АЛИСЕР КРУК: Спуштање „дигиталне гвоздене завесе“

„Гвоздена завеса“ се спушта када се наводно приватна предузећа (велике технолошке компаније) испреплету са државом, а онда је и заузму. Управо то је сада на делу

Шта је „дигитална гвоздена завеса“? То је када „велика дигитала“ (Big Digital), како професор Мајкл Ректенвалд назива технолошке голијате Запада, постане „управљаштво“ (governmentalities), да употребимо реч коју је изворно сковао Мишел Фуко како би описао начине на које се они којима се управља (нпр. „ми, народ“) асимилују и  према спољном свету исказују ментални став који елите прижељкују. „Маскирање и социјално дистанцирање могли би се истаћи као примери онога што је Фуко имао на уму при својој идеји управљаштва“, предлаже Ректенвалд.

Какав је то прижељкивани менталитет? Онај који оберучке прихвата преображај америчког и европског идентитета и начина живота. Претпостављени изабрани амерички председник, европске елите и водеће „освешћене“ (woke) елите јавно су посвећене таквој трансформацији: „Данас узимамо Џорџију, сутра мењамо свет“ (Чак Шумер, вођа мањине у Сенату, изјавио је ово прослављајући „победу“ Џоа Бајдена), или речима бившег председника Европског савета Доналда Туска: „Трампов пораз може бити почетак краја тријумфа десничарског популизма и у Европи“.

Укратко, „гвоздена завеса“ се спушта када се наводно приватна предузећа (велика дигитала) узајамно испреплићу са државом, а онда је и заузму: Након тога више није потребно убеђивати се са онима који су скептични пред овом долазећом метаморфозом – могуће је приморати их да је прихвате. Регресивне вредности везане за идентитет, расу и род брзо добијају етикету јереси. А како активисти „црних живота“ бескрајно понављају: „Тишина није опција – тишина је саучесништво“.

„Безбедносни ризик“

Са наступањем неограниченог домашаја идеологије Силиконске долине, диктат је могуће постићи претварањем „Истине“ у оружје помоћу вештачке интелигенције (AI), како би се постигло „учећих машина“ које ће рефлектовати само вредности долазеће револуције – и помоћу „машинског учења“ супротставити ту верзију бинарне „истине“ „не-истини“ (поларном опозиту). До поменутог преплитања дошло је мешавином раних CIA старт-ап предузећа и њихових веза и уговора са државним агенцијама, нарочито оним војним, као и подршком пропагандним кампањама које су служиле „управљачким“ наративима.

Ове америчке технолошке платформе већ неко време су ефективно стопљене у „плаву државу“ – пре свега на пољу безбедности и одбране – до тачке у којој њихови директори више себе не виде као партнере или уговорне сараднике државе, него као некакву вишу, руководећу елиту, која прецизно обликује и усмерава будућност Сједињених Држава. Њихов циљ, међутим, јесте да напредују ван америчке сфере, односно да ова елитна олигархија на крају усмерава будућу „планетарну владу“. И то такву која би њихове технолошке алате вештачке интелигенције, аналитике, роботике и машина које уче користила попут математичких и дигиталних скела око структуре управљања планетом у свим њеним димензијама. Не би било политике – само аналитике.

Флагрантни покушај великих технолошких платформи и медија главног тока да напишу наратив за америчке Фејсбук и Твитер изборе у 2020. години, удружен са инсистирањем да је свако неслагање са њима  упад непријатељске пропаганде, „лаж“ америчког председника Доналда Трампа или просто с*ање, представља само први корак у редефинисању неслагања као безбедносног ризика и непријатеља добра.

Помен „јереси и дезинформација“ има додатну улогу скретања пажње са понора неједнакости између самозадовољних елита и скептичног мноштва обичног грађанства. Партијске елите су можда злогласно познате по неправедном богаћењу, али попут неустрашивих витезова који воде верне у битку, елите могу поново постати објекти дивљења јавности и медија – хероји који позивају вернике „још једном у продор“ (алузија на речи краља Хенрија Петог у истоименој Шекспировој драми, прим. прев.).

Следећи корак већ је у припреми, како нас упозорава Витни Веб:

„У понедељак је покренута нова сајбер офанзива у режији британске електронске обавештајне службе GCHQ, а против сајтова који објављују садржаје који се сматрају ‘пропагандом’ и подижу забринутост јавности поводом државног развоја вакцине за COVID-19 и мултинационалних фармацеутских корпорација инволвираних у тај подухват. Слични напори су у току унутар САД, при чему војска од недавно финансира једну фирму повезану са CIA, како би ова развила AI алгоритам специјализован за идентификацију веб-сајтова који промовишу садржаје за које се ‘сумња’ да представљају дезинформације везане за кризу изазвану коронавирусом, као и вакцинашки подухват под руководством америчке војске познат као операција „ворп-брзина“ (енгл. „warpspeed“ – астрофизички термин, популаризован у делима научне фантастике, који означава брзину већу од брзине светлости, прим. прев.).

Тајмс је известио како је GCHQ ‘покренуо офанзивну сајбер операцију за ометање антивакцинашке пропаганде коју шире непријатељске државе’, при чему ‘користи алате опробане у сузбијању дезинформација и регрутних материјала Исламске државе’. Сајбер рат GCHQ неће се обрачунати само са ‘антивакцинашком пропагандом’, него ће такође настојати да ‘поремети операције сајбер актера који су за ту пропаганду одговорни, укључујући шифровање њихових података тако да им не могу приступити и блокирање њихових узајамних комуникација’.

Тајмс каже како ‘влада обуздавање лажних информација о вакцинацији сматра за све већи приоритет, пошто перспектива поседовања поуздане вакцине против коронавируса постаје све ближа’, што указује да ће се ови напори интензивирати како се вакцине-кандидати ближе верификацији (Велика Британија је накнадно одобрила вакцину коју су развиле компаније Фајзер и Бионтек; прим. прев).

Антиваксерска претња

Овај шири заокрет ка третирању наводих ‘антиваксера’ као ‘националне безбедносне претње’ учињен је почетком године, а у њему предњачи Имран Ахмед – директор британског Центра за супротстављање дигиталној мржњи, који је у саставу Управљачког комитета британске владе за супротстављање екстремизму, иначе сегмента британске државне Комисије за супротстављање екстремизму.

Ахмед је за британски дневни лист Индепендент у јулу рекао како ‘не би третирао антиваксере само као теоретичаре завере, него као екстремистичку групу која представља национални безбедносни ризик’. Потом је изјавио да ‘једном када неко усвоји неку врсту (теорије) завере, он лако усваја радикалније погледе на свет, што може довести до насилног екстремизма… Слично томе, аналитички институт близак америчкој обавештајној заједници у студији објављеној пар месеци пре почетка пандемије тврди како би ‘амерички антиваксерски покрет представљао претњу по националну безбедност у случају пандемије новог патогена’.“

Да не буде забуне, овде није на делу само обавештајна заједница „пет очију“ – Јутјуб, доминантна видео платформа у власништву Гугла, одлучио је ове недеље да уклони клип Института Лудвиг фон Мизес са преко милион и по прегледа, пошто се у њему доводе у питање аспекти америчке политике о коронавирусу.

Шта се то ког ђавола дешава? Мизес институт је „екстремистички“ дистрибутер непријатељских дезинформација? Постоје наравно и небројени други примери.

Па, у једној речи, дешава се Кина. Могуће је да све ово има везе са страхом да ће Кина врло брзо превазићи Америку економски и технолошки. Није тајна да су САД, УК и Европа, уопштено говорећи, забрљале у управљању кризом коју је изазвао коронавирус, па се можда сада налазе на ивици рецесије и финансијске кризе. Кина и генерално Азија много су успешније ставиле COVID под контролу. Штавише, може да се деси да Кина буде једина држава која ће забележити економски раст следеће године.

Ево у чему је главни проблем: пандемија истрајава. Западне владе су претежно ескивирале тотална затварања и карантине, балансирајући између делимичног социјалног дистанцирања и одржавања економије отвореном, при чему се осцилира између стављања акцента на једно или на друго. Међутим, тиме не постижу ни једно (стављање пандемије под контролу), ни друго (спасавање од вребајућег економског колапса). Једини излаз из ове загонетке елите виде у општој вакцинацији популације што је пре могуће, како би економија могла да се покрене пуном паром и тако Кина спречи да надмаши Запад.

Но, између 40 и 50 одсто Американаца каже да би одбило вакцинацију. Забринути су поводом дугорочне безбедности по људски организам поводом нове мРНК технике. Изгледа да ова забринутост мора бити ригорозно депласирана како би се прокрчио пут за „неопходно“ натапање англофоног медијског простора провакцинашком агитацијом.

Још увек нема доказа да је, било Модернина, било Фајзерова експериментална вакцина спречила било чију хоспитализацију или смрт. Чак и ако ти докази постоје, они нису саопштени јавности. Нема информација о томе колико дуго траје евентуална заштита од вируса коју пружају ове вакцине. Нема информација ни о њиховој безбедности. Не чуди што постоји опрез јавности, опрез са којим GCHQ и „велика дигитала“ намеравају да се обрачунају.

Тачка прелома

Дигитална гвоздена завеса не односи се само на Америку. Амерички алгоритми и друштвене мреже прожимају и Европу. А Европа има своје „популисте“ и државе „отпаднике“ (тренутно Мађарску и Пољску), које Брисел жели да види иза дигиталне завесе, сатанизоване и политички остракизоване.

Овог месеца, Мађарска и Пољска ставиле су вето на 1.8 билиона евра вредан буџетски пакет Европске уније за опоравак, практично у чину одмазде поводом плана Брисела да их казни за кршење принципа „владавине права“. Како Телеграф примећује, „многе европске фирме зависе од кеша, а имајући у виду да се континент суочава са другим таласом коронавируса, Брисел се плаши да би савезници из Вишеградске групе“ могли да пакет за опоравак учине таоцем свог пркоса казненим мерама ЕУ.

О чему се овде ради? Орбанов министар правде представио је низ уставних промена. Сваки од њих изазива спорове о „владавини права“ са ЕУ. Најспорнији амандман је онај против ЛГБТ заједнице, у којем се експлицитно наводи да је „мајка жена, а отац мушкарац“. Он предвиђа и додатне рестрикције самцима и геј паровима који желе да усвајају децу, а садржи и ограничење којим се промена пола дозвољава једино одраслима.

Орбанов вето представља још један доказ да се нова гвоздена завеса спушта низ кичму Европе. „Завеса“ је културолошка и нема везе са правом. Брисел не крије да је незадовољан тиме што многе централноевропске и источноевропске чланице одбијају да прихвате „прогресивне“ (тј. „освешћене“) вредности. У сржи проблема је следећа тензија: „док се Западна Европа дехристијанизује, државе у Централној и Источној Европи се рехристијанизују – пошто им је вера раније била упоришна тачка за отпор комунизму“, а сада служи као извор настајућег постхладноратовског идентитета ових земаља. Ово се не разликује много од процеса у којем се делови републиканског бирачког тела у САД окрећу ка својим хришћанским коренима пред лицем политичке поларизације у њиховој земљи.

Комбинација ових процеса доводи нас до кључне тачке прелома на којој се западна политика сада налази: читава констелација државних и подржављених апарата отворено је објавила рат неслагању („неистинама“), спољним „дезинформацијама“ и ставовима који не уживају подршку њихових дигиталних тимова за „проверу чињеница“.

Он добија конкретну форму кроз тихо санкционисање и казнено изигравање полиције по онлајн платформама које врши „велика дигитала“, и то све под маском сузбијања злоупотреба; кроз националну, обавезну реедукацију и програме обуке у областима антирасизма и критичке друштвене теорије по школама и радним местима; кроз усађивање пасивне покорности грађана представљањем антиваксера као екстремиста или безбедносне претње и, коначно, покретањем низа јавних спектаклова и представа у којим се „прозивају“ и посрамљују суверенисти и „културно регресивни појединци“, који једино заслужују да буду „поништени“ (мисли се на феномен тзв. „културе поништавања” који узима маха на Западу, а односи се на свеопшту медијску, друштвену и економску изолацију појединаца и удружења који доводе у питање одређене норме понашања; прим. прев).

За то време намеће се нови канон прогресивизма, укорењен у критичкој друштвеној теорији, антирасизму и родним студијама. Он има своју ревизионистичку историју (наративе попут Пројекта 1619) и прогресивистичку правну филозофију, спремну да буде преточена у конкретне законе.

Али шта ако пола Америке одбаци следећег председника? Шта ако Брисел настави да намеће свој одвојени прогресивистички канон? Онда ће се „гвоздена завеса“ спустити уз звук метала. Зашто? Управо зато што они који се придржавају своје трансформативне мисије третирају „прозивање“ грешника као своју стазу ка моћи – ка држави у којој се неслагање и културна јерес сузбијају силом (што Брисел еуфемистички назива „владавином права“). Сврха свега овога је да се дисиденти држе перманентно пасивним, у дефанзиви и стрепњи да ће им бити прилепљена етикета „екстремизма“, а да се они неутрални страхом натерају у послушност.

Одржавање јединственог политичког тела Запада у таквим условима више неће бити могуће. Уколико губитници ове борбе (ко год то био) закључе да ће бити културно савладани снагама које њихов начин живота третирају као јерес која се мора истребити, могли би да осведочимо снажном заокрету ка политичком самоодређењу. Када политичке разлике постану непремостиве, једина (ненасилна) алтернатива налази се у цепању политичке уније.

 

Превео Владан Мирковић/Нови Стандард

 

Насловна фотографија: Reuters/Aly Song

 

Извор Strategic Culture