисмо схватили шта се дешава. […] Немамо представу са чим имамо посла. […] То нису протести. То је тоталитарни политички покрет“.

При том, да би створила нови свет, ова нова генерација не мора да учини било шта осим да уништи онај стари. Ова визија је секуларизовани реликт западног хришћанства. Апокалипса и искупљење, како освешћени верују, имају сопствени пут; сопствену унутрашњу логику.

Птица злослутница Џона Стјуарта Мила је стигла. А са њеним повратком васкрснула је и америчка изузетност у виду  искупљења за мрачне мрље човечанства. Наратив у којем је историја човечанства сведена на историју расне борбе. Међутим Американцима, како младим, тако и старим, сада недостаје снага да тај наратив пројектују као универзалну визију. „Врлина“, ма како велика и важна, сама по себи је недовољна. Хоће ли председник Трамп упркос свему покушати да одржи илузију употребом тврде моћи? САД су дубоко напрсле и све више дисфункционалне – али ако постану очајне, и то је могуће.

Амерички председник Доналд Трамп у току шетње око Беле куће, Вашингтон, 30. мај 2020. (Фото: AP Photo/Patrick Semansky)„Киндер-радикали и шампањац-бољшевици“ – да се послужим овим терминима натопљеним презиром које је Вилијамсон употребио – веома су слични онима што су појурили на улице 1917. године. Али пре него што их тако олако и брзо занемаримо, подсетимо се шта се тада десило. У ту запаљиву масу омладине – толико одсечену од националне културе заслугом својих прогресивних родитеља да су руску прошлост видели као несавршену и мрачну – убачени су Троцки и Лењин. А онда је дошао Стаљин. Није више било „киндер-радикала“. Меки тоталитаризам постао је тврд.

 

Насловна фотографија: Reuters/Lawrence Bryant

 

Извор Strategic Culture